Crveni Njujork?
Zohran Mamdani, mladi političar koji se predstavlja kao demokratski socijalista, četvrtog novembra je odneo pobedu u trci za gradonačelnika Njujorka. Kako marksisti i marksistkinje gledaju na njegovu pobedu? Piše Lav Radonjić
„CRVENA JABUKA! Socijalista Mamdani pobeđuje u trci za gradonačelnika!“, „Mamdani zauzima osvetnički ton u pobedničkom govoru – sprema se za borbu“, „Mamdanijeva pobeda oslobađa ’savršenu oluju’ socijalizma koja će razoriti državu Njujork!“... Ovako je njujorška žuta štampa, u skladu sa ustaljenom američkom tradicijom zazivanja bauka komunizma (red baiting), najavila izbornu pobedu Zohrana Mamdanija, kandidata Demokratske partije i člana Demokratskih socijalista Amerike (DSA). Ako se situacija nadalje bude odvijala uobičajeno, „drug Zoran“ će se januara sledeće godine useliti u Gradsku kuću i postati 111. gradonačelnik Njujorka.
Počevši sa političke margine, Mamdani je prvo na prepad osvojio kandidatsko mesto unutar same Demokratske partije pre nego što se usmerio na pobedu na izborima. Sa obećanjima da će učiniti predškolsko pristupačnim, poboljšati javni prevoz, rešiti krizu stanovanja i oporezivati najbogatije Njujorčane, Mamdani je tokom cele izborne kampanje držao udobno prvo mesto ispred svojih glavnih rivala. On je vešto kombinovao zalaganje za popularne ekonomske mere sa čvrstim osudama izraelskog genocida nad Palestincima u Gazi, kao i otvorenošću u pogledu vlastitog šiitskog muslimanskog identiteta, što mu je omogućilo da sastavi široku i raznoliku koaliciju. Pitanje koje sada zaokuplja marksiste i marksistkinje, a svakako i nemali broj buržoaskih analitičara jeste – kako smo došli do ove tačke, i kako nastavljamo nakon nje?
Put do izborne pobede
Bez namere da se umanji značaj veštine vođenja dobre kampanje, čega su Mamdani i njegov tim imali na pretek, važno je razumeti Mamdanijevu pobedu kao posledicu rastućeg nezadovoljstva radnih ljudi Njujorka, na koje politički establišment nije bio voljan da ponudi adekvatan odgovor. Šta nam govore činjenice? Od 2021. do 2022. godine, broj Njujorčana koji žive u siromaštvu popeo se sa jedan i po na čak dva miliona ljudi, dok se stopa siromaštva popela sa 18% na 23%, što je duplo više od nacionalnog proseka. Zapanjujuć je podatak da više od polovine Njujorčana, njih 56%, živi u siromaštvu ili na niskim prihodima. Nadalje, dok najbogatijih 20% Njujorčana raspolaže sa oko 60% ukupnog dohotka, donjih 40% Njujorčana nekako treba da preživi sa samo 8%. Daleko od uobičajenog stereotipa Njujorka kao grada „sjaja i glamura“, trezvena analiza upućuje na zaključak o dubokim društvenim razlikama, strukturnom siromaštvu, neobuzdanom rastu troškova življenja i sve prekarnijim uslovima rada.
Ovo se ogleda i u strukturi Mamdanijevih glasača. Za njega je glasalo 59% ljudi koji iznajmljuju stan u kome žive i žale se na finansijske tegobe, kao i 66% birača koji kažu da su visoki troškovi života najvažniji problem sa kojim se suočavaju građani Njujorka. Sposobnost Mamdanijeve kampanje da mobiliše siromašnije građane Njujorka, inače pasivnije u političkom smislu i manje sklone glasanju na izborima, bitno je doprinela njegovoj izbornoj pobedi. Uz to, interesantno je da je Mamdanijeva kampanja osvojila podršku čak 33% ljudi koji imaju nepovoljnu sliku Demokratske partije, kao i 9% birača koji su glasali za Trampa!
Svakako, Mamdanijev uspeh predstavlja pobedu besa protiv establišmenta, te jasno odbacivanje političkog statusa kvo. Ipak, da li će dolazeća uprava biti u stanju da sprovede svoj program u delo? Na koga će Mamdanijeva administracija moći da računa kao izvor podrške, a ko će joj biti glavni protivnici?
