Kada blokada i oslobođenje imaju isto značenje

Tokom večeri 18. februara 2025. godine, grupa radnika i radnica u kulturi, umetnika i umetnica, studenata i studentkinja ušla je u Dvoranu Kulturnog centra Beograda i proglasila blokadu ove institucije. U jeku studentskog pokreta otpora nakon pada nadstrešnice koja je ubila 16 ljudi i teško povredila jednu osobu, u danima svakodnevnih protesta po celoj Srbiji i već poodmaklog političkog štrajka u prosveti, grupa ljudi iz kulture i umetnosti odlučila je da otpor režimu ali i sistemu mora da ide u pravcu veće radikalizacije; da podrška štrajku u prosveti mora da bude konkretnija; da blokade fakulteta moraju da se preliju u blokade drugih institucija, i da moraju hitno da reaguju zbog alarmantno lošeg stanja u kulturi. Ime neformalno okupljene grupe bilo je „Kultura u blokadi“, a akciju koju su pokrenuli nazvali su „Oslobođenjem KCB-a“.

O čemu se zapravo radilo?

Okupljanje je počelo mesec dana ranije, sa idejom da se ljudi iz kulture sastanu, udruže i organizuju u prilog otporu koji se proširio zemljom. To je ono što sam videla na društvenim mrežama, i na šta isprva nisam odreagovala. Kao samostalna umetnica koja već godinama unazad diže svoj glas u pravcu otpora, pre svega kroz umetnost kojom se bavim ali i na druge načine, posmatram zaposlene u institucijama koji ćutke gledaju kako se kultura rapidno urušava i polako se, po principu „kuvane žabe“, prilagođavaju tome. Bila sam sumnjičava, nisam znala ko organizuje te inicijalne sastanke, i nisam verovala da će se išta bitno desiti.

Što se zaposlenih u institucijama tiče, ništa se nije ni desilo. Oni su opet ostali po strani. Među njima je bilo i onih, poput zaposlenih u KCB-u, koji su čak pružali aktivan otpor blokadi. Javno i deklarativno podržavali su studentski pokret, ali u praksi nisu bili spremni ni na kakvu ličnu žrtvu. Što se mene tiče, onoga dana kada sam na internetu videla objavu o blokiranoj instituciji, prvoj i jedinoj nestudentskoj blokadi u zemlji, pomislila sam – oni su ipak nešto uradili! Iste večeri sam otišla na drugi održani plenum Oslobođenog KCB-a, na koji su preko društvenih mreža bili pozivani svi.

Počeo je period borbe, izazova, a nadasve ogoljavanja ljudi i njihovih različitih postupaka. Ideja je bila da se važan kulturni prostor u centru grada pretvori u slobodan prostor za tribine, predavanja, projekcije, izložbe, predstave i drugi umetnički i neumetnički program koji bi se na transparentan način bavio aktuelnim temama u zemlji i poboljšanjem situacije u kulturi i umetnosti – direktno, kritički, bez cenzure i oblandi. Bio je to siguran prostor za sve, mesto gde ljudi mogu da se sklone kada grune zvučni top, ili da makar uđu i budu među svojima. Tokom bilo kog protesta u gradu tu su mogli da se odmore, popiju vodu, odu u toalet. Nijedna institucija u državi nije bila otvorena za ovakve stvari.

Nakon uspešne organizacije nabrojanog, počeli su da se održavaju i tajni sastanci ljudi iz različitih branši koji su pokušavali da organizuju sopstveni otpor, štrajk ili odlazak na protest. U samoj bioskopskoj sali KCB-a organizovani su sastanci zaposlenih u RTS-u koji su bili protiv uređivačke politike kuće u kojoj rade. U Dvorani su zakazivani i zajednički sastanci zaposlenih u prosveti iz različitih škola, a dolazili su čak i studenti i studentkinje sa privatnog fakulteta kako bi planirali svoj način otpora. Priključili su se i zborovi. Svako ko nije imao šta da jede, mogao je da jede u KCB-u. Ljudi koji su podržavali blokadu donosili su hranu i druge donacije, u čemu su značajno pomogli studenti i studentkinje.

