Da prestanemo da sanjamo i počnemo da pobeđujemo!

Decenije poraza i povlačenja gurnule su radikalnu levicu u duboku ideološku, organizacionu i moralnu krizu. Ako želimo da iz nje ikada izađemo, moramo se osloboditi ograničenja plitke politike sukoba liberala i nacionalista, odlučno se vratiti ideji radikalne transformacije društva i organizovati se na način koji će nam omogućiti da svaku političku bitku uvežemo u dugoročnu borbu za bolje sutra.

Piše Pavle Ilić

I

Pre deset godina u Srbiji je usvojen novi, antiradnički Zakon o radu. Nekoliko nedelja pre toga, centrale svih sindikata u Srbiji uspele su da prevaziđu svoje dugogodišnje razlike, izvedu preko 10 hiljada ljudi na ulice Beograda, i... ništa više. Ne samo što njihov protest nije uspeo da spreči izglasavanje zakona, već nakon njega sindikati nikada više nisu uspeli da mobilišu približan broj svojih članova i podržavalaca u bilo kakvu vrstu političke akcije. Nedostatak strategije u borbi platili su daljim gubitkom članstva, snage i društvenog uticaja.

Za razliku od ove mobilizacije, počev od 2015. godine političko nezadovoljstvo u Srbiji počinje da se izražava kroz masovne, relativno spontane i amorfne proteste. To je u skladu sa svetskim trendovima u prošloj deceniji (videti recenziju knjige If We Burn na stranici XX).

Otada su Srbiju, a naročito Beograd, na svakih godinu i po dana zapljuskivali talasi masovnih pokreta: protesti nakon rušenja u Hercegovačkoj ulici 2016, aprilski protesti nakon pobede Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima 2017, protesti #1od5miliona na zimu 2018. i 2019, protesti protiv policijskog časa za vreme pandemije 2020, protesti protiv Rio Tinta 2021. i 2022. i, konačno, protesti protiv nasilja 2023. godine.

Kada pogledamo do čega su ovi protesti doveli, nameće se nekoliko zaključaka. Od svih navedenih talasa pobune, jedino su protesti protiv Rio Tinta i protiv policijskog časa rezultirali ispunjenjem zahteva. Šta ih je razlikovalo od onih koji su se završili neuspehom? Prvo, trajali su kraće. Drugo, uključivali su otvoreniji sukob sa režimom i radikalnije mere otpora (fizički obračun sa policijom i/ili batinašima, blokade saobraćajnica). Treće, njihovi zahtevi bili su veoma konkretni i vezani za povod okupljanja. Svi ovi faktori bili su na delu usled činjenice da su stranke mejnstrim opozicije igrale malu ulogu u ovim protestima.

S druge strane, svi ostali protesti, od kojih su neki bili daleko masovniji, završili su se rasipanjem energije i razočaranjem masa koje su u njima učestvovale. Posredi su, po pravilu, bili protesti čije se trajanje razvlačilo na više meseci, uprkos osetnom padu brojnosti. Po načinu izražavanja nezadovoljstva, u pitanju su bile mirne šetnje, s jasno određenim početkom i krajem, bez ikakvih primesa građanske neposlušnosti, a kamoli radikalnijih metoda borbe. Konačno, političke partije mejnstrim opozicije formulisale su i nametnule sopstvene zahteve čitavom pokretu, iako su se ti zahtevi više ticali njihovih predizbornih kampanja nego samih uzroka protesta.

Ovakvo delovanje partija mejnstrim opozicije, koje su nažalost činile najorganizovanije delove masovnih pokreta, direktno je dovelo do njihovih poraza. Do toga je u najvećoj meri došlo usled činjenice da su masovni pokreti mahom bili usisani u dinamiku izlizanog sukoba između „prve“ i „druge Srbije“. Na taj način, protraćen je inherentni potencijal masovnih pokreta da slome postojeće političke podele i postanu osnova za drugačiji model političkog organizovanja.

II

Srbija se ne nalazi u vakuumu, već je deo svetskog kapitalističkog sistema – sistema koji je izrazito podložan krizama. U ekonomskom smislu, svetska privreda hramlje i posrće još od krize 2008. godine. Dvostruki udarac pandemije i rata u Ukrajini doveo je ogroman broj država u svetu do ivice bankrota. To važi i za sve zemlje Balkana.

Odgovor svih vlasti u novijoj istoriji Srbije na ove probleme sastojao se u zaštiti interesa tajkuna i stranih investitora, a na račun ljudi koji žive od svog rada. Nijedna opoziciona partija ne dovodi takvu politiku u pitanje, i zbog toga ne uspeva da uzdrma stabilnost režima niti da pokrene kritičnu masu na jasno artikulisan otpor. Iz izjava predstavnika režima je nedvosmisleno da njihova kratkoročna strategija podrazumeva rasprodaju prirodnih resursa i preostalih javnih preduzeća. Pitanje je trenutka kada će borbe oko ovih procesa izbiti. A kada taj čas kucne, od naše spremnosti će zavisiti hoćemo li biti u stanju da ih povežemo tako da se međusobno jačaju i izgrade svest o tome da nije dovoljno stati na rušenju Vučića, već da treba srušiti i čitav sistem koji kako Vučić tako i opozicija zastupaju.