Balans snaga: mogućnosti i izazovi
Grad Njujork karakteriše relativno visoka stopa sindikalnog organizovanja za američke uslove; oko 20% radnika i radnica učlanjeni su u sindikat, što je oko dva puta više od nacionalnog proseka. Klasna borba svakako nije strana Njujorčanima – od štrajka za osmočasovno radno vreme 1872. godine, preko borbe lučkih radnika 1940-ih i 1960-ih, do masovnih borbi obrazovnih radnika 1968, sve do današnjih borbi da se sindikalno organizuju zaposleni Amazona i Starbaksa, radnička klasa Njujorka uporno je pokazivala spremnost da se hrabro i organizovano bori za svoje vitalne interese. Dalje, oko sto hiljada dobrovoljaca prijavilo se da podrži Mamdanijevu kampanju. Postavlja se pitanje da li će biti moguće održati postignuti nivo angažmana i mobilisanosti i u postizbornom periodu, te da li ova skupina može poslužiti za ekspanziju njujorškog ogranka DSA, koji trenutno broji oko deset hiljada organizovanih članova i članica. Ovo je ključna snaga na koju se moraju osloniti dolazeće gradske vlasti ako nastoje da imaju ikakvu šansu da svoj progresivni program sprovedu u delo.
Ipak, postoje određeni razvoji koji marksistima daju povod za zabrinutost i oprez. Politička ogranizacija čiji je Mamdani član, DSA, duboko je podeljena između radikalnijeg levog krila koje zagovara raskid sa Demokratskom partijom i formiranje klasno i organizaciono nezavisne radničke partije, i umerenijeg desnog krila koje vidi svoju ulogu u DSA kao grupe za pritisak sa dugoročnim ciljem da pomeri Demokratsku partiju „ulevo“. Kandidujući se na listi demokrata, Mamdani je sebi obezbedio elektoralni uspeh koji bi svakako teže postigao kao nezavisni kandidat. S druge strane, na ovaj način se izložio pritiscima demokratskih glavešina, koje već pokušavaju da pokret pripitome i ukalupe u postojeći politički status kvo. Počevši od leta, Mamdani je u živim razgovorima sa predstavnicima demokratskog establišmenta, čiji cilj je dvojak – da „opipaju“ novopečenog gradonačelnika i pruže mu grančicu mira i obećanje podrške ako igra po njihovim pravilima, dok paralelno postavljaju čvrste granice šta je „prihvatljivo“ a šta „neprihvatljivo“ da radi kad kroči u Gradsku kuću. Takođe, Mamdani održava kontakte sa vodećim biznis liderima grada, pokušavajući da ublaži njihove strahove, demonstrirajući im da je spreman na kompromise i otvoren da „sluša njihove brige“. Na ovaj način Mamdani igra opasnu dvostruku igru, koja će se najverovatnije završiti neuspehom.
Kratkotrajni „zlatni period“ američkog kapitalizma, kada je bilo iole moguće govoriti o „klasnoj saradnji“ i ustupcima radničkoj klasi, sada predstavlja samo daleko sećanje. Kapitalizam je u Americi odavno zagazio u svoju dekadentnu fazu, kontradikcije se nagomilavaju ubrzanim tempom, dok svet kao takav sve brže srlja u sve destruktivnije i dublje krize. U ovakvom kontekstu, linije podele između radničke klase i kapitalističke klase postaju sve oštrije, a svaki pokušaj da se sedi na dve stolice osuđen je na neuspeh. Čak zanemarujući pritiske unutar same Demokratske partije, klasno svesni radnici i radnice ne smeju zanemariti pretnje koje konstantno dolaze i sa federalnog nivoa. U više navrata, predsednik Tramp najavio je redukcije u federalnom finansiranju za grad Njujork u slučaju da Mamdani pobedi, dok je demokratska guvernantkinja države Njujork Keti Hokul pokazala nespremnost da podrži Mamdanijeve planove da poveća poreze za najbogatije Njujorčane. Povrh svega navedenog, Mamdanijevoj vladi preti sabotaža iz redova konzervativne gradske birokratije, zloglasnog NYPD-a (gradske policije) i korumpiranih lokalnih brokera moći, koji neće tolerisati radikalne promene postojećeg statusa kvo.
