Iran: Gde je izlaz iz političkog ćorsokaka?

Otkako je ušao u otvoreni vojni sukob sa Izraelom, Iran je ponovo dospeo u žižu međunarodne pažnje. Mejnstrim mediji, međutim, uglavnom izveštavaju o spoljnopolitičkim odlukama koje donosi vladajuća klasa Irana. U želji da skrenemo pažnju na tenzije i socijalni bes unutar granica ove zemlje, razgovarali smo sa iranskim studentima u Austriji i pitali ih da nam prenesu svoje viđenje stanja u iranskom društvu. Intervju vodio i preveo Vukoman Milenković.

KN: Kako biste opisali trenutnu društveno-političku situaciju u Iranu? Koji su ključni problemi sa kojima se suočava vaše društvo?

Mnogi Iranci trenutnu situaciju opisuju kao „politički ćorsokak“. Gotovo da ne postoje aktivne političke partije, organizacije ili ličnosti koje nude izvodljivu i poželjnu viziju budućnosti. Iako nema jasne alternative Islamskoj Republici, gotovo je izvesno da svaki napredak zahteva radikalne promene.

Poslednje dve decenije u Iranu mogu se opisati kao period postepenog propadanja, a trenutna situacija predstavlja kulminaciju dugogodišnjeg nakupljanja štete zbog domaćeg lošeg upravljanja i međunarodnih sankcija. Prosečan Iranac svakodnevno primećuje da je danas upadljivo siromašniji nego juče, da živi u sve zagađenijem i nesigurnijem urbanom okruženju s propadajućom infrastrukturom, dok mu se životne perspektive dramatično smanjuju. Oligarhijsko-teokratska vladajuća elita, u međuvremenu, ponaša se kao da kolaps nije nešto što je svakom Irancu pred očima, nastavljajući sa svojim uobičajenim iluzijama o veličini. Rezultat je konstantni sukob između društva koje ključa od besa i države naoružane do zuba, čiji je jedini odgovor nasilno gušenje svakog izraza nezadovoljstva.

KN: Ko su glavni akteri trenutnih protesta i opozicije u Iranu? Koji su njihovi zahtevi i ciljevi?

Iranska dijaspora, pristalice monarhije, reformisti, etničke grupe, studenti, radnici, žene – zapravo, svi oni koji su iz političkih i ideoloških razloga isključeni iz zvaničnih struktura – svi imaju razlog da se pridruže opoziciji. Njihovi motivi se kreću od želje za preuzimanjem vlasti (npr. reformisti ili monarhisti), preko zahteva za stabilnom privredom i ličnim slobodama, do težnje za uspostavljanjem prave demokratije.

Islamska Republika je izuzetno uspešna u atomizaciji iranskog društva, gušeći svaku mogućnost kolektivne akcije. Sindikati, političke stranke, nezavisni mediji, pa čak i kulturna ili volonterska udruženja koja formalno nisu politička, brutalno su ugušeni pre nego što bi mogli postati pretnja. Zbog toga je teško govoriti o jedinstvenoj opoziciji. Čak i tokom masovnih protesta često nema koordinacije među akterima. Posebnu pažnju treba posvetiti desničarskim nacionalističkim i promonarhističkim medijima sa sedištem u inostranstvu, od kojih su neki finansirani od strane Saudijske Arabije i Izraela. Oni imaju ogroman uticaj i mogu delimično usmeravati javno mnjenje ka svojim ciljevima, što nosi određene opasnosti.

KN: Kakva je vaša percepcija revolucije iz 1979. godine? Kako mladi u Iranu danas vide njeno nasleđe?

Uprkos tome što mnogi Iranci danas, i stari i mladi, sa nostalgijom gledaju na monarhiju i žale što se revolucija brzo pretvorila u religijsku diktaturu, revolucija je bila neizbežna. Bez obzira na to što je Pahlavijev režim tokom šezdesetih i sedamdesetih doneo nekakav ekonomski rast, bio je duboko represivan i autokratski. Taj poredak je počivao na istiskivanju naroda iz bilo kakvog odlučivanja o sopstvenoj sudbini i nemoguće je ne osetiti simpatije prema oslobodilačkim snovima mnogih revolucionara. Međutim, imamo negativno mišljenje o tada dominantnim političkim diskursima, uključujući i islamske reakcionarne i nezrele „levičarske“ ideje. Danas, dominantno mišljenje – naročito među mladima – jeste da je revolucija bila ogromna nacionalna katastrofa odgovorna za mnogo toga što danas trpimo.

KN: Kakva je bila uloga iranskih marksista u revoluciji? Koliko je živo sećanje na tu ulogu danas?

Marksisti su aktivno pozivali na revoluciju godinama pre nego što se ona dogodila. Bili su izuzetno organizacijski sposobni i vojno opremljeni. Nesporno je da su imali masovno članstvo i ključnu ulogu u rušenju monarhije. Imali su i vrlo razvijenu ideološku potporu po pitanju ekonomske pravde i antizapadnih osećanja.

Nažalost, nisu imali dovoljan pristup manjim mestima i selima, i generalni je utisak da nisu dovoljno razumeli opasnost koja dolazi od islamista koji su im pružili podršku. Nakon revolucije, bili su pregaženi populističkim strategijama svojih islamističkih saveznika i brutalno uklonjeni sa političke scene u roku od nekoliko godina. Danas još uvek postoji određeni nivo javne svesti o njihovoj ulozi, ali je ona često iskrivljena, a oni su prikazani kao negativci. To je jedan od glavnih razloga zašto je levica i dalje diskreditovana u Iranu.

