Crna slika radničke stvarnosti

Vesti o pogibijama na radnom mestu svako malo pune stupce crne hronike medija u Srbiji. Kretanje brojki kroz godine svedoči o poražavajućem trendu urušavanja bezbednosti na radu. Počev od 2011. godine, kada je stradalo 40 radnika, broj poginulih na radnom mestu gotovo stalno se uvećavao. Vrhunac je dostigao deceniju kasnije, sa 64 stradala radnika 2021. godine. Dodatno, u proseku 1800 radnika godišnje biva teško povređeno. Mnogi među njima osuđeni su na ostatak života sa invaliditetom.

Piše Ivan Điković

Prema zvaničnim podacima za 2022. godinu, u Srbiji na svakih 100.000 zaposlenih smrtno strada 1,89 radnika (56 poginulih na 2.953.500 zaposlenih). Međutim, naša zemlja, za razliku od statistika EU, ovde ne ubraja pogibije profesionalnih vozača u saobraćajnim nesrećama, iako je transport jedna od industrija sa najvećim brojem nesreća.

Agencija za bezbednost saobraćaja beleži da je 2022. godine poginulo 19 vozača teretnih vozila. Iako su nevidljivi za domaću statistiku smrti na radnom mestu, istina je da ljudi koji tokom radnog vremena dožive nesreću upravljajući teretnim vozilom u stvari bivaju povređeni na radu. To broj poginulih na radnom mestu 2022. godine povećava na 75, a prosek na 2,53 poginula na 100.000 zaposlenih.

Bezbednost na radu predstavlja nepotreban trošak za poslodavce, u sistemu u kojem institucije ne vrše adekvatnu kontrolu, a za nesreće i smrti na radnom mestu se ne odgovara.

Ove brojke smeštaju Srbiju na visoko deveto mesto među 44 države u Evropi sa najvećim brojem smrtno stradalih radnika na godišnjem nivou. Zvanični podaci Evrostata pokazuju da je broj poginulih na radnom mestu na nivou Evropske unije tokom prošle decenije smanjen na oko 3000 godišnje, tj. 1,73 poginula na 100.000 zaposlenih. Uprkos ovom pozitivnom trendu, koji je rezultat usmerenog pritiska radničkih sindikata na zakonodavce, Evropska konfederacija sindikata je još 2022. godine saopštila da postoji bojazan da do kraja decenije broj poginulih na radu značajno premaši 30.000.

U Srbiji su premor i stres dva najvažnija uzročnika nezgoda na radu sa smrtnim ishodom. Nesreće se najčešće dešavaju u transportnoj, građevinskoj, hemijskoj, raketnoj i industriji opasnih materija i eksploziva. U fatalnim nesrećama je statistički veći udeo muškaraca (68,3%) u odnosu na žene (31,7%).

Iako se u Srbiji godišnje prijavi više od 10.000 povreda na radu, tri četvrtine tih prijava biva odbačeno usled nedostatka dokaza, što zapravo ukazuje na izostanak kvalitetnih istražnih radnji. U slučaju pogibije osam rudara u rudniku „Soko“ 2022. godine, nadležno tužilaštvo u Aleksincu navodno nije uspelo da sakupi dokaze koji bi ukazivali na postojanje odgovornosti poslodavca, iako su sami rudari pre nesreće ukazivali da jama nije bezbedna. Odbačene prijave ne ulaze u zvaničnu statistiku povreda na radu, te režim u medijima prikazuje značajno manji broj nesreća nego što ih stvarno bude u toku jedne godine.

Slični slučajevi, poput nedavnog masovnog trovanja radnika „Magne“ ili smrtnog slučaja u „Utva silosima“, privuku pažnju javnosti tek nakon što se nesreća dogodi. Razlozi za nesreće na prvi pogled mogu da deluju besmisleno – recimo, u „Magni“ su se radnici potrovali prilikom zamene tepiha. Međutim, tepisi su menjani kako bi prostor izgledao lepše kada u posetu dođe važna ličnost iz korporativne hijararhije. U medijima se spekulisalo i da su sirovine koje radnici koriste, a ne lepak za podnu podlogu, pravi razlog trovanja. Koji god da je konkretan razlog, pa čak i da je trovanje uzrokovano nekakvim drugačijim sledom događaja i odluka, pravi uzročnik nesreća na radu je ušteda koju poslodavac ostvaruje na štetu radnika. Kako bi obezbedio neprekinutu proizvodnju i povećao produktivnost rada, pa samim tim i svoj profit, poslodavac zakida radnike čak i za najosnovnije zaštite i prava. Razlozi za nesreće, ma koliko nam izgledali nepromišljeno, zapravo su utemeljeni u besprizornoj eksploataciji radnika.

Profit kao cilj koji ne bira sredstva glavni je motiv kapitalističke proizvodnje, koja uslovljava ponašanje i poslodavaca i države. Bezbednost na radu predstavlja nepotreban trošak za poslodavce, u sistemu u kojem institucije ne vrše adekvatnu kontrolu, a za nesreće i smrti na radnom mestu se ne odgovara. Kapitalistička država i njeni funkcioneri uvek će štititi poslodavce i ogroman kapital kojim oni upravljaju, trudeći se da ih ne izlažu nepotrebnim troškovima. Na nama koji živimo od prodaje svoje radne snage je da se organizujemo i uporno ih primoravamo na ustupke u korist strane rada, a ne kapitala.