Istorija Sudana: obračun s pogubnim posledicama kolonijalizma

Sudan je poslednje tri godine poprište građanskog rata koji je odneo na desetine hiljada života, izgladneo oko 25 miliona ljudi i raselio oko 12 miliona. Ovaj kataklizmični sukob retko „zasluži“ više od nekoliko minuta ili redaka teksta u mejnstrim medijima. Kako se rat u Sudanu ne može adekvatno razumeti bez poznavanja njegove (post)kolonijalne istorije i značaja za imperijalističke sile danas, odlučili smo da objavimo prevod odličnog pamfleta koji daje istorijsku pozadinu sukoba, a koji je napisao Stiven Mekvilijam za Counterfire. Svakog četvrtka ćemo objavljivati po jedno poglavlje pamfleta, u prevodu Nikole Mitića.

Teška kriza vlada u Sudanu još od izbijanja borbi između Sudanskih oružanih snaga (SAF) i Snaga za brzo delovanje (RSF) u aprilu 2023. godine. Od tada se humanitarna kriza samo produbljivala, sve do tačke usijanja koju je predstavljalo zauzimanje grada El Fašera krajem oktobra 2025. godine. Prizori i izveštaji koji stižu iz El Fašera su zastrašujući.

Da bi se razumele sve krize sa kojima se Sudan suočava već decenijama, potrebno je sagledati pogubne posledice koje je za sobom ostavio britanski kolonijalizam. Obeležja postkolonijalne vladajuće klase vuku korene iz strukture kolonijalne vlasti. U početku je najveći deo kolonizovanog stanovništva predstavljao sirovu radnu snagu i ništa više, dok je mali deo lokalnih stanovnika, kao što su zanatlije u gradovima ili nomadski trgovci, bio u položaju da akumulira kapital. Ta mala grupa predstavljala je zametak nacionalne buržoazije.

Kako je vreme prolazilo, a kolonija generisala profite, kolonijalno stanovništvo postepeno je prestalo da bude isključivo resurs za eksploataciju i preraslo je u tržište po sebi i za sebe.

Rečima Franca Fanona: „Industrijalci i bankari metropole ne očekuju od svoje vlade da desetkuje stanovništvo, nego da s pomoću ekonomskih konvencija zaštiti njihove ’legitimne interese’“ (navedeno prema izdanju Prezreni na svijetu, Zagreb 1973).

Kolonizacija Sudana

Izvorna vrednost kolonizacije Sudana nalazila se u zemljištu i radnoj snazi. Britanski kolonijalni upravnici odlučili su se za uzgoj pamuka, kao dodatnog izvora za podsticanje razvoja tekstilne industrije u Britaniji.

Često je ova promena u ekonomskoj moći bila propraćena rastućim strahom među doseljenicima od „atmosfere nasilja“, a to je pak često dovodilo do uvođenja sve oštrijih reakcionarnih mera, kao što su pojačano prisustvo policije i hapšenje narodnih vođa. Setimo se Džomoa Kenijate, koji je u Keniji bio zatvoren sedam godina pre nego što je postao predsednik, ili slične priče Nelsona Mandele. Međutim, u Sudanu se taj scenario nije desio.

Britanska vlada počela je da priprema Sudan za samoupravu pre nego što su izbile bilo kakve ozbiljne pobune, za razliku od susedne Kenije. Postoji nekoliko mogućih razloga za drugačiji pristup. Najpre, broj belih doseljenika u Sudanu bio je znatno manji nego u Keniji i Južnoj Africi, pa zamisao tranzicije za njih nije predstavljala egzistencijalnu pretnju u meri u kojoj je to bio slučaj u tim zemljama. Osim toga, sudanski nacionalistički pokret mogao je biti inspirisan i ohrabren egipatskom revolucijom iz 1952. godine koja je zbacila kralja Faruka, kao i ograničenim britanskim uticajem u novoosnovanoj republici Egipat. Nova egipatska vlada izvršila je pritisak na Britaniju da dozvoli sudansku nezavisnost. I konačno, kolonija u Keniji prevashodno je imala vrednost zbog poljoprivrednog zemljišta, dok je kontrola teritorije u Sudanu bila više usmerena na strateške koristi, kao što je pristup reci Nil.

