Da li Srbija postaje kolonija?

Piše Anja Ilić

Vest da je blizu 150 rudarskih kompanija, uz već ozloglašeni Rio Tinto, dobilo istražne dozvole na teritoriji Srbije podstakla je mnoštvo ljudi da kažu: „Nećemo da budemo rudarska kolonija!“ O Srbiji kao koloniji do sada smo uglavnom slušali od zagriženih pristalica Zapada odnosno Istoka u spoljnoj politici, i to najčešće kada razmenjuju uvrede: „Ti bi da postanemo EU kolonija?!“ „Bolje i to nego kineska!“ Sadašnja situacija s pravom navodi ljude na kolonijalističke paralele – ali uzrok problema koji nam preti ne leži u iskonskom dobru ili zlu Zapada odnosno Istoka, već u protivrečnoj prirodi kapitalističkog sistema, koji se sada okreće novim-starim metodama svog održanja.

Kapitalizam, imperijalizam, (neo)kolonijalizam?

Kada čujemo reč „kolonijalizam“, prvo na šta pomislimo su kolonijalna osvajanja po završetku srednjeg veka – era čuvenih „velikih geografskih otkrića“, kako su se ovi krvavi i brutalni procesi najčešće nazivali tokom našeg školovanja. Kolonizacija „neotkrivenog“ sveta predstavljala je toliko značajnu fazu u istoriji modernog evropskog kapitalizma da se 1492. godina, kada je Kristifor Kolumbo „otkrio Ameriku“, često uzima za početak novog veka u periodizaciji ljudske istorije. Po ovom, klasičnom shvatanju kolonijalizma, reč je o epohi koja se suštinski završila šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Tada je najveći deo bivših kolonija stekao nezavisnost i razvio se u nacionalne države, tj. politički oblik organizacije društva svojstven modernom kapitalizmu.

Postoje i shvatanja po kojima su kolonijalizam i imperijalizam procesi stari koliko i čovečanstvo. Zastupnici ovih shvatanja tvrde da, otkad je ljudi, ima i osvajanja, porobljavanja, pljačkanja prirodnih resursa, masovnih zločina i ratova. Argument je relativno lako pobiti, naročito danas kada su nam dostupna mnoga istraživanja o ranijim ljudskim društvima, na osnovu kojih znamo da je čovečanstvo provelo najveći deo svoje istorije živeći u prilično egalitarnim i mirnim društvenim odnosima. Danas takođe znamo da se počeci nejednakosti i neslobode vezuju za nastanak klasnih odnosa, okvirno pre oko 10–15 hiljada godina (u 200–300 hiljada godina dugoj istoriji čovečanstva).

Kolonijalizam i imperijalizam zato ne mogu biti „prirođeni“ čovečanstvu. I premda je tačno da su se ratovi i osvajanja odvijali i pre nastanka kapitalizma, oni su mogli da se vode tek od one faze u ljudskoj istoriji kada je postojalo nešto oko čega će se ratovi voditi. To nešto – prvi akumulirani višak proizvoda, koji je privatno prisvajan i potom nasledno prenošen – označilo je početak epohe klasnih društava.

Savremeni kapitalizam, u kome mi živimo, takođe je jedan oblik klasnog društva. Kolonijalizam i imperijalizam su procesi putem kojih se moderni kapitalizam razvijao: kolonijalna osvajanja počev od 15. veka obezbeđivala su tek nastajućem kapitalističkom društvu nove teritorije i tržišta, prirodne resurse i (isprva pretežno robovsku) radnu snagu. Imperijalizam je, krajem 19. i početkom 20. veka, označio početak faze u razvitku modernog kapitalizma kada su pojedini nacionalni kapitali toliko narasli i koncentrisali se da mogu da diktiraju uslove na svetskom tržištu i da svojoj volji podređuju čitave države i društva. Kapitalizam je dotad razvio i suptilnije metode podređivanja od klasično-kolonijalističkih, pre svega posredstvom izvoza finansijskog kapitala iz imperijalističkih država u manje razvijene zemlje, koje su tako htele-ne htele vezivale svoj razvoj za tokove kapitala iz centara moći. Društva koja nisu bila neposredno okupirana, već su se nalazila pod ovim, suptilnijim vidovima kontrole, tada su se nazivala polukolonijalnim.

