DKSG je mesto slobodne studentske kritičke misli

Kontranapad (KN): Koji je povod za štrajk? Šta biste rekli o stanju Doma kulture „Studentski grad“ iz perspektive zaposlenog?

Urednički kolegijum (UK) DKSG-a: Više je povoda, ali u pitanju je kulminacija niza loših poteza v. d. direktorke Dubravke Tomić. Stanje u ustanovi je već dugo haotično i obeleženo lošim upravljanjem, što je ugrozilo njen ugled i rad. Ključni problemi su finansijska i programska opstrukcija rada, a posebno sumnje na mobing i pritisci na zaposlene. Sukobi su se intenzivirali tokom studentskih blokada, pre svega zbog podrške urednika studentima – a urednici su podržali studente i kao kolegijum i kao pojedinci: što javnim saopštenjima i otkazivanjem programa, sem onih realizovanih u saradnji sa studentima u blokadi, što pojedinačnim učešćem u protestima i tribinama. To je, verujemo, dovelo do osvetničke represije.

Neki urednici i zaposleni su dobijali otkaze, poznatom tehnikom neprodužavanja ugovora na određeno, nakon tri meseca ili godinu dana, bez smislenog obrazloženja. Programi su cenzurisani ili otkazivani s nesuvislim obrazloženjima, ukoliko su imali i najmanju naznaku veze sa studentima u blokadi; zaključavane su prostorije da studenti ne bi mogli da drže plenume; neosnovano su nam smanjivane plate, a samovoljnim odlukama donetim naprečac, kao što je odluka o iseljenju redakcije Akademskog filmskog centra (AFC) iz decenijskog programskog prostora i razmeštaju praktično svih urednika po nekom proizvoljnom sistemu, stavljeni smo u poziciju lutaka na koncu i primorani da se branimo, umesto da se bavimo očuvanjem i moralnog i profesionalnog integriteta ustanove i saradnjom sa studentima i univerzitetima. Osećali smo da naizmenično radimo u atmosferi straha pa u atmosferi čamotinje i apsurda. To je dovelo do narušenih odnosa i brojnih sudskih tužbi, što najbolje svedoči o ozbiljnosti situacije.

Uzrok svega je nedostatak ozbiljne vizije napretka i razvoja ustanove, kao i posledičnog rada da se te vizije i napredak ostvare. Upravljačka struktura ništa ne radi da stvori, u pogledu uređivačke politike, slobodne i autonomne, autentične i relevantne, ustanove studentske kulture – i to od direktora, preko pojedinih članova upravnih odbora, do Ministarstva prosvete i same Vlade Srbije, kao formalnog osnivača od 1992. godine. (Iako je DKSG, kao i Studentski kulturni centar, zapravo stariji, osnovan je 1974. od strane Univerziteta u Beogradu i Saveza socijalističke omladine Beograda, kojima je Vlada početkom 1990-ih praktično oduzela sve ustanove današnjeg studentskog standarda.)

Tu se suočavamo sa nepotpunim razumevanjem istorije i značaja ustanove, nepoznavanjem studentske kulture, naročito alternativne umetnosti, koja jeste jedan od najznačajnijih segmenata istorije DKSG-a (kao i SKC-a). Neulaganje u infrastrukturu, neispunjavanje planova, primoravanje zaposlenih da realizuju programe ispod svakog profesionalnog standarda, cenkanje oko od Ministarstva i UO već odobrenih budžeta i koštanja programa, sputavanje profesionalnog razvoja zaposlenih i saradnje između ustanova, kao i međunarodne povezanosti… Sve smo to doživeli. Jednom rečju, opšte urušavanje kvaliteta ustanove. I za to, ruku na srce, nije kriva samo sadašnja v. d. direktorka. Od 2017. godine, kada je pokušano gašenje DKSG-a i spajanje sa SKC-om, svedočimo slaboj zainteresovanosti i odlučnosti članova upravnih odbora da se bave ustanovama studentske kulture u Beogradu. Naprotiv – oni kao da žele da ih unište i ugase, a nesumnjivo da ih zapuste. I to nas je dovelo tu gde smo sad.

KN: Čime se sve bavi Dom kulture u okviru Studentskog grada? Kakvi su programi i koliko često studenti dolaze u prostorije Doma? Na koje sve načine se sarađivalo sa studentima tokom blokada?

UK DKSG-a: Dom kulture „Studentski grad“ je jedna od najvažnijih kulturnih ustanova u Beogradu i Srbiji. U sedam redakcija, dva arhiva i biblioteci bavimo se filmom, muzikom, književnošću, naučnim tribinama, vizuelnim umetnostima, dizajnom, fotografijom, izdavaštvom... Mnogi naši programi i festivali međunarodno su priznati i privlače brojne studente, a knjige su nagrađivane i hvaljene i obavezna su literatura na fakultetima. A imamo i lep kafić „Bistro“, prilagođen studentskom džepu. Preko 4000 studenata iz Studentskog grada naša su glavna ciljna grupa, i mnogi od njih dolaze na naše programe.