Upravo zato je neophodno izgraditi ozbiljnu političku snagu, koja insistira na povezanosti uzroka svih pomenutih masovnih pokreta. Od zakona o radu, preko policijske represije, bahatosti funkcionera i sistemskog nasilja, do beskonačnog ponižavanja radničke klase, gaženja radnih prava, privatizacija itd., govorimo o posledicama života u kapitalizmu. Protiv njih je besmisleno i uzaludno boriti se ukoliko se istovremeno ne borimo protiv samog sistema koji ih stvara.

Šta u praksi znači boriti se protiv kapitalizma? Srećom, sopstveno iskustvo nam daje jasne primere odgovora na to pitanje. Boriti se protiv kapitalizma znači osujećivati planove koje vladajuća klasa kuje – bilo da se radi o ograničenju slobode, kao što je bio slučaj sa uvođenjem policijskog časa, ili o rasprodaji prirodnih bogatstava krupnom kapitalu, kao što je bio slučaj sa Rio Tintom. Ne smemo se, međutim, zaustaviti na ograničenim pobedama i borbama, već ih moramo međusobno umrežavati i koristiti kao lekcije za dalje organizovanje i širenje plamena otpora. Najbitnije od svega, moramo prepoznati centralnu ulogu koju u borbi za društvene promene mora da igra organizovana radnička klasa, koja ima jedinstvenu moć da parališe sistem, i raditi na tome da ona stekne kapacitete i samopouzdanje da takvu borbu predvodi.

III

Do sada je sigurno jasno da smatramo da je način na koji su mejnstrim stranke organizovane smrtonosan po masovnu borbu za pravednije društvo. Kako se onda treba organizovati? Kao što smo videli u poslednjih desetak godina, veliki broj ljudi spreman je da izađe na ulicu ili se uključi u političku borbu. U odgovarajućim okolnostima i kada im je cilj borbe jasan, značajan deo tih ljudi spreman je i na odlučniji okršaj sa režimom. Zadatak revolucionarne organizacije je da u svakom pokretu i situaciji otpora pronalazi tu najborbeniju manjinu, ubeđuje je u potrebu dugoročne borbe protiv sistema i organizuje je oko jasne političke strategije.

Organizacija koja nastaje kao rezultat takvog rada je fokusirana, disciplinovana i samouverena. Takva organizacija može da ponudi vođstvo svakom masovnom pokretu i dovede ga u najbolju poziciju da ostvari konkretne pobede, ali je isto tako kadra i da iz poraza izvuče konkretne lekcije umesto da ponavlja iste postupke nadajući se drugačijem ishodu.

Masovni pokreti su po definiciji politički šareni i protivrečni. Ako želimo da oni pobeđuju, moramo organizovano raditi na tome da u njima prevagu odnose oni radikalni glasovi koji zaista remete status quo. To je nešto što mejnstrim partije nikada neće raditi i što će svim snagama nastojati da sabotiraju. U kojoj meri će im to poći za rukom zavisiće od snage, sposobnosti i organizovanosti levice, koja ponosno ističe svoju političku nezavisnost umesto da se skriva u senci liberala ili nacionalista.

IV

Nema razloga da verujemo da će politički izazovi u godinama koje su pred nama biti išta manji nego što su bili do sada; naprotiv. Upravo zato će i ulozi biti veći, a sa njima i potencijalni prostor za jačanje radikalne levice, koja na ovim prostorima već generacijama ne uspeva da se probije sa društvene margine.

Iz borbe u borbu, mi se povezujemo sa ljudima u borbi i ubeđujemo ih u kolektivnu moć koju poseduju. Lekcije masovnih pokreta iz protekle decenije ne bi trebalo da gurnu u očaj bilo kog iskrenog protivnika režima, već da posluže kao jasan znak da uvreženi metodi političke „borbe“ nisu delotvorni, i da je krajnje vreme za jačanje snage koja nije ni konzervativna ni liberalna, ni nacionalistička ni „proevropska“, već internacionalistička, revolucionarna i istinski socijalistička. To je snaga koja će u drugim narodima Balkana videti ključne i nezaobilazne saveznike za izgradnju boljeg društva, a ne neprijatelje i pretnju; koja će u imperijalističkim silama videti prepreku miru i blagostanju, a ne potencijalne sponzore ili zaštitnike; koja će u bogatašima videti prevarante i goniče robova, a ne uzore; koja će, naposletku, u svakom radnom čoveku videti saborca i izvor nade, a ne poslušnika, podanika ili ovcu.