Deset godina Zakona o radu: kontinuitet urušavanja radničkih prava

Predsednik Vučić je uoči Prvog maja odlučio da pošalje iskrenu i snažnu čestitku radničkoj klasi Srbije. Odgovarajući na pitanje novinara o nameri Crne Gore da uvede sedmočasovni radni dan, čovek bez ijednog dana radnog staža iza sebe je izjavio: „I 40 sati je malo! Dok sam ja predsednik, nikada to neću prihvatiti!“ Kako, zapitao se ovaj naš radnik-udarnik, za 35 sati može da se proizvede kao za 40?

Piše Anja Ilić

Njegova „čestitka“ posebno je cinična uzevši u obzir da je svega nekoliko dana ranije Evrostat objavio uporedne podatke o prosečnom broju radnih sati u Evropi. Radnici u Srbiji već rade više od 40 sati nedeljno: u zadnjem tromesečju 2023. godine provodili su skoro 42 sata nedeljno na svom glavnom poslu, a u celoj 2023. i skoro 19 sati nedeljno na drugom/dodatnom poslu. Sa izuzetkom Turske (i to samo što se tiče sati rada na glavnom poslu), niko u Evropi nije radio duže od naših radnika.

To što će država radije da bude gonič robova nego da dugoročno i strateški ulaže u razvoj industrije i zaštitu domaće radne snage stvar je političkog izbora. Uprkos (uveliko truloj) bajci o investicijama i rastu BDP-a, model kog se drže sve vlasti od dvehiljaditih naovamo, a Vučićeva vlast naročito posvećenički, jeste model sve većeg potčinjavanja radnika i privrede prohtevima pre svega stranog krupnog kapitala, uz ogromne gubitke za većinu stanovništva Srbije i kajmak za nosioce političke vlasti. Takav politički izbor kodifikovan je u Zakonu o radu (ZOR), jednom od osnovnih i najbitnijih pravnih dokumenata svake zemlje, koji ove godine navršava svoj neslavni jubilej. Decenija od usvajanja izmena i dopuna ZOR-a donela je samo dalje urušavanje položaja radnika, a Srbiju suočila sa mučnom stvarnošću: da je sve manje ljudi koji mogu ili uopšte žele da ovde žive i rade.

Sumorni pejzaž radnog zakonodavstva

Aktuelni Zakon o radu usvojen je još 2005. godine, ali su izmene i dopune iz 2014. utrle put besprizornoj i praktično nekažnjivoj eksploataciji i tlačenju radnika u Srbiji danas. Dva su osnovna problema u vezi sa sistematskim kršenjem radnih prava: s jedne strane, u poslednjih deset godina uvedeni su mnogobrojni „bočni“ zakoni umesto da je menjan ZOR. To znači da su posebni zakoni poslužili kao prečica da se snizi ionako nezavidan standard radnih prava garantovanih ZOR-om, tj. da je država u više navrata bila spremna da prekrši sopstveni zakon da bi izašla u susret specifičnim potrebama poslodavaca. S druge strane, u retkim slučajevima kada su usvajana neka po radnike bolja zakonska rešenja, država nije obezbedila nikakav garant da će se slovo zakona poštovati. Poslodavci (uključujući državu) prolaze nekažnjeno čak i u najekstremnijim slučajevima, kada ugroze ili prekrate život radnika.

Među malobrojnim sindikatima koji su 2014. godine neslavno dali podršku izmenama i dopunama ZOR-a bili su sindikati Kolubare i EPS-a, predvođeni Miodragom Rankovićem i Milanom Đorđevićem. Zvuči poznato? U pitanju je isti dvojac, Pici i Đokin, zbog koga je nekada najmoćniji sindikat u zemlji danas podeljen na dve frakcije i privremeno neutralisan kao pretnja državnim planovima da proda EPS u bescenje. Izgleda da vladajuća klasa dobro pamti ko je bio spreman da proda radnike, pa ih deceniju kasnije nagrađuje angažmanom na istim prljavim poslovima.

Krunska izmena ZOR-a 2014, kojom je otvorena Pandorina kutija nedaća i zala koji su u međuvremenu snašli radnike, jeste uvođenje razlike između zaposlenih i radno angažovanih. U ZOR-u se nigde i nijednom ne pominje radnik. Umesto toga, uvode se dva radna statusa, pri čemu isključivo zaposleni stupaju u radni odnos sa poslodavcem i na osnovu toga uživaju zakonski garantovana prava i zaštite. S druge strane, oni koji su „samo“ radno angažovani u očima zakona nisu u radnom odnosu. Samim time, nemaju niz osnovnih radnih prava za koja su se naraštaji radnika i radnica vekovima borili: pravo na odmor, na plaćeno i porodiljsko odsustvo, naknadu za prekovremeni rad, pravo na sindikalno organizovanje, kolektivno pregovaranje i štrajk, pa ni na „minimalac“.

Radnici i radnice van radnog odnosa nisu izuzetak na tržištu rada Srbije; naprotiv, oni u alarmantnoj razmeri postaju pravilo. Platforma „Zajedničko“ je, analizirajući zvanične podatke Ankete o radnoj snazi, došla do procene da je 2019. godine skoro 41% radnika bilo radno angažovano na ovaj način. Treba napomenuti da zvanična državna statistika ulepšava pravu sliku radničke stvarnosti u Srbiji: ona npr. mnogo uže definiše tzv. nestandardne oblike zaposlenja u odnosu na ZOR, pa zato deluje da su prekarni radni ugovori na našem tržištu rada zanemarljivi. U stvari, čak i u državnim gigantima poput Elektroprivrede ili Pošte normalno je da radnici angažovani po PPP ugovorima (o privremenim i povremenim poslovima) obavljaju isti rad kao „regularni“ radnici, a da ne uživaju nijedno od bazičnih radnih prava. Prijem ovih radnika u zakonski radni odnos redovan je zahtev radničkih štrajkova i protesta, koje najčešće pokreću njihove punopravno zaposlene kolege i koleginice.

