Izlaz iz lavirinta su CRVENA vrata na kojima je neko napisao „OPASNOST“

Od juna ove godine u prostoru Fondacije M90 u Beogradu otvorena je izložba pod nazivom „Lavirint devedesetih“, čiji su autori Dubravka Stojanović, Igor Štiks i Dejan Ubović. „Lavirint devedesetih“ zamišljen je kao stalna postavka, pa je prostor u kome se nalazi nezvanično prozvan Muzejom devedesetih.

Format izložbe je raznolik – od tekstova koji uvode u kontekst, preko autentičnih fotografija iz javnih i privatnih arhiva, do skromnih ali sugestivnih instalacija u prostoru koje aludiraju na simbole devedesetih ili na plastičan način oslikavaju konkretne istorijske događaje. Sa televizora i iz jedne od soba dopiru zvuci emisija iz tog doba, dodatno doprinoseći autentičnom doživljaju epohe.

Celokupna postavka podeljena je u prostorije posvećene onome što autori smatraju ključnim za razumevanje devedesetih – od velikog nasilja tipičnog za rat, do sreće kao neizbežne ljudske potrebe i u takvim okolnostima. U svakoj sobi sadržaj gradi lavirint. Ulaz u njega je jasan: uništavanje socijalističkih simbola Jugoslavije, prikazivanje velikodržavnih mapa s preklapanjima teritorijalnih pretenzija vladajućih elita, predizborni plakati preplavljeni nacionalističkim porukama, ideje intelektualaca koji zagovaraju „rat za mir“, naslovne strane novina ispisane govorom mržnje i mnogi drugi izrazi goruće želje vladajuće klase, na izložbi nazvane „tajkunskom“, za ulaskom u tranziciju na tržišni kapitalizam.

Uz intenzivnu propagandu koja je poslužila za mobilizaciju ljudi, rat je postao realnost. Basnoslovno bogaćenje vladajuće klase bilo je željeni rezultat, dok su osiromašenje proletarijata, izbeglištvo i smrt bili „kolateralna šteta“. Raspad države, demonizovanje Jugoslavije i socijalizma, i ulazak u tranziciju ka neoliberalnom kapitalizmu predstavljali su ostvareni cilj „tajkunske klase“.

Na postavci su prikazani i pozitivni primeri otpora – štrajkovi radnika i radnica protiv privatizacije, feminističke antiratne intervencije, antiratne i antinacionalističke novine. Ipak, u mraku devedesetih ti primeri su kratkotrajno sijali i brzo bivali ugašeni. Kao izraz najhrabrijeg otpora izložena su i lična imena naizgled običnih ljudi, a zapravo heroja i heroina poreklom iz svih zaraćenih republika – onih koji su odbijali naređenja da pucaju, štampali lažne informacije da bi spasli ljude iz logora, pomagali komšijama druge nacionalnosti i spasavali živote. Ti ljudi su ubijeni.

I da se vratimo na „Opasnost“. Nakon što pogledamo izložbu, mogli bismo zaključiti da izlaz ipak postoji. Ali da bismo ga pronašli, neophodno je da, nakon mnogo godina, stvari nazovemo pravim imenom i na izlazu iz lavirinta napišemo upravo ono što on i jeste – izlaz.

Mit o „opasnom socijalizmu“, ideja o „neophodnosti nacionalizma“ i laži o „iskonskoj mržnji među narodima u regionu“ nisu rezultat spontanih slučajnosti niti „gena koje nosimo“, već imaju jasne, politički konstruisane uzroke u okviru sistema. Izložba se, doduše, ne bavi uzrocima raspada Jugoslavije, što je i njen najslabiji aspekt, ali nam ipak pokazuje kako stravična propaganda i želja za bogaćenjem pojedinaca kojima tranzicija i kapitalizam to omogućavaju, dovode do toga da se ljudi mobilišu, naoružaju, krenu jedni na druge, stvore predrasude i na kraju, zbog demonizovanja samog socijalizma, traže rešenje tamo gde ga nema.

Ostaje samo pitanje: dokle ćemo biti žrtve takve propagande i šta možemo da učinimo da bismo konačno izašli iz lavirinta – pre svega u sopstvenim glavama?