Borba za slobodu medija počinje iznutra

Promene koje su potresle United grupu – prodaja SBB-a, prenos sportskih prava Telekomu Srbija i inicijativa za menadžerski otkup redakcija N1, Nove i Danasa – otvorile su pitanje koje nadilazi ekonomiju i tržište. Suštinsko pitanje glasi: može li novinarstvo da se oslobodi političkih i finansijskih pritisaka ako ostane ravnodušno prema kapitalističkom sistemu koji te pritiske proizvodi?

Naša analiza polazi od razumevanja da su mediji u kapitalističkom društvu sredstvo reprodukcije ideologije vladajuće klase. Čak i kada nisu u direktnoj službi režima, mediji često posredno učvršćuju postojeće odnose moći, ne dovodeći u pitanje samu strukturu kapitala. U skladu sa takvom uređivačkom politikom oni promovišu liberalne, „proevropske“ i tržišne vrednosti s jedne strane, ili zastupaju tvrdu nacionalističku struju i ekonomske interese konkurentskih istočnih sila, Rusije i Kine, s druge strane.

Zato su opozicioni mediji u Srbiji, uključujući i one u okviru United grupe, delovali više kao kritički glas unutar sistema, nego kao alternativa samom sistemu. Njihov antirežimski ton jeste delovao hrabro, ali je ostajao u granicama „uređenog kapitalizma“ i „institucionalne opozicije“ – dakle političkih formi koje zapravo stabilizuju postojeći poredak.

Da li je menadžerski otkup šansa ili iluzija slobode?

Odluka novinara i urednika u medijima United grupe da pokrenu menadžerski otkup došla je u trenutku dubokog nepoverenja prema novom korporativnom vrhu i rastućih sumnji da bi urednička politika mogla postati talac političkih i poslovnih interesa. Posle prodaje SBB-a i smena u menadžmentu, dodatni potres izazvalo je objavljivanje snimka razgovora između čelnika United grupe i Telekoma Srbija, koji je potvrdio koliko su granice između biznisa, politike i medija tanke. U takvoj atmosferi nesigurnosti, ideja o menadžerskom otkupu pojavila se kao pokušaj da se redakcije zaštite od spoljnog pritiska, da novinari i novinarke zadrže kontrolu nad sopstvenim radom i da se obezbedi prostor za profesionalni i nezavisni rad, makar i uz pomoć spoljašnjih investitora, pod uslovom da oni ne diraju u uređivačku slobodu.

Na prvi pogled, menadžerski otkup redakcija N1, Nove i Danasa mogao bi da izgleda kao emancipatorski čin i pokušaj novinara i urednika da preuzmu odgovornost za svoj rad i zaštite standarde profesije.

Ali ako otkup ostane isključivo u okvirima tržišne logike, bez kolektivne, parasindikalne ili sindikalne organizacije radnika i radnica, takve da može brojem i voljom da akumulira pregovaračku poziciju, on neće promeniti suštinu odnosa. Umesto stvarne nezavisnosti, novinari mogu da dobiju samo novu formu tržišne zavisnosti u kojoj će menadžeri da budu novi vlasnici, a uređivačka politika i dalje ostati najvećma ograničena zakonima profita, oglašavanja i komercijalnog opstanka.

Bez radničkog organizovanja, takva polunezavisnost ostaje samo marketinški brend. Urednici i novinari mogu privremeno da steknu formalnu kontrolu, ali dok god su prihodi, budžeti i opstanak redakcije vezani za logiku tržišta, kapital će i dalje da ispisuje naslovne strane.

Kapital i država imaju zajednički interes

Prodaja SBB-a, prenos sportskih prava Telekomu Srbija i promene u menadžmentu United grupe pokazali su koliko se ekonomska koncentracija kapitala direktno preliva u političku moć.

U takvom sistemu nije presudno ko je formalni vlasnik redakcije, već čije interese ona u praksi zastupa.