Kada je reč o začetku nacionalne buržoazije u Sudanu, mnoge arapske plemenske zajednice sa severa zemlje funkcionisale su kao nomadski trgovci, što im je davalo veliku prednost u odnosu na uglavnom sedelačka plemena afričkog porekla koja su bila zastupljenija na jugu. To je značilo da su narodi koji su sebe smatrali Arapima bili daleko bolje i direktnije ekonomski povezani sa doseljenicima. Zbog toga su upravo njih Britanci obučavali za upravljanje pre same tranzicije, što je dovelo do formiranja prve vlade koja se gotovo isključivo sastojala od severnjaka arapskog porekla.

Fanon ističe ključnu razliku između buržoazije u matičnoj zemlji i u koloniji, a to je da matična zemlja ima snažnu i utemeljenu buržoaziju sa stabilnim kapitalom, kao i duboko ukorenjene sisteme zaštite u pravnom i ekonomskom smislu; s druge strane, novoformirana nacionalna buržoazija nema tako sigurnu poziciju. Nacionalna buržoazija će stoga kopirati kolonijalne strukture moći i metode kako bi održala i povećala svoju moć na štetu ostatka stanovništva. Oni će tako često ostati „u šaci“ to jest pod uticajem kolonijalne uprave koja je zbačena, čineći zemlju i dalje ekonomski zavisnom i povezanom sa prethodnom okupacionom silom. Krhkost postkolonijalne vladajuće klase u Sudanu učinila ju je osetljivom na pritiske i drugih spoljnih činilaca, mimo originalne imperijalne sile.

Mnoge novoformirane vlade prihvatiće vojnu pomoć i obuku od svojih bivših kolonizatora, što je bio slučaj i sa Sudanom, gde su Britanci u početku snabdevali i obučavali vojsku, sve dok Sudan 1967. godine nije prekinuo veze zbog britanskog učešća u arapsko-izraelskom Šestodnevnom ratu. Ovakve veze davale su bivšim kolonizatorima ogromnu kontrolu uz minimalan rizik, jer su imali dvostruki uticaj na zemlju: kako na vojsku preko vojnih savetnika, tako i na nacionalnu buržoaziju putem trgovinskih sporazuma.

Pučevi i građanski rat

Vratimo se na temu novoformirane, pretežno severnjačke vlade u Sudanu. Južnjaci su, sasvim razumljivo, od samog početka bili nezadovoljni takvim rešenjem i započeli su prvi građanski rat, koji je trajao sve do potpisivanja Sporazuma u Adis Abebi 1972. godine.

Tokom ovog perioda, vlada se suočavala sa nemirima i prevratima. Godine 1958, svega tri godine nakon osnivanja države, dogodio se nenasilni državni udar koji je izveo premijer Ismail el Azari u saradnji sa načelnikom Generalštaba, general-majorom Ibrahimom Abudom, koji je potom preuzeo vrhovnu vlast. Verovatno su razlozi za to delom ležali u stalnim ekonomskim pritiscima s kojima se suočavao sudanski narod, kao i u strahu da El Azarijeva stranka neće biti ponovo izabrana, što bi ugrozilo njegove lične poslovne interese.

Na nesreću naroda Sudana, Abud nije bio u stanju niti je pokazivao interesovanje da vrati vlast civilnoj upravi, a nije uspeo ni da reši materijalne probleme koji su izazivali nezadovoljstvo stanovništva, te je već posle nekoliko godina i on svrgnut 1964. U godinama koje su usledile, brojne vlade pokušavale su da se stabilizuju i da sprovedu suštinske promene – bez uspeha. To je otvorilo put prvom višedecenijskom diktatoru, pukovniku Džafaru Nimeiriju, koji je 1969. godine vojnim udarom protiv civilne vlasti ponovo uveo vojnu upravu.

Nimeiri je naizgled uspešno započeo svoju vladavinu, jer je 1972. godine osigurao Sporazum u Adis Abebi, čime je okončan prvi građanski rat i zemlja je uživala približno deceniju mira. Međutim, taj mir nije potrajao, budući da je Nimeiri 1983. godine pokušao da uvede šerijatsko pravo kroz takozvane Septembarske zakone. Verovatno je ovaj potez povukao s ciljem da ojača veze sa sudanskim Muslimanskim bratstvom, kako bi ojačao svoju poziciju na vlasti nakon niza neuspelih pokušaja prevrata iniciranih od strane opozicije. Drugi pak ovaj zaokret pripisuju Nimeirijevom ličnom priklanjanju sufijskom redu Abu Kurun.