KN: Kako ekonomske sankcije utiču na svakodnevni život i političku situaciju u Iranu? Da li one motivišu otpor ili učvršćuju vlast režima?

Sankcije su veliki teret za prosečne Irance. Inflacija je ogromna, cene osnovnih životnih namirnica stalno rastu, a kupovna moć drastično opada. Valuta neprestano gubi na vrednosti, čineći osnovne uvozne proizvode, poput lekova, nedostupnim mnogima. Mladi jedva mogu da priušte stanovanje ili brak, što uzrokuje društvenu nestabilnost. Sa time je svakako povezan i ogroman odliv mladih obrazovanih ljudi iz zemlje.

Međutim, sankcije nisu jedini uzrok ekonomskih problema. One su samo dodatno pogoršale već postojeće strukturalne probleme: korupciju, neefikasno upravljanje resursima i oligopolsku kontrolu nad ključnim sektorima od strane režimu bliskih elita. Na primer, Revolucionarna garda kontroliše veliki deo privrede, a njihova nekompetentnost i neodgovornost prema građanima pogoršavaju situaciju.

Bez sankcija, Iran bi imao više sredstava i prilika, ali to ne bi automatski rešilo ekonomske probleme zbog sistemske korupcije i lošeg upravljanja. Sankcije su, dakle, katalizator propadanja, ali ne i njegov koren.

KN: Kako obični ljudi u Iranu doživljavaju eskalaciju tenzija sa Izraelom? Da li se to doživljava kao ključni problem ili kao distrakcija od unutrašnjih pitanja?

Većina Iranaca definitivno ne želi da ima ikakve veze sa proksi sukobima koje režim pokreće u regionu, jer oni donose samo dodatnu patnju običnim ljudima. Zanimljivo je da je tokom poslednje decenije došlo do značajne promene u javnom mnjenju o Izraelu. Ranije je, iako nije bilo volje za eskalacijom tenzija ili finansijskom i vojnom intervencijom protiv Izraela, postojalo izvesno saosećanje sa palestinskim narodom. Danas bi možda čak i većina izrazila podršku Izraelu i njegovim krajnje desničarskim političkim elementima. Iako je to zabrinjavajuće, ovaj stav je očekivana posledica negativne polarizacije, gde mase, vođene jednostavnim rezonovanjem, vide neprijatelja svog neprijatelja kao prijatelja.

KN: Kakvo je stanje ženskih prava i sloboda u Iranu? Da li su one u središtu protesta i društvenih zahteva?

Svakodnevni život u Iranu ispunjen je uvredama za ljudsko dostojanstvo, što je najvidljivije kada su u pitanju žene i njihova prava i mogućnosti – uključujući i najsitnije detalje o tome kako bi trebalo da se oblače i vode svoje privatne živote. Iako su žene u Iranu jednako obrazovane i sposobne kao i muškarci, stepen diskriminacije je takav da je njihovo učešće na tržištu rada katastrofalno nisko, čak i gore nego u Saudijskoj Arabiji. One žive unutar patrijarhalne strukture koja ne priznaje njihova osnovna prava i pravno ih podređuje očevima ili muževima. Nema sumnje da su žene u središtu protestnih pokreta, jer čine polovinu društva i još intenzivnije osećaju posledice državne represije i ekonomskih pritisaka.

KN: Kako mladi vide ulogu religije u društvu? Da li postoji trend sekularizacije među mlađim generacijama?

Islamska Republika je religiju pretvorila u alat za kontrolu, zbog čega je ona izgubila autentičnost u očima mnogih Iranaca. Mnogi mladi su postali skeptični ili čak otvoreno antireligiozni, dok drugi praktikuju religiju privatno i apolitično. Država nameće šerijatski zakon i koristi religiju za legitimizaciju svojih politika, što izaziva reakciju, posebno među mladima. Ipak, postoji i složenija slika: neki mladi se okreću sufijskoj mistici, alternativnim duhovnim praksama, ili čak hrišćanstvu, tražeći smisao van zvanične ideologije. Dakle, religija nije iščezla i čini se da neće iščeznuti još dugo, ali je doživela duboku transformaciju.

KN: Kakva je vaša vizija budućnosti Irana? Da li ste optimistični u pogledu promena koje dolaze?

Iskreno, pomešano je. S jedne strane, društvo ključa od energije, kreativnosti i želje za promenama, posebno među mladima. S druge strane, režim pokazuje izuzetnu otpornost i brutalnost u gušenju svakog otpora. Dugoročno gledano, optimističan sam jer verujem u sposobnost iranskog društva da se regeneriše i pronađe nove puteve napretka. Ali u kratkom roku, pesimizam je neizbežan zbog duboke političke stagnacije i ekonomske krize.

KN: Kako Iranci gledaju na međunarodnu solidarnost? Da li bi saradnja sa levičarskim ili radničkim pokretima izvan Irana mogla biti korisna?

U principu, saradnja s levičarskim pokretima u inostranstvu ne bi škodila. Ipak, nismo sigurni šta se tačno može postići tim kada je naš vlastiti radnički pokret nasilno suzbijen kroz političke progone i ekonomske trendove koji oduzimaju moć radnicima. Nije neuobičajeno da iranski sindikalisti budu zatvoreni zbog saradnje s drugim radničkim pokretima izvan zemlje. U svakom slučaju, narod Irana bi cenio svaki, makar i najmanji, gest solidarnosti i podrške iz inostranstva.