Jezik „konačnih rešenja“: od administrativne fraze do istorijskog obrasca

U vremenu kada se razaranje i masovna stradanja predstavljaju kao bezbednosna nužnost, a raseljavanje kao humanitarno rešenje, istorija nas podseća da pažnju usmerimo ne samo na postupke, već i na jezik kojim se oni opravdavaju. U savremenim zapadnim i izraelskim političkim diskursima sve češće se javljaju formulacije poput „privremenog preseljenja“, „realokacije stanovništva“ ili „apsorpcionih kapaciteta trećih zemalja“ u kontekstu palestinskog stanovništva, posebno u Pojasu Gaze.

Iako se takve ideje često predstavljaju kao marginalne ili hipotetičke, njihovo prisustvo u ozbiljnoj političkoj i medijskoj sferi budi istorijsko sećanje i izaziva zabrinutost. Ne zato što se istorija mehanički ponavlja, već zato što državna i imperijalna moć reprodukuje slične obrasce mišljenja. Istoričar Raul Hilberg u svojoj studiji The Destruction of the European Jews (Uništenje evropskih Jevreja) naglašava da genocid ne počinje logorima, već klasifikacijama i formulisanjem „rešenja“. Prema njegovom tumačenju, „uništenje je bilo proces, a ne događaj“. Razumevanje ovih procesa u prošlosti i sadašnjosti ključno je za kritičku evaluaciju savremenih političkih narativa i sprečavanje ponavljanja obrazaca koji su prethodili istorijskim katastrofama.

U tom svetlu, postavlja se pitanje da li izjave koje su se poslednjih godina pojavljivale u izraelskim i prozapadnim medijima i političkim krugovima – a koje uključuju spekulacije da bi „međunarodna zajednica“ trebalo da razmotri mogućnost preseljenja stanovništva iz Pojasa Gaze u „bezbednije regione“ ili o „apsorpcionim kapacitetima“ afričkih i arapskih zemalja – ukazuju na pojavu novih koncepata koji se predstavljaju kao „konačna rešenja“. Shodno tome, može se zapitati da li se svaka politika zasnovana na logici „od problema do konačnog rešenja“ neminovno uklapa u već poznate obrasce imperijalne racionalnosti.

U evropskoj istoriji 19. i 20. veka, utemeljenoj na idejama civilizacijske izuzetnosti i parareligioznoj posebnosti, ono što je nazivano „jevrejskim pitanjem“ prolazilo je kroz niz naizgled racionalnih faza za koje se verovalo da će zaobići nasilje. Proces je započinjao zahtevima za asimilacijom, nastavljao se pravnom diskriminacijom, ekonomskim pritiscima i podsticanjem emigracije, a potom prerastao u projekte teritorijalnog izmeštanja. U ovoj fazi javljaju se i fantastične zamisli. One svoje korene nalaze u sferama uticaja britanske i francuske kolonijalne uprave. Na ovakve ideje nije bio imun ni „otac cionizma“ Teodor Hercl, koji je u svojim geografskim lutanjima u potrazi za „sigurnom jevrejskom domovinom“ na Šestom cionističkom kongresu 1903. u Bazelu predstavo „Uganda plan“, koji je trebao da se sprovede pod britanskim pokroviteljstvom. Tako su i konačni egzekutori ideje o „jevrejskom pitanju“, Adolf Hitler i njegovi samislioci Hajnrih Himler, komandant Gestapoa, Franc Rademaher, ministar spoljnjih poslova Trećeg rajha i Adolf Ajhman zadužen za politiku logistike i deportacije, kovali planove o preseljenju Jevreja na Madagaskar ili u Južnu Ameriku. Početak Drugog svetskog rata omogućio je realizaciju konkretne ideje o rezervatima u istočnoj Evropi. Tek na kraju tog procesa, u ekstremnim uslovima nacističkog nasilja, dolazi do kristalisanja ideje o anihilaciji i naposletku do uspostavljanja industrije smrti u formi koncentracijskih, radnih i logora smrti poput Aušvica.

Pouka istoriografije ne leži u pojednostavljenim poređenjima, već u razumevanju postepenog pomeranja granica prihvatljivog. Reč nije o jednom unapred osmišljenom zlom planu, ukorenjenom isključivo u dugotrajnim verskim netrpeljivostima i rasističkim doktrinama, već o procesu normalizacije ideje da čitava populacija može, pa čak i treba, biti izmeštena sa prostora na kojem živi. U takvim okolnostima, „konačna rešenja“ ne nastaju naglo, već se oblikuju kroz administrativne, političke i propagandne faze, često praćene sistematskom dehumanizacijom.

Važno je primetiti da nijedna od tih faza u svom vremenu nije predstavljana kao genocidna. Naprotiv, govorilo se o redu, stabilnosti, bezbednosti, pa čak i o „humanim rešenjima“. Prinudno preseljenje se redovno predstavljalo kao alternativa nasilju iako je često funkcionisalo kao njegov nastavak drugim sredstvima – obrazac koji je već viđen u kolonijalnim politikama evropskih sila.