Danas postoji zbrka što starih što novih pojmova da opišu situaciju u kojoj se Srbija, ali i niz drugih zemalja u svetu nalaze. Ključno pitanje je pak da li tim pojmovima imenujemo neke nove procese u kapitalizmu, i da li oni zahtevaju nove i drugačije vidove otpora. Za sada deluje da se kapitalizam služi svojim već oprobanim sredstvima – podređivanjem po imperijalističkom obrascu i dovođenjem slabijih zemalja u poziciju barem polukolonijalne zavisnosti. Dakle, sam proces nije nov, ali se odvija u specifičnom kontekstu današnjice: profitne stope su na istorijski niskim nivoima, a ulaganja u sektor proizvodnje su globalno uzev mala, čime se obnavljaju uslovi za ciklične krize kapitalističkog sistema. Istovremeno se urušava unipolarni svetski poredak, uz zaoštravanje tenzija između konkurentskih imperijalističkih blokova predvođenih SAD i Kinom. Klimatske katastrofe prouzrokovane vekovima kapitalističke zloupotrebe planete postaju neminovan deo svakodnevice, što postavlja pitanje granica i oblika eksploatacije prirodnih resursa. Svetski kapitalizam stavlja sve veći naglasak na ekstraktivizam kao taktiku prevladavanja svojih kriznih tendencija. Šta tzv. ekstraktivizam podrazumeva, da li je ova taktika delotvorna, i kako se u nju uklapaju Srbija i Balkan?

Bauk ekstraktivizma kruži svetom

Pojam ekstraktivizam se, najšire uzev, odnosi na eksploataciju životne sredine koja nije vođena potrebama održivosti prirode i ljudi, već se sprovodi iz usko ekonomskih motiva. Ovaj obrazac ubiranja profita od eksploatacije prirodnih resursa doživeo je polet sa uvođenjem neoliberalnih programa krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Svetski kapitalizam je i tada tražio izlaz iz krize, po završetku svoje „zlatne ere“ visoke profitabilnosti kapitala i održavanja prilično stabilnih uslova njegove oplodnje (od sredine četrdesetih do sredine šezdesetih godina) – što je u prvom redu bilo moguće zahvaljujući posebnim okolnostima posleratne obnove Evrope i izraženoj ulozi države u upravljanju (inače haotičnim) kapitalističkim tržištem. Cilj neoliberalnog zaokreta od osamdesetih naovamo bio je da povrati visoke profitne stope iz „zlatne ere“, i to putem liberalizacije i deregulacije tržišta; stoga su neoliberalne mere značile povlačenje države iz uloge planera u privredi i popravljača tržišnih poremećaja. Usledile su privatizacije preduzeća koja su do tada bila u javnom vlasništvu, uklanjanje protekcionističkih mera i široko otvaranje privreda uplivu stranog kapitala, snižavanje standarda rada i, uopšte, antiradnička ofanziva koja je milijarde ljudi u svetu osudila na nezaposlenost i bedne uslove života i decenijama kasnije.

U tom kontekstu, ekstraktivizam se posebno istakao kao model „razvoja“ koji se nameće siromašnijim zemljama na „globalnom Jugu“ – uključujući danas i Balkan. Umesto da ulažu u razvoj lokalnih industrijskih kapaciteta, čime bi nacionalne privrede bile manje zavisne od diktata stranog kapitala, vlade Balkana u tandemu sa međunarodnim finansijskim institucijama i velikim korporacijama „razvijaju“ oblike industrije koji su prvenstveno namenjeni izvozu i prilagođeni trenutnim zahtevima svetskog tržišta. S obzirom na planetarnu štetu od sagorevanja fosilnih goriva, ali i na njihovu ograničenu dostupnost i moć naftnih monopolista da diktiraju uslove na tržištu, svetski kapitalizam se sve više okreće proizvodnji energije iz čistijih izvora. Ekstraktivizam tu stupa na scenu: on omogućuje najmoćnijim privredama imperijalističkih država i blokova, koje i snose najveću odgovornost za klimatsku kataklizmu, da zaobiđu njene najgore posledice tako što se energetski „pročišćavaju“ na račun podređenih, siromašnijih zemalja „globalnog Juga“; potonje se pak dublje integrišu u svetsko tržište tako što orijentišu svoju privrednu aktivnost na eksploataciju i izvoz tzv. kritičnih i strateških sirovina – mineralnih bogatstava za kojima, u eri „energetske tranzicije“, postoji visoka tražnja na tržištu. U celom ovom procesu rudarske i povezane kompanije ostvaruju profite, države-izvoznice minerala stiču novi izvor prihoda i, što je posebno bitno, servisiranja svog spoljnog duga, a kapitalistički sistem privremeno odlaže novu krizu profitabilnosti. Problem je, međutim, što je tendencija opadanja profitne stope svojstvena kapitalizmu, pa ni ekstraktivizam ne može da spreči sistemske krize, već samo da ih odloži. Istovremeno, šteta koju nanosi životnoj sredini i stanovništvu zemalja koje postepeno stiču polukolonijalni i kolonijalni status je potencijalno nenadoknadiva.