U periodu Aljendea i Narodnog jedinstva u Čileu (1970–1973), među radničkim militantima popularan je bio izraz: „Osvojili smo vladu, ali i dalje nismo osvojili vlast!“ O teorijskoj tačnosti ove formulacije može se diskutovati, ali ona sadrži zrno istine – pobediti na izborima nije istovetno sa preuzimanjem vlasti, a formiranje nominalno socijalističke vlade nikako nije istovetno sa pobedom socijalizma i utvrđivanjem političke vlasti radničke klase. Štaviše, opasna iluzija da su izborna pobeda i formiranje vlade istovetni sa političkim trijumfom radnog naroda, nešto čega su se držale umerenije struje unutar vlade Narodnog jedinstva, u bitnoj meri je popločala put desničarskoj kontraofanzivi koja je kulminirala vojnim pučem 1973. godine. Umesto da zaoštri retoričku oštricu i da poziva na intenziviranje klasne borbe, Mamdani zauzima u sve većoj meri pomirljiv ton – javno se izvinio policajcima NYPD-a zbog kritičkih komentara koje im je nekada upućivao, tiho je odustao od projekta smanjenja budžeta za policiju, dok je svoje pristalice obeshrabrio da koriste poklič „Globalizujmo Intifadu!“, koji je u velikoj meri on sam popularizovao i uveo u politički mejnstrim.
Položaj i zadaci marksista i marksistkinja
Stoga, kakva treba da bude uloga marksistkinja i marksista prema Mamdaniju i dolazećoj gradskoj upravi? Pre svega, iako je vrlo primaljivo upasti u pobednički trans, marksisti moraju ostati trezveni i hladne glave, spremni da analiziraju probleme i nove situacije dok one iskrsavaju. Svakako, dužnost svih marksista je da budu u prvim redovima klasne borbe i da srčano i razborito podržavaju sve progresivne poteze koje budu povlačile nove gradske vlasti. Razlog za ovo je dvojak: progresivne pobede direktno poboljšavaju materijalni položaj radničke klase i u njenom su kratkoročnom interesu, a paralelno grade njenu klasnu svest i povećavaju borbenu gotovost.
Marksisti i marksistkinje moraju da uporno i strpljivo objašnjavaju radnicima i radnicama da mogu da računaju samo na vlastitu klasnu snagu, te da će sve progresivne reforme koje priželjkuju biti moguće jedino kao rezultat dugačke i uporne klasne borbe. S druge strane, presudno je da marksisti odole iskušenju da se utope u Demokratsku partiju, da ublaže svoju retoričku oštricu i da se samocenzurišu kako ne bi „naneli štetu“ novim vlastima. Lojalnost marksista i marksistkinja, revolucionarnih socijalista i socijalistkinja, nije prema Mamdaniju niti prema DSA, već prema radničkoj klasi i njenoj istorijskoj misiji – revolucionarnom obaranju kapitalizma i uspostavljanju političke vlasti radnih ljudi. Stoga, marksisti moraju zadržati organizacionu i klasnu nezavisnost, te spremnost da se dosledno bore protiv kako reakcionarnog protivnapada koji će sigurno doći iz redova desnice, tako i protiv svih retrogradnih i antiradničkih poteza novih gradskih vlasti, koji deluju sve verovatnijim.
U svom pobedničkom govoru, Mamdani se pozivao na Judžina Debsa – velikog američkog socijalističkog lidera i jednog od najboljih klasnih boraca koje je američki narod iznedrio. Ipak, bilo bi dobro da Mamdani upamti ove Debsove reči:
„Istina je da su ovo dani teskobe i iskušenja za sve nas – dani kušnje za žene i muškarce koji uzdižu zastavu rada u borbi radničke klase celoga sveta protiv izrabljivača celoga sveta; vreme u kojem će slabi i plašljivi pokleknuti, posrnuti i izdati. Njima nedostaje snage da izdrže revolucionarni test; oni otpadaju, nestaju, kao da ih nikada nije ni bilo. Ali oni koje pokreće nepokorivi duh socijalne revolucije; oni koji imaju moralnu hrabrost da stoje uspravno i ispovedaju svoja uverenja, da ih brane, da se za njih bore, da zbog njih idu u zatvor ili u pakao, ako treba – oni u ovom presudnom času upisuju svoja imena – upisuju ih neizbrisivim slovima u istoriju čovečanstva.“
Autor ovog teksta lično želi uspeh Mamdaniju i njegovom timu u donošenju progresivnih reformi koje su obećali. Ipak, činjenica je da je Mamdani kao političar vezan za Demokratsku partiju, koja je u svakom smislu buržoaska partija – a u periodima kada kontroliše administraciju najmoćnija buržoaska partija na svetu. Sve dok njegova gradska uprava i on sam ostaju vezani za tu partiju, mogućnosti da zaista deluju kao antisistemski faktor praktično su nepostojeće. Jedna od opasnosti, dakle, leži u sledećem: da Mamdani i njegov tim ubede milione njujorških radnika i radnica da ishod njihove, klasne borbe zavisi od izbornog uspeha Demokratske partije i njenog povratka na čelo SAD (npr. kroz izbore za Kongres sledeće godine i predsedničke izbore 2028), a ne od njihove vlastite snage i klasne organizacije. Organizovani marksisti i marksistkinje moraju predstavljati kontratežu tim opasnim iluzijama i neumorno podsećati da moć radnih ljudi leži u borbenim sindikatima, na radnim mestima, kampusima i na ulici. Pokret organizovane radničke klase mora biti spreman da ne pristaje na ucene koje čak i levo-demokratska gradska uprava može da mu baci pred noge, te da održi klasno i organizaciono nezavisnu poziciju.
Pitanja koje se postavljaju pred radnički pokret su sledeća: s jedne strane, kako radnička klasa i njeni najborbeniji i najnapredniji elementi mogu da iskoriste poraz establišmenta sleva koji se odigrao, a s druge, kako se postaviti prema opasnostima koje prete da pobedu kompromituju, kooptiraju i ugrade u sada već višedecenijsku sagu o nedosanjanom snu reformizma za 21. vek? Ako su veliko uzbuđenje, mobilizacija i zaoštravanje klasnog sukoba praćeni nesposobnošću da se u ključnom trenutku napravi rez u odnosu na dominantnu državnu logiku, kao što je to npr. bio Slučaj sa Sirizom u Grčkoj i njenom kapitulacijom pred „Trojkom“ evropskih kreditora 2015. godine, rezultat će izvesno biti demoralizacija, atomizacija redova levice, povlačenje, te posledično jačanje sila desnice i reakcije.
Ipak, ne treba gubiti iz vida širu perspektivu. Mamdanijev uspeh rezultat je tektonskih promena u klasnoj svesti Amerikanaca i njihovih percepcija socijalizma, koje svakako odražavaju i sve oštriju krizu američkog kapitalizma. Prema poslednjoj anketi Fondacije žrtava komunizma (kud ćete bolji izvor!) iz 2020. godine, 40% Amerikanaca ima pozitivno mišljenje o socijalizmu, a čak 49% njih pripada generaciji Z. Preko četvrtina Amerikanaca podržava postepeno ukidanje kapitalizma i njegovu zamenu socijalističkim sistemom. Nadalje, 14% i 16% Amerikanaca ima, redom, pozitivno mišljenje o komunizmu i marksizmu, dok se taj broj penje na 28% i 30% među generacijom Z! Nije ni čudo što se Fondaciji više ne mili da objavljuje rezultate svojih anketa.
Redovi radničke klase su nikada brojniji, razvoj proizvodnih snaga je dostigao najviši nivo u zabeleženoj istoriji, a razvoj tehnike i tehnologije omogućava primenjivanje novih oblika planiranja i društvene koordinacije, koji nisu bili dostupni prethodnim revolucionarnim projektima. Kada se na to dodaju sve snažnije kontradikcije globalnog kapitalističkog sistema, klimatske promene i iscrpljenje prirodnih resursa, dobijamo pozornicu za sve intenzivnije i burnije klasne borbe koje će nas sigurno čekati u budućnosti. Kada te borbe nastupe, revolucionarni socijalisti i socijalistkinje znaju sa koje će strane barikada biti. U tom smislu, čak i ako nova administracija grada Njujorka doživi krah, bilo zbog sopstvenih grešaka i trulih kompromisa, bilo zbog premoćnog kontranapada vladajuće klase, revolucionari moraju biti kadri da iskoriste svaku priliku i pukotinu da klasnu borbu usmere ka višem stepenu političke organizovanosti i svesti.
U uslovima produbljujuće krize, realne mogućnosti za izgradnju sveta bez eksploatacije, siromaštva i brutalnosti ponovo se otvaraju; ali da bi se one ostvarile, neophodan je disciplinovan, organizovan i teorijski potkovan revolucionarni pokret koji će biti dorastao ovom istorijskom zadatku. Duboko sam uveren da smo kadri da ga izgradimo.