Bilans stanja: dokle je pokret stigao, i kako dalje?

Dominantna struja pokreta okrenula se ka izborima kao krajnjem rešenju sukoba s režimom, dok manjinska ali sve jasnije artikulisana struja upućuje na sistemsku prirodu problema i snagu radničke klase. Ključ dubokih društvenih promena leži u jačanju vizure i taktika ove druge struje.

Piše Anja Ilić

Prošlo je punih osam meseci od pada nadstrešnice u Novom Sadu – socijalnog ubistva šesnaestoro ljudi, koje je pokrenulo do sada najveći izazov trinaestogodišnjoj vladavini Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke. Masovni pokret, sa organizovanim studentima kao jezgrom, doveo je do mobilizacije i ubrzane politizacije najširih slojeva stanovništva, uključujući i delove Vučićeve glasačke baze. Snaga pokreta naterala je režim na različite ustupke i kompromise na koje pod „normalnim“ okolnostima ne bi pristao – ali su ga, s druge strane, slabosti pokreta okrepile i dale mu prostor za pojačanu represiju kojom sada brani svoju vlast.

Posle prekretnice koju je predstavljao protest u Beogradu 15. marta, studentski pokret je početkom maja istakao parlamentarne izbore, sa izbornom listom koju bi podržali studenti u blokadi, kao svoju glavnu taktiku obračuna s režimom. Paralelno su njegovi napredniji elementi, nakon višemesečnog rada „u pozadini“ na povezivanju studenata i različitih sektora radne snage, krajem juna konačno istupili u javnost kao Društveni front. Iako su obe inicijative potekle od studenata, one odražavaju centralnu protivrečnost u pristupu antirežimskoj borbi. I premda se pod određenim okolnostima mogu uzajamno ojačavati, samo ona taktika koja počiva na snazi organizovane radničke klase može osigurati pobedu protiv režima.

Od odbijanja do zahtevanja izbora

Odnos kako studentskog pokreta tako i režima prema izborima se od decembra 2024. do danas promenio za 180 stepeni. Režim je isprva nudio izbore, koje tada niko nije tražio, da bi danas isključivao njihovu mogućnost sve do kraja 2026. ili početka 2027. godine. Studenti su isprva odbacivali skretanje blokada i protesta na izbornu vodenicu, da bi sada kao ultimatum postavljali izbore na leto. Zbog čega su jedni odnosno drugi promenili svoj stav?

Razlozi režima su dvojaki. Prvo, Vučićev režim je poznat po šargarepi izbora koju nudi kada mu masovni pokreti na ulicama postave izazov. Tada ritualno ostavlja po strani svakodnevicu svog vladanja obeleženu bezakonjem i autoritarnom represijom, i insistira da se „država neće rušiti s ulice“ i da su izbori jedini legalni i demokratski put smene vlasti. Dok god se opozicija uspešno nametala na čelo masovnih pokreta ta šargarepa je bivala progutana, a politički fokus brzo je prebacivan na elektoralni teren kojim režim suvereno vlada. Zato su u decembru i januaru, kada je pokret još bio u fazi nesumnjivog uspona, funkcioneri režima mahali svim bojama i oblicima ove šargarepe – smenom vlade, raspisivanjem novih izbora, pa i savetodavnim referendumom o smeni predsednika – nadajući se da će studenti, kao opozicija toliko puta pre njih, zagristi mamac.

Drugi razlog odnosi se na tajming. Vučić je u prvim mesecima antirežimskog pokreta znao da ne stavlja preveliki ulog na kocku i da će SNS na eventualnim vanrednim izborima raspisanim tad uspeti da obezbedi većinu – koristeći se standardnim oruđem manipulacije, potkupljivanja i ucene. Danas je, međutim, situacija neizvesnija, što nagoveštavaju ne samo različite ankete javnog mnjenja nego i štih-proba lokalnih izbora u Zaječaru i, naročito, Kosjeriću. Režimsko nuđenje izbora u ovom trenutku ne bi bila šargarepa, nego gambit u čiji ishod više nije stoprocentno uveren.