Svako ko nije imao gde da spava mogao je da dođe u Oslobođeni KCB. Svako ko je poštovao kućni red, napisan na prvom plenumu pri ulasku u blokadu, mogao je tu da boravi, prisustvuje besplatnim programima, bude deo neke od radnih grupa i kroz svoj glas na otvorenom, javnom plenumu učestvuje u odlučivanju o bilo čemu. Prostor je ustupljen i za organizaciju humanitarnog prodajnog bazara za pomoć Palestini. Niko ni iz jedne institucije nije pružio ovakav prostor solidarnosti – eto, zato BLOKADA i zato OSLOBOĐENJE od ćutanja, cenzure, ignorisanja, izolovanosti! To nam je svima trebalo – mesto slobode i zajedništva.

Prostor KCB-a postaje takvo mesto vrlo brzo, ali to donosi i izazove. Podrška kulturnih institucija je izostala, a zaposleni u KCB-u putem medija, sa svoje pozicije moći, izražavaju negodovanje i usuđuju se da iznose neistine. Spolja gledano – iako su u prostor bili pozivani i dobrodošli svi – mi smo bili „čudna neidentifikovana grupa“, naspram „uspešnih“ i poznatih koji imenom i prezimenom staju na stranu zaposlenih. Izbegavajući da javno istupimo zarad lične bezbednosti i bezbednosti svojih bližnjih, nismo se oglašavali individualno, što je naišlo na prilično nerazumevanje u javnosti.

Bilo je međutim i onih koji su razumeli. Kutija sa donacijama bila je puna svakog dana. Oni koji su kročili u prostor, učestvovali u programu i upoznali ljude bez krova nad glavom (koji su tokom blokade živeli tu) mogli su da razumeju sve. Drugi, na popriličnoj klasnoj udaljenosti – nisu. Oni su imali svoje prioritete i svoje argumente, ali mi smo iz tih argumenata iščitali bojazan za njihove pozicije – karijerne, društvene, finansijske; treće donekle mogu da razumem, ali trebalo je biti „siromašan“ tek onoliko koliko se prosveta, koja je već mesecima bila u štrajku, usudila na to. Dakle, prvo ogoljavanje, klasne prirode, dogodilo se odmah. U blokadi su bili samostalni umetnici i umetnice, ljudi bez krova nad glavom i nezaposleni. Zaposleni u institucijama, iako pozivani, ostali su van.

Izazovi su se nizali. Neke je oterao „miris“ siromaštva koji je dolazio iz dela zgrade u kojem su boravili ljudi bez doma. Drugi su imali nešto protiv plakata sa likom Karla Marksa koji je stajao na ulazu u prostor. Treći su bili protiv blokade specifično KCB-a, jer su smatrali da ova institucija nudi kvalitetan kulturni program – previđajući sadržaj tog programa, koji nije bio u vezi sa aktuelnostima u društvu, niti je u trenutku kada država gori na bilo koji način iskoračio iz svoje rutine. Na kraju krajeva, studenti i studentkinje nisu blokirali fakultete zato što misle da su fakulteti loši, već zbog stanja u društvu. Četvrti su zaista imali malu decu i previše obaveza, a možda su osetili i beznađe videvši da šira podrška blokadi izostaje.

Boravak u KCB-u nije bio bezbedan. Nismo imali ključeve, već su ulazna vrata bila poduprta daskom – ali na javne događaje, kada su ona bila otvorena, mogao je da uđe bilo ko. Dolazila je i policija: nekada u civilu, nekada uniformisana, ali uvek u službi režima.

Iz kulturnog prostora u centru grada redovno su se čule i videle antirežimske debate, kritika sistema, preispitivanje klasnih razlika, bunt protiv Rio Tinta, bunt protiv rušenja Generalštaba i Starog savskog mosta, podrška protestima, pozivi na generalni štrajk, debate zborova, crteži i kolaži o feminizmu koji nam drma lance, filmovi Blokadnog festa koji su organizovali studenti i studentkinje, uzvici protiv tržišta koje razara umetnost, uzvici protiv sistema koji i znanje pretvara u robu, pobuna protiv izvoza oružja u Izrael, otpor prema NATO-u, podrška migrantskim radnicima i tako dalje. Bilo je realno očekivati da se neko pojavi sa motivom da ugasi požar koji je vidno i uveliko bio zapaljen! Plenumi ili takozvana direktna demokratija, i to potpuno otvorenog tipa – na koje je mogao da dođe svako, pa i neprijatelji blokade i antirežimskog pokreta – bili su najplodnije tlo za sabotažu. Nismo ih mi loše organizovali, već takav metod rada i odlučivanja sobom nosi taj rizik. Razbijanje zablude o savršenstvu direktne demokratije bilo je bolno.