Međutim, DKSG je uvek bio više od kulturne institucije u Studentskom gradu: to je mesto slobodne studentske kritičke misli. U AFC-u se neguje tradicija kinoklubaške prakse, gde studenti slobodno dolaze da razgovaraju o filmu i razvijaju nove ideje. Tokom blokada, DKSG je studentima pružao utočište i bio je mesto za njihove debate i kritičku praksu, omogućavajući im da se slobodno organizuju i izraze svoje stavove. Neposredno smo sarađivali sa studentima u blokadi, otvorili vrata za tri plenuma u vezi sa studentskom kulturom, podržali smo Blokadni FEST, održali izložbu i razgovor „Nasleđe u opasnosti“, tribinu „Zemlja za nas“, nekoliko radionica, učestvovali na tribinama i filmskim projekcijama studenata u blokadi po fakultetima i oslobođenim prostorima, organizovali projekcije njihovih filmova…

KN: Dom kulture je ustanova u nadležnosti Ministarstva prosvete. Kako to utiče na politiku i programe unutar Doma i na koji način izvršna vlast vrši pritisak na zaposlene?

UK DKSG-a: Položaj DKSG-a unutar sistema je ključan za razumevanje problema. Prema Zakonu o učeničkom i studentskom standardu, koji se od 1992. godine dva puta menjao i dopunjavao, Vlada Republike Srbije je osnivač studentskih kulturnih centara u Beogradu – SKC-a i DKSG-a. To znači da Vlada, osim nad godišnjim budžetom koji u načelu određuje u ukupnom iznosu, ima i direktnu kontrolu nad upravljanjem, pre svega kroz imenovanje četiri od devet članova Upravnog odbora. Ostalih pet biraju studenti (dva), zaposleni (dva) i Univerzitet u Beogradu (jedan). Teoretski, studenti, Univerzitet i zaposleni mogu da imaju većinu od pet članova, ali naravno da se činilo sve da se to ne dogodi i da nikako ne dođemo u situaciju da se petoro članova UO, koji nisu predstavnici Vlade Srbije, slože oko nečega što predstavnici Vlade ne smatraju poželjnim, i preglasaju četiri Vladina predstavnika. (Najzanimljivija takva situacija je, naravno, izbor direktora.) Ne treba biti teoretičar zavere da bi se posumnjalo kako je baš ta potencijalna situacija preglasavanja razlog što se upravni odbori ustanova studentske kulture u Beogradu drže u stanju slabe ili nikakve funkcionalnosti.

U DKSG-u se sve to dogodilo, i zaposleni su tome svedočili preko svojih predstavnika u UO i preko sindikalnih poverenika koji prisustvuju sednicama UO. Događalo se da na očigledne nezakonitosti i nepravilnosti u radu, čak i kada su konstatovane od inspekcija, UO ne reaguje; da se ne sastaje redovno; da i kada donese odluku – direktori je ne sprovode (i nikom ništa); da kada UO smeni direktora, ili konstatuje da mu je istekao mandat, ili da je dao ostavku, Vlada Srbije oteže razrešenje i postavljanje novog; da se pri izboru direktora dogodi nedostatak kvoruma, i slično.

Ovakav sistem upravljanja, gde je izvršna vlast direktno uključena u rad ustanova studentske kulture, očito otvara vrata političkom uticaju i pritiscima, usporava rad, slabi funkcionalnost, a ne donosi ama baš nikakve prednosti. Za razliku od, recimo, Hrvatske, gde su ustanove studentske kulture, koje su osnovane pre raspada Jugoslavije, ostale pod okriljem univerziteta, u Srbiji su reosnovane kao javne ustanove pod direktnom kontrolom države.

Sve ovo direktno ugrožava slobodu umetničkog izražavanja i studentske kritičke misli, što predstavlja temelj naše ustanove. Na primeru SKC-a i DKSG-a u Beogradu vidi se i problem studentskog organizovanja – ko su predstavnici studentskih parlamenata u upravnim odborima ovih ustanova? Kako su izabrani, zašto? Da li su studenti masovno informisani o svojim predstavnicima u upravnim odborima? Pozivaju li ih na odgovornost? Zbog čega samo Studentski parlament Univerziteta u Beogradu, a ne i Univerziteta umetnosti u Beogradu, daje predstavnike u upravne odbore? Zakon kaže da studentski predstavnici moraju biti sa državnih univerziteta iz mesta u kom je i ustanova studentske kulture – pa i Univerzitet umetnosti je državni univerzitet iz Beograda, ali njegov studentski parlament nikada nije birao predstavnike u upravne odbore SKC-a i DKSG-a. I tako dalje.

Ustanove studentske kulture su previše skup i ozbiljan resurs da bi se njima tako bagatelisalo. Posle više od 30 godina od njihovog (re)osnivanja, takav odnos prema njima zaista mora da se promeni.