Dodatni problem predstavljaju novi prekarni oblici zaposlenja koji su legalizovani kroz „bočno“ zakonodavstvo, a nisu obuhvaćeni ZOR-om. Među njima se naročito izdvajaju rad na platformama, zatim preko agencija za lizing (iznajmljivanje) radnika, sezonski rad, frilensing (rad za sopstveni račun), kao i oblici rada u okviru usvojenog modela dualnog obrazovanja. O zloupotrebama vezanim za svaki od ovih nestandardnih oblika rada mogu se napisati čitave studije, ali je ključna zajednička karakteristika svih njih da radnike i radnice socijalizuju da prihvate najnesigurnije radne uslove kao novu normalu u Srbiji. Kakvu poruku država šalje srednjoškolcu koji po Zakonu o dualnom obrazovanju može da provede do 30 sati nedeljno na radu u nekoj kompaniji, bez ikakvog garanta budućeg zaposlenja, a da za taj rad dobije manje od „minimalca“? Šta jedan radnik angažovan agencijski ili preko platforme ima od famoznih „fleksibilnih uslova rada“, kad oni u praksi znače samo fleksibilnost poslodavca da radnika ostavi bez posla kad mu se to prohte, bez osigurane mogućnosti da se kolektivno organizuje sa svojim kolegama i da to spreči?

Poruka je jasna: država je spremna da odavno deplasirani model „investicija“ i „razvoja“ koji forsira plati potpunim unižavanjem radničkog dostojanstva, razaranjem domaće industrije i, u konačnici, gubitkom stanovništva. Kao i ceo Balkan, i Srbija se suočava sa ozbiljnom krizom reprodukcije radne snage i demografskom krizom. Suprotno desničarskim naklapanjima, uzrok tome nisu ni zle feministkinje koje tobože odvraćaju žene od rađanja, niti radnici iz siromašnijih zemalja koji u sve većem broju dolaze i ostaju da ovde rade i žive. Uzrok je, kao što potcrtava stručnjak za radno pravo Mario Reljanović, u politici države koja se besramno hvali da je „balkanski centar četvrte industrijske revolucije“, a izbegava da kaže da ta „revolucija“ u Srbiji počiva na jeftino iznajmljenoj radnoj snazi, koja se bavi repetitivnim i mehaničkim radom u proizvodnji ili uslugama, za poslodavca koji ne ulaže u razvoj proizvodnih snaga već čeka prvu priliku da ode negde gde je radna snaga još jeftinija.

Udružimo snage za radnički ZOR!

Kada su 2014. godine promovisane izmene i dopune Zakona o radu, tadašnji ministar finansija Dušan Vujović je, ulagujući se nemačkim investitorima, rekao: „Sada ima smisla investirati jer je jeftino i ima perspektivu. Kasnije ćemo ili biti skupi ako budemo uspešni, ili ćemo propasti pa ulaganje neće imati smisla.“

Deset godina kasnije definitivno nismo postali skupi, ali zato postojano propadamo – doduše, po radničkim a ne po ministrovim merilima. Iako se o donošenju novog ZOR-a već godinama govorka, a izrađeni su čak i kompletni predlozi ZOR-a u interesu radnika (npr. nacrt Centra za dostojanstven rad ili UGS „Nezavisnost“), ne postoji nikakva kampanja „odozdo“ da se ZOR stavi na dnevni red.

Karika koja najviše zakazuje, kako 2014. tako i 2024, jesu sindikati. Oni su, međutim, neizbežna i presudna karika da bismo se izborili za ZOR u najširem interesu radničke klase u Srbiji. Ma koliko da su dragocene analize i nacrti koje proizvode radnopravne inicijative, levičarske političke organizacije i drugi akteri, niko do samih radnika i radnica ne može da vodi i dobije borbu za radnički ZOR. Sindikati su osnovne i najmasovnije organizacije u Srbiji kroz koje radnici mogu da organizuju tu borbu.

Skorašnje istraživanje centra Solidarity i Demostata pokazalo je da preko 80% radnika u Srbiji nema poverenje u sindikate, kao i da je samo 6% upoznato sa time šta sindikat radi. Najbolji način da sindikati promene ovu nezavidnu, a nažalost u velikoj meri i opravdanu sliku o svom radu, jeste da se kroz konkretnu borbu dokažu kao organizacije koje dostojno zastupaju radnike i radnice. Bitan korak u tom pravcu je ujedinjavanje radnika preko granica pojedinih, naročito reprezentativnih sindikata – a kampanja za novi ZOR predstavlja idealnu priliku za široku mobilizaciju, umrežavanje i organizovanje borbe radnika.

Deset godina kasnije, lekcije 2014. godine moraju gromko da odzvanjaju: sindikati se ne smeju povlačiti pred klasnim neprijateljem radništva, niti mase radnika i radnica smeju da dozvole da međusindikalne zađevice ugroze cilj od strateškog interesa za celokupnu radničku klasu. Od promena za koje sada uspemo da se izborimo zavisi da li će radnici i radnice u Srbiji imati perspektivu i budućnost.