U tom kontekstu nameće se pitanje kako razumeti savremeni diskurs o mogućem preseljenju Palestinaca. Da li kao izolovanu političku retoriku ili kao deo šireg istorijskog obrasca u kojem se jezik humanitarnosti koristi za legitimisanje politika etničkog čišćenja? 

U današnjem kontekstu, ideje o mogućem preseljenju Palestinaca u treće zemlje – bilo da se pominju sever Afrike, Rog Afrike ili druge geopolitički periferne zone – ne pojavljuju se u vakuumu. Zapadni mediji sve češće postavljaju pitanje „šta učiniti sa Gazom posle rata“ i razmatraju pod plaštom realpolitike, pri čemu se Palestinci tretiraju kao promenljiva u političkoj jednačini, a ne kao politički subjekti. U takvim analizama retko se postavlja pitanje njihovih političkih prava. Umesto toga, u prvi plan dolaze logistika, bezbednosni aspekti i međunarodni aranžmani.

Ovakav diskurs, ispunjen tehničkim formulacijama i administrativnim jezikom koji „civilizovanom“ posmatraču treba da pruži moralnu utehu, podseća na proces koji je opisivala Hana Arent – trenutak u kojem ljudi postaju „suvišni“, ne zato što su nestali, već zato što su izopšteni iz političkog sveta u kojem njihova volja ima značenje. Takvi narativi nastaju u okviru imperijalne matrice u kojoj se stanovništvo posmatra kao problem upravljanja, a teritorija kao resurs koji mora biti stabilizovan radi kontrole. U toj logici, prostor se zamišlja kao „očišćen“ i bezbedan za nove političke ili razvojne projekte. Jednostavnije rečeno, prostor očišćen i siguran za neku novu, grotesknu, trampomaničnu ili epstinovsku distopiju. 

Važno je naglasiti da presudno pitanje nije da li će se takvi planovi formalno sprovesti – iako je raseljavanje Palestinaca istorijska konstanta još od 1948. godine – već koja je njihova funkcija u javnom diskursu. Iz perspektive istorijskog iskustva, čini se da se time normalizuje sama pomisao da je masovno raseljavanje legitimna politička opcija. Sličnoj logici mogli smo svedočiti i u kontekstu raspada socijalističke Jugoslavije tokom devedestih godina prošlog veka. Tada su retorike o „prostorima za etničke grupe“ normalizovale nasilje i politike etničkog čišćenja kao sredstvo oblikovanja etnički homogenih teritorija, stvarajući time okvir u kojem masovno raseljavanje postaje politički zamislivo. Tako se pomera okvir javne debate: ono što je juče bilo nezamislivo danas postaje „realistično“, a sutra možda i „neophodno“.

Savremeni politički narativi često osciluju između surovog imperijalnog racionalizma i uvek patetičnog liberalnog moralizma. Međutim, ovde nije reč o individualnim moralnim posrnućima političara, već o strukturnoj logici savremenog globalnog kapitalističkog poretka. Država, naročito moćna država, nikada ne deluje kao neutralni arbitar, već kao instrument očuvanja konkretnih odnosa moći. Ako se pođe od teze Vladimira Lenjina o imperijalizmu kao fazi kapitalizma u kojoj se politička i ekonomska moć prepliću na globalnom nivou, onda raseljavanja nisu izuzeci, već ponavljajuće prakse. U kolonijalnim i postkolonijalnim kontekstima to često znači upravljanje „viškom stanovništva“, odnosno populacijama koje se percipiraju kao prepreka akumulaciji, bezbednosti ili geopolitičkim interesima.

Istovremeno, liberalni humanitarni diskurs ima dvostruku ulogu: izražava zabrinutost za civilne žrtve, ali prihvata osnovnu pretpostavku da ti civili moraju biti uklonjeni iz zone konflikta. U takvom okviru Palestinci se ne posmatraju kao politički subjekti sa pravom na samoodređenje, već kao humanitarni problem nad kojim treba plakati i koji kao smetajući predmet treba redistribuirati ili administrativno rešiti.

Na kraju, istorijska komparacija ne služi izjednačavanju različitih tragedija, već razumevanju mehanizama i struktura. Kada se jedna populacija sistematski lišava političkog subjektiviteta, kada se njeno postojanje svodi na bezbednosni ili demografski problem, a rešenja se traže van prostora njenog istorijskog bivstvovanja, ključni pomak je već načinjen. Sledeći koraci se potom često predstavljaju kao tehnička pitanja logistike, međunarodne saradnje ili finansiranja.

Istorija 20. veka pokazuje da „konačna rešenja“ nikada ne dolaze pod tim imenom i da put ka najgorim zločinima gotovo nikada nije popločan otvorenim najavama. Čini se da je 21. vek preuzeo tu praksu i dodatno je razvio: mnogo češće je obeležen konferencijama, memorandumima, probnim balonima u medijima, „nezvaničnim predlozima“ i jezikom koji nasilje čini administrativnim i apstraktnim. Ukoliko dođe trenutak u kojem priča o masovnom preseljenju prestane da izaziva moralni užas, može se zaključiti da smo zakoračili na prag opasnog istorijskog ciklusa.