Razlozi studentskog pokreta su složeniji. Odbijanje izborne putanje u početku bilo je rezultat barem triju faktora: prvo, ispravnog prepoznavanja da je u pitanju šargarepa kojom režim maše da bi se, suočen sa nepoznatim i dotad neviđenim vidom otpora, vratio na poznat teren kojim dominira. Drugo, studentski pokret je insistirao da „Vučić nije nadležan“ i da smene i izbori kojima maše niti su u njegovoj ingerenciji niti predstavljaju studentski zahtev – te da oni zahtevaju samo da „institucije rade svoj posao“. Treći i najopštiji faktor odbijanja izbora bio je otklon studenata od bavljenja politikom i pitanjem (obaranja odnosno osvajanja) vlasti; to je, uostalom, bila i ostala najčešća Vučićeva laž uperena protiv studenata: da od početka šuruju sa „opozicijom i stranim silama“ da ga sruše.

Studentski zaokret ka izborima svakako nije bio ishod „zlog velikog plana“; štaviše, u trenutku kada ga je napravio, pokret to nije učinio iz pozicije snage. Prelomna tačka nastupila je nakon protesta 15. marta, koji je predstavljao otrežnjujući momenat kako za masovni pokret tako i za režim. Masa ljudi u pokretu tada se na licu mesta uverila da postoji određena granica koju studenti nisu bili spremni da pređu – naime, direktna i nasilna konfrontacija sa režimom – makar na ulicama bile i stotine hiljada ljudi. Režim se pak uverio da određene „kritične“ snage u pokretu, poput organizovane radničke klase te (bivših) pripadnika vojske, nisu bile spremne na masovni štrajk odnosno na direktno odmeravanje snaga s državnom vlašću. Ova paralelna spoznaja o granicama pokreta ohrabrila je režim da „pokaže zube“ i zaoštri represiju (više na str. 16–17), dok je studentski pokret sve više posezao za standardnim sredstvima opozicione borbe tokom poslednje decenije – apelom na institucije EU (biciklijada do Strazbura i trčanje do Brisela), blokadom RTS-a s ciljem smene REM-a, te na kraju pozivom na nove izbore.

Radnička klasa neće samo da glasa

Zaokret od izbora koji „ništa ne rešavaju“ do izbora kao „jedinog rešenja“ odvio se dakle u uslovima u kojima je studentski pokret, kao jezgro masovnog antirežimskog pokreta, udario u plafon. Pritom se nikako ne smeju prevideti posledice koje je gušenje višemesečnog i ofanzivnog, političkog štrajka prosvetnih radnika i radnica imalo po politički horizont pokreta. Kao što smo ranije pisali, štrajk nastavnika u osnovnim i srednjim školama ostao je uglavnom izolovan, a solidarnost drugih delova radničke klase sa štrajkom gotovo isključivo deklarativna. Kako je generalizacija štrajka izostala, režim se brže-bolje ostrvio na prosvetare i u roku od dva meseca skršio njihov zaista herojski otpor. Kada je radnički stub ovog masovnog pokreta pao, i njegova politika se sledstveno pomerila udesno, ka opštim mestima mejnstrim opozicije.

No, iako iznuđen, ovaj studentski zaokret ka izborima ipak nije neosetljiv na promenjenu društvenu stvarnost. Režim je, kao i studenti, svestan da nikada za ovih 13 godina nije uživao manju podršku, i da su se mnogobrojni nekada ravnodušni, apatični, pa i režimskim lažima i manipulacijama zavedeni ljudi sada napokon zainteresovali za politiku „odozdo“ i uzeli aktivno učešće u njenom stvaranju. Izborni izraz širine mobilizacije u antirežimskom pokretu ubedljivo su pružili izbori u Kosjeriću, na koje je izašlo blizu 85% (od oko 9000) birača, a opozicija je vrlo tesno sustigla SNS. Iako još nisu formirali svoju listu za parlamentarne izbore, studenti su podržali opoziciju na lokalu i na sam dan izbora pomagali meštanima Kosjerića u sprečavanju režimskih malverzacija.