Balkan se još nije „razvio“ u ogledni primer razornih efekata ekstraktivizma, poput niza zemalja u Južnoj Americi, Africi ili na Bliskom istoku. Uz to, kapitalizam primenjuje ovu taktiku odlaganja sistemske krize i u nekim od visokorazvijenih zemalja, poput Kanade ili Australije. Ako npr. uporedimo poslednje dostupne podatke (2021) o strukturi izvoza robe za Australiju i Srbiju, videćemo da Australija pretežno izvozi sirovine – čak 83,5% njenog izvoza otpada na primarni sektor (od čega 70% na rudna bogatstva), a svega 8,2% na sekundarni (gotove proizvode i poluproizvode). S druge strane, čak 66,5% izvoza Srbije otpada na sekundarni sektor, a 31,9% na primarni (rudna bogatstva učestvuju sa 11,6%). Ovo po sebi ne znači da je domaća privreda razvijenija – vrednosti izvoza su u Australiji neuporedivo veće, a uz to, glavni nepoljoprivredni izvozni proizvodi Srbije su kablovi, te rude i koncentrati bakra. Ukratko, reč je o industrijama koje su tokom poslednje decenije obnovljene po cenu ogromnih ustupaka stranim investitorima i snižavanja radničkih prava, i to sa primarnim ciljem izvoza a ne razvoja nezavisnijih i na spoljne pritiske otpornijih privrednih kapaciteta. Ovde je na delu ista logika s kojom se i ekstraktivizam nameće siromašnijim i zavisnijim zemljama kao „razvojni model“.

Sa planiranim otvaranjem više desetina rudnika na teritoriji Srbije, preko 500 izdatih dozvola za istraživanje različitih metala i skoro 150 kompanija zainteresovanih za profite od rudarenja, goreopisana slika mogla bi drastično da se pogorša. Opasnost ekstraktivizma preti Srbiji i Balkanu – kako da joj se suprotstavimo?

Jedino rešenje: revolucija!

Kao što smo videli, kapitalizam se ne služi do sada neviđenim taktikama odagnavanja krize, već primenjuje drugde oprobana sredstva na novim područjima, poput Balkana. Rudarska ofanziva na, za početak, Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, čije vladajuće klase trese „litijumska groznica“, deo je globalne utrke na tržištima proizvodnje litijuma, litijumskih baterija i električnih vozila. Na ovom relativno novom poprištu kapitalističkog takmičenja, snage odmeravaju zapadni i istočni imperijalistički blok – ali istočni, predvođen Kinom, ima startnu prednost, budući da su i Evropa i SAD umnogome zavisne od kineskog litijuma i litijumskih baterija. Kina ima čvrstu kontrolu nad globalnim lancima snabdevanja litijumom, s obzirom na to da se oko 70% svetske proizvodnje i prerade ovog metala odvija na njenom tlu. Ova prilično udobna pozicija na svetskom tržištu omogućuje Kini veliki uticaj na kretanje cena litijuma i litijumskih baterija, pa time i na industriju električnih automobila, za koju su litijum-jonske baterije ključne. U nastojanju da smanji sopstvenu zavisnost od imperijalističkog konkurenta, Evropska unija traga za novim i bližim izvorima litijuma – a nema zgodnije mete od država-kandidatkinja za članstvo u EU, čiji tempo evro(atlantskih)integracija Unija može da uslovljava stepenom njihovog pristajanja uz nametnutu agendu „energetske tranzicije“.

Činjenica da se suočavamo sa novim-starim procesima imperijalističkog podjarmljivanja znači da možemo i moramo da učimo iz duge istorije otpora ovim procesima. Ako smo nešto naučili iz bitke protiv Rio Tinta i režima na zimu 2021/22. godine, to je da nas udruživanje oko jasno postavljenih ciljeva borbe i radikalne metode njenog vođenja, poput blokada saobraćajnica, mogu dovesti do pobede. Ali naučili smo i to da je, bez strateške vizure za nastavak borbe i političkog vođstva koje će je odlučno sprovoditi u praksu, moguće da izgubimo plodove čak i dobijenih bitaka. Sada pred nama stoji ne samo Rio Tinto, već i 150 drugih rudarskih kompanija. Kako da vodimo ovaj rat?

Jasno je da na svojoj strani nemamo režim, niti ćemo imati bilo koju drugu vlast koja sprovodi jednu te istu politiku poslušništva kapitalu. Strateška vizura za pobedu nad Rio Tintom i svim drugim investitorima mora da podrazumeva borbu za temeljno drugačije društvo – ono u kome su potrebe čoveka i prirode, a ne jurnjava za profitima vodeći princip; ono u kome sve ključne odluke donosimo mi, radni ljudi, a ne bogataška klika koja parazitira na našem radu. Borba za socijalizam danas je postala nužan uslov našeg opstanka.

Da bismo dobili rat protiv tiranije kapitala, u borbu se moraju uključiti ne samo radničke mase u Srbiji, nego i u drugim zemljama. Povorka rudarskih dželata baca senku nad čitavim Balkanom; odagnaćemo je samo zajedničkim otporom sa svojom klasnom braćom i sestrama. A da bismo takav otpor mogli da organizujemo, širimo i izgrađujemo, potrebna nam je naša politička snaga – radnička, socijalistička partija. Svaki napor koji uložimo ka njenoj izgradnji, ka jačanju samopouzdanja, siline i svesti radničkih masa, naoružava nas u obračunu sa kapitalom i njegovim slugama. Pridružite nam se na ovom zadatku – oterajmo kapitalističke lešinare jednom za svagda!