Kako da se odupremo režimskoj kontraofanzivi?

Nismo svi čitali Orvela, ali sada iz prve ruke znamo kako izgleda orvelovska svakodnevica. Paralelna stvarnost koju građanima Srbije serviraju Informer, Pink, Prva i druge režimske televizije postala je otužno sredstvo propagande, pa je režim posegao za teškom propagandnom artiljerijom. Imate skup 15. marta? – Mi imamo brži-jači-bolji skup ceo jedan aprilski vikend! Imate studentske i građanske marševe kroz celu Srbiju? – Mi imamo Srbe s Kosova da (autobusima) prepešače čak 50 km dnevno! Imate emotivne susrete studenata s meštanima sela i gradova širom zemlje? – Mi imamo statiste na štandovima sa obezbeđenom hranom i pićem...!

Svašta režim ima na raspolaganju, ali jasno je da više nema sve uzde u svojim rukama. Najubedljiviju sliku njegovog internog urušavanja pružio je upravo skup 11–13. aprila, na kome je predsednik konačno lansirao svoj godinama najavljivani Pokret za narod i državu. Ni sa svim sredstvima ucene i oportunim aranžmanima koje nudi, Vučićev režim nije uspeo da sakupi više od 55 hiljada ljudi na ulicama. Poređenja radi, skup 15. marta bio je najmasovniji u istoriji Srbije, okupivši barem oko 300 hiljada ljudi, uprkos svim režimskim opstrukcijama. Kao da brojke ne govore dovoljno, internet su obišli snimci ljudi, očito primoranih da se pojave na SNS-ovskom skupu, koji pune torbe hranom sa štandova, pokušavaju da preskoče ograde u koje su ih režimski redari saterali, i koji u potocima napuštaju skup baš tokom Vučićevog obraćanja – dok ih redari zaustavljaju i megafonima upozoravaju: „Predsednik će biti nervozan!“

Uprkos belodanoj nervozi predsednika i njegovih kolaboranata, režim još uvek nije savladan. Štaviše, u izostanku odlučne strategije obračuna s režimom, on je počeo da se sveti. Ako uspe da savlada neverovatno masovan i žilav otpor koji mu ovaj pokret (još uvek) pruža, uslediće ne samo etapa revanšizma, već i razočaranja i demoralizacije u antirežimskim redovima. Kako bi predupredio ovakav scenario, pokret mora upregnuti radikalnije taktike borbe u ovom trenutku, a njegovi najprogresivniji elementi istovremeno moraju raditi na dugotrajnijem političkom organizovanju na revolucionarnim osnovama.

Sva lica režimske represije

Dok se u prvim mesecima pokreta režim, redovno na svoju štetu, služio javno upadljivim i zaoštrenim oblicima represije, taktika koju predominantno upreže nakon protesta 15. marta je drugačija. Iako nisu sasvim prestali, napadi na život učesnika pokreta sada su u sporednom planu, a prednjače perfidnije taktike iscrpljivanja protivnika izvan oka javnosti. Režim je po svoj prilici zaključio da demonstracija brutalnih oblika sile – poput gaženja učesnika pokreta automobilima ili prebijanja u režiji Vučićevih falangi – nije uterala strah u kosti ljudima, već ih je razbesnela i naterala da u još većem broju izađu na ulice. To je pokazao i skorašnji incident napada nožem na dekanku Filozofskog fakulteta u Nišu, nakon kog su u svim univerzitetskim gradovima hitno sazvani solidarni protesti.

Drugi oblik represije dobio je