Na plenume je počeo da dolazi čovek koji je svojim ponašanjem sabotirao svaki dalji rad. Provocirao je vičući, vređajući, preteći i optužujući; uzimao je reč bez dozvole, ometajući govornike i govornice; bezbrojnim ukazivanjem na tehničke greške (što je jedina reakcija na plenumu čiji broj se ne može ograničiti) stalno je predlagao izmene dnevnog reda, skakao sa teme na temu, insistirao na nevažnim sitnicama i lagao. Nasilnim i manipulativnim ponašanjem razbijao je fokus i pravio haos, uz podršku svojih sve brojnijih pristalica – novih lica koja su se iznenada pojavila na plenumima, te nekolicine ljudi koji su tu bili od početka, ali su smatrali da bi direktan sukob sa tako agresivnom osobom mogao da dovede u opasnost učesnike i učesnice, kao i sam opstanak blokade. Nakon što je situacija eskalirala do granice fizičkog sukoba, plenumi su postali nepodnošljivi, a broj ljudi se osipao.

Konačno je na dnevni red došao predlog da se dotična osoba isključi iz okupiranog prostora, te da joj se zabrani učešće u daljim aktivnostima „Kulture u blokadi“. Većinom glasova tako je i odlučeno. Ali već sutradan, osobe koje su ga podržavale organizovale su vanredni plenum, na kojem su poništene odluke donete prethodnog dana. Sve je rezultiralo prekidom programa, i to je bio kraj Oslobođenog KCB-a. Dva i po meseca po ulasku u prostor, organizatori „Kulture u blokadi“ napustili su KCB, a mali broj ljudi koji su ostali unutra, uključujući i ljude bez doma, nisu imali kapacitet više ni za šta. Blokirani prostor bez programa nije smetao ni režimu ni sistemu već samo zaposlenima, kojima je novonastala situacija omogućila da se nakon izvesnog vremena uz pomoć policije vrate u prostor i u potpunosti razbiju blokadu.

Ni posle toliko meseci ne bih se usudila da dajem recept uspeha radikalnog poteza kao što je blokada javne institucije, i to pod ovako represivnim režimom; ali mogu da kažem da oslanjanje na moral i odgovornost potpuno nepoznatih ljudi, bez ikakvog ograničenja na pravo glasanja, jeste odraz naivnosti i idealizma. Uverenje da direktna demokratija unapred garantuje ispravnost odluka koje se donose jednako je naivno. Sada smatram da je u organizaciji ovakvih akcija neophodna vrsta centralizma u kojoj postoje najodgovorniji, odnosno oni koji makar u vanrednim situacijama imaju pravo odlučivanja. Mislim i da je indoktrinacija liberalizmom koju decenijama živimo, a koju javnost pogrešno smatra „opozicijom“ sistemu i režimu, našla svoj put ne samo kroz oslanjanje na „moral“, već i u odbacivanju opcije da se na agresiju uzvrati samoodbranom i momentalnim fizičkim izbacivanjem osobe koja podriva osnovne ciljeve zajedničkog delovanja. Mi smo pokušavali da razgovaramo, iznosili argumente, pozivali ga na savest i „civilizovanost“, dok se u međuvremenu, zahvaljujući osmišljenoj opstrukciji, poduhvat okupiranja institucije bližio kraju. Ali i da smo izbacili sabotera i zabranili mu dalje učešće, policija je pre ili kasnije mogla da na drugi način razbije blokadu, ili da režim pošalje svoje „momke u crnom“ da „reše stvar“. Opravdano je pomišljati da je sprovedena sabotaža zapravo i došla iz tog pravca, od „službe“. Ono što međutim uvek povećava mogućnost uspeha je široka podrška – blokade drugih institucija u gradu, u drugim mestima, po celoj državi, omogućile bi bolji ishod ovakvog vida otpora. Društvo na to nije bilo spremno. Moglo bi se zaključiti da nam je najveći kvalitet ujedno bio i najslabija tačka: radikalizam u odnosu na većinu.

Dvorana Kulturnog centra Beograda danas radi normalno, kao da se nikada ništa nije dogodilo. Sa žaljenjem kažem da su idealizam aktera, direktna demokratija i, ono najbitnije, nespremnost ljudi kojima je u ovom sistemu udobno da se pridruže borbi, uništili jedan od najpotentnijih oblika otpora i bunta samoorganizovanih ljudi – možda i jedini koji je eksplicitno targetirao ne samo režim, već čitav sistem.