S druge strane, jasno je da „jedna lasta ne čini proleće“. Volja za raspisivanje novih izbora u rukama je režima, koji zasad ne pokazuje popustljivost prema studentskom ultimatumu. Uz to, Kosjerić je pokazao dve bitne stvari: ne samo to da čak i tako dobro podmazan sistem kao što je SNS-ova izborna mašinerija može da „zaglavi“, već i to koliko je truda potrebno uložiti da joj se podmetnu klipovi u točkove. Studenti i širi pokret morali bi da upregnu ogromne i izuzetno dobro koordinisane snage da bi se režim – pritom pod nepromenjenim izbornim uslovima – eventualno preglasao na parlamentarnim izborima. A jasno je da će ovako autoritarna vlast čak i eventualne izgubljene izbore pokušati da prekroji u svoju korist, ne prezajući od upotrebe svih represivnih snaga koje joj stoje na raspolaganju.

Pokret pak još nije spreman za scenario „novog Petog oktobra“, što se pokazalo i nakon masovnog protesta koji su studenti sazvali 28. juna u Beogradu (više na str. 11). Premda su od marta dosad eksplicitno politizovali svoju borbu kao antirežimsku, studenti su krajnje posledice tog zaključka – nužno nasilne – na licu mesta prebacili na pleća ostalih građana. Višenedeljno „pumpanje“ atmosfere radikalizacije na Vidovdan je kulminiralo u zapaljivim nacionalističkim govorima i odsustvu ikakve koordinacije za sukob sa režimom, oličenim u „Ćacilendu“ i kordonima žandarmerije koja ga je čuvala; usledili su suzavac, pendrečenje i rasipanje mase od oko 150.000 ljudi.

Pored pripremljenosti i koordinacije odgovora na režimsko nasilje, za obračun sa režimom ostaje krucijalno pitanje društvenih snaga koje se mobilišu i organizuju u otpor. Ovo je neraskidivo vezano za politički horizont pokreta, koji je do sada zabasao svim ćorsokacima dominantne ideologije. Takmičiti se sa Vučićevim režimom bilo u raspaljivanju nacionalističkih fantazija ili u zaklinjanju na vernost EU kao (navodnom) svetioniku liberalizma jalov je poduhvat koji, uostalom, već čitavu deceniju bezuspešno pokušava da sprovede zvanična opozicija. To je igralište etabliranih političkih snaga koje niti poznaju probleme običnih, radnih ljudi, niti mare da ih rešavaju. Baš zato njima ne polazi za rukom ono što je uspelo studentskom pokretu: da pokrene mase oko zahteva koji su u interesu normalnog života ogromne većine nas.

Zato nam je potreban politički horizont u interesu ogromne većine, za čije ostvarenje će se ta većina aktivno organizovati i boriti. Takav horizont trenutno pruža manjina u pokretu – pre svega okupljena oko inicijative Društveni front (više na str. 6–7). Ova asocijacija studenata, radnika i poljoprivrednika stremi dalje od smene jednog antiradničkog režima drugim; ona cilja na sistemske uzroke koji iznova rađaju korupciju, represiju, siromaštvo i nejednakosti. Istovremeno, i upravo zahvaljujući takvoj političkoj vizuri, Društveni front može da deluje i kao moćno oružje pritiska da prioriteti studentske izborne liste budu pitanja u interesu radnih ljudi – promene antiradničkog zakonodavstva, drugačiji model ekonomskog razvoja, očuvanje životne sredine itd.

Pa ipak, čak i da se stvori nekakva „idealna“ studentska izborna lista, najdalje što će ona moći da ostvari jeste da vlada društvom pridržavajući se, u većoj ili manjoj meri, svojih predizbornih obećanja. No, ona će i dalje vladati u naše ime društvom koje je, po samoj svojoj strukturi, ustrojeno suprotno interesima radnih ljudi; sistemom u kome kapital porobljava rad, razvlašćuje i osiromašuje mase radnog naroda – i koji iznova rađa režime poput SNS-ovog.

Zbog toga samo ona politička vizura koja se zasniva na moći organizovanih radnika i radnica može da bude garant obaranja kako ovog režima, tako i diktature kapitala uopšte. A da bi „novi Peti oktobar“ bio zaista nov, demonstracija moći radničke klase ne sme stati samo na štrajkovima koji će baciti režim na kolena. Ona mora naći izraz u preuzimanju kontrole ogromne većine ljudi nad sopstvenim životima. To je sentiment ovog pokreta kome zasad samo manjina uspeva da dâ politički izraz. Doprinesimo joj da postane većinska, organizovana snaga!