Liberalni mediji u tom poretku imaju paradoksalnu ulogu. Oni stvaraju privid pluralizma, čime legitimišu sistem u kojem sloboda govora postoji samo kao dekor. Funkcionišu kao ventil za nezadovoljstvo, ali ne i kao oružje promene. Na taj način, njihovo postojanje postaje funkcionalni dokaz „demokratije“ koja ne menja ništa suštinski.

Samo oni mediji u kojima se pitaju radnici su slobodni

Zato najbitnije pitanje nije da li će United grupa da zadrži svoje medije ili će da ih proda, već da li će unutar redakcija da se razvije svest o klasnoj poziciji novinara i drugih radnika i radnica u medijima.

Samo sindikalno i političko organizovanje može da otvori prostor za istinsku nezavisnost – takvu koja se ne meri brojem sponzora, već po društvenoj ulozi i odgovornosti prema javnosti. Takva borba može da počne i sada, unutar postojećih korporativnih okvira, kroz kolektivne inicijative, radničke odbore i zajedničke zahteve za promenom uređivačke politike.

Prava medijska nezavisnost nije pitanje vlasništva, nego sadržaja. Novi mediji koji Srbiji trebaju moraju da se otvoreno pozicioniraju na stranu radničke klase i društvenih borbi. To u praksi znači izveštavanje u interesu većine, radnika i radnica, siromašnih i marginalizovanih, a ne interesa kompradora, oligarha, banaka, oglašivača i međunarodnih fondova.

Novinari koji stanu na stranu radničke borbe vraćaju smisao sopstvenoj profesiji. U društvu gde se mediji rutinski pretvaraju u oruđe kapitala, borba za istinu mora da postane i borba za dostojanstvo rada. To je jedini put da novinari i novinarke ponovo postanu glas naroda, a ne propagandisti i instrument vlasti i tržišta na koji vladajuća klasa gleda sa nipodaštavanjem i namerno ih drži u prekarnom i potčinjenom položaju.

Neuspeh menadžerskog otkupa u takvom scenariju ne bi značio kraj, već novi početak. To može da bude trenutak za stvaranje paralelnih medijskih struktura, kolektivnih i solidarnih, finansiranih kroz podršku zajednice, sindikata i društvenih pokreta.

Kroz koordinisane kampanje, javne pritiske i bojkote, uz masovnu podršku tim metodama, kolektivi redakcija mogli bi da se izbore za veću uređivačku suverenost i otvore prostor za ideološki pluralizam, uključujući i antikapitalističke i antiimperijalističke glasove. Radnici i kolektivi u medijima koji se bore za slobodu medija ne smeju da se plaše da pozovu mase da ih podrže u tome, niti da se ustručavaju od povezivanja sa drugim organizacijama radnika i društvenim pokretima u tom cilju. Ako radnici i radnice u medijima žele da dobiju podršku drugih esnafa, moraju da prevaziđu krizu poverenja koja je nagrizla postojeće medije, pa čak i one koji imaju tzv. „objektivnu“, a u suštini samo antirežimsku politiku. U medijima koji zaslužuju poverenje javnosti morali bi da se obrate masi ne kao pasivnim konzumentima, već kao svom sponzoru i zaštitniku, jer je upravo taj najširi sloj radnika i radnica onaj čiji su interesi nalogodavac medijima koji uživaju poverenje publike. Za ostvarenje tog cilja neophodna je ozbiljna posvećenost i žestoka borba za očuvanje novinarskog integriteta i nezavisnosti od nemilosrdnog kapitalističkog pritiska.

Bez organizovanih radnika, svaka promena vlasnika u medijima ostaje samo rotacija kapitala; ali sa organizovanim radnicima u redakcijama, čak i male redakcije mogu da postanu značajne iskre promena. Jer istinski slobodni mediji, oni koji stoje na strani naroda, a ne kapitala, biće oslonac svake buduće društvene borbe u Srbiji.