U svakom slučaju, to je dovelo do ponovnog izbijanja građanskog rata i formiranja Sudanske narodnooslobodilačke armije, koja je na početku rata bila glavni oružani protivnik, uglavnom stacioniran u južnim delovima zemlje. Ovo je, u kombinaciji sa nizom teških suša tokom 1984/5, kao i sprovođenjem mera MMF-a 1985. godine, izazvalo masovne demonstracije koje su dovele do Nimeirijevog svrgavanja i njegovog bekstva u Egipat. Oformljeno je prelazno vojno veće koje je potom prenelo vlast na neefikasnu koalicionu vladu na čijem je čelu bio Sadik el Mahdi. Međutim, koaliciona vlada nije bila u stanju da se suprotstavi frakcionaštvu i korupciji, niti da osmisli politiku kojom bi okončala rat sa jugom, zamenila šerijatske krivične zakone ili postigla sporazum sa MMF-om. Vredi napomenuti da je Sudan baš u tom periodu otkrio svoja prva naftna polja, što je ponovo privuklo pažnju svetskih sila, poput Kine, koja je postala jedan od najvećih kupaca sudanske nafte.

Unutrašnje borbe za moć

Nezadovoljstvo koalicionom vladom iskoristili su Omar el Bašir i njegova vojna hunta, koji su 1989. godine preuzeli vlast. Tokom naredne decenije, bili su optuživani da favorizuju glavni grad i severne delove Sudana na račun zapadnih i južnih oblasti, u kojima je arapsko stanovništvo bilo manje zastupljeno.

Ovo nezadovoljstvo počelo je da jača u ranim 2000-im godinama, što je dovelo do nastanka dve grupe: Sudanskog oslobodilačkog pokreta/armije (SLM/A) i Pokreta za pravdu i jednakost (JEM). Jedan od okidača za osnivanje ovih grupa bilo je objavljivanje rukopisa poznatog kao Crna knjiga, u kojem su detaljno opisani različiti načini na koje je sever postigao nesrazmerno veliki politički uticaj, držeći tek nešto manje od 80% političkih položaja iako su činili manje od 5% ukupnog stanovništva.

Ove grupe predstavljale su ozbiljan izazov za vladu zahvaljujući podršci i snabdevanju koje su dobijale iz drugih afričkih zemalja, poput Eritreje, Libije i Čada. Na prvi pogled može delovati neobično da Libija pod Gadafijevom vlašću pruža podršku militantnim grupama koje se suprotstavljaju arapsko-islamskoj vladi u Sudanu. Međutim, za to je postojalo nekoliko razloga. Prvi je taj što su sukobi omogućavali Gadafiju da se pozicionira kao pregovarač i posrednik u regionu. Drugi razlog bio je taj što je, podržavanjem i jačanjem spoljne vojne sile, obezbedio sebi mogućnost da iskoristi tu silu za gušenje i represiju nezadovoljstva unutar Libije, bez direktne intervencije same države. Ovo predstavlja prvi primer u sudanskoj istoriji da su spoljašnji akteri gradili vojne formacije kako bi kasnije ubirali političku ili stratešku korist.

Eritreja je u tom trenutku takođe bila spremna da naoružava ove grupe zbog zategnutih diplomatskih odnosa sa Sudanom još od sticanja nezavisnosti. Eritreja je optuživala Sudan da podržava džihadiste koji napadaju eritrejsku vladu, dok je Sudan uzvraćao optužbama da Eritreja podržava SLM/A.

Do 2002. godine, sudanska vlada postala je zabrinuta zbog jačanja pobunjeničkih snaga u regionu Darfura, dok se drugi sudanski građanski rat na jugu približavao kraju svoje druge decenije. El Bašir je bio svedok i učesnik više državnih udara i želeo je da izbegne da i sam postane njihova žrtva, pa se postavilo pitanje kako povećati vojnu moć, a istovremeno izbeći rizik da se ona okrene protiv sopstvenog režima. Rešenje je bilo da se miliciji koja se oformila na severu dopusti da se razvija bez ikakvih prepreka, pa čak i da joj se doprinese dodatnim naoružavanjem.

I tako na istorijsku scenu stupa Džandžavid (kasnije RSF). Naziv Džandžavid ponekad se prevodi kao „đavoli na konjima“, što je iz ugla zemljoradnika krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina bio veoma prikladan opis, jer su pripadnici Džandžavida bili poznati po pljačkaškim pohodima na sela, koje su izvodili jašući na konjima. Imali su ideološke korene u panarabizmu i, prema dostupnim izvorima, u ranoj fazi svog nastanka bili su obučavani uz podršku Gadafijevog režima.

Time što je dozvolio postojanje poluautonomne milicije izvan regularnih oružanih snaga države, El Bašir je stekao više koristi. Pre svega, ona je predstavljala protivtežu regularnoj vojsci, što je ulivalo nadu da bi svaki eventualni puč morao da pridobije i vrh SAF-a i komandu RSF-a, koji su mogli imati različite, pa i suprotstavljene interese. Pored toga, ova milicija je obezbedila dodatne oružane snage, koje su bile neophodne s obzirom na to da je državna vojska bila preopterećena ratom na jugu i istovremenim napadima na istoku zemlje koje je podržavala Eritreja.

Ratni zločini

Finalno, milicija je omogućila vladi da se donekle distancira od ratnih zločina koji su počinjeni tokom genocida u Darfuru u periodu od 2003. do 2005. godine. Iako je prilično jasno da je većina napada tokom najintenzivnije faze genocida sprovedena u okviru zajedničkih operacija sa regularnom vojskom, postojanje oružanih snaga koje su formalno van njenog sastava omogućilo je vladi da sa sebe skine krivicu za najteža zlodela.

A najgora zlodela su i počinjena. Procenjuje se da je tokom najžešće faze genocida između 2003. i 2005. godine, oko 300.000 ljudi umrlo od nasilja, bolesti i gladi. Seksualno nasilje bilo je masovno rasprostranjeno. Raseljavanje stanovništva poprimilo je ogromne razmere. Hrana je bila jedva dostupna. Takođe treba imati u vidu da je veliki deo nasilja bio usmeren protiv etničkih grupa Fur, Zagava i Masalit, koje su pretežno nearapskog porekla.

Do 2005. godine, pritisak međunarodne zajednice doveo je do potpisivanja Sveobuhvatnog mirovnog sporazuma, čime je uspostavljen prekid vatre na jugu. Sporazum je između ostalog garantovao glasanje o nezavisnosti nakon šestogodišnjeg prelaznog perioda, a odredbe su uključivale i ugovore o podeli prihoda, uvođenje kvota za zapošljavanje između severa i juga i ukidanje islamskog prava na jugu.

Ovo je bio pozitivan korak za stanovnike Južnog Sudana koji su želeli autonomiju, ali on nije doprineo zaustavljanju borbi u Darfuru, koje su se posle povremenih smirivanja ponovo razbuktavale. Podrška koju je vlada pružala miliciji Džandžavid omogućila je ovoj grupi da postane još moćnija.

Južni Sudan je 2011. godine ogromnom većinom glasova izabrao nezavisnost i postao najmlađa država u Africi. Godine 2013. zvanično je formiran RSF, nakon reorganizacije i ponovne aktivacije milicije Džandžavid kako bi suzbila pobunjeničke grupe u regionu Darfura. Snage za brzo delovanje odmah su raspoređene u Darfur, gde su, uz podršku Sudanskih oružanih snaga, napadale sela.

Pripadnici RSF-a takođe su u velikom broju bili angažovani u Jemenu kako bi se borili protiv Huta u periodu 2016–2017. godine. Ove operacije su finansirali Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija. Prema izveštajima, vođa RSF-a Hemeti zaradio je milijarde tako što je isplate u dolarima menjao po kursu crnog tržišta u sudanske funte kako bi isplaćivao vojnike, dok je razliku zadržavao za sebe. Ovaj angažman bio je izuzetno plodotvoran za RSF, kako finansijski tako i u pogledu obuke i borbenog iskustva, jer su se u Sudan vraćali prekaljeni veterani sa pozamašnim finansijskim sredstvima.

To nas dovodi do 2018. godine, kada su na severu zemlje počeli da izbijaju protesti koji su na kraju doveli do svrgavanja El Bašira. Ovaj noviji period istorije biće razmotren u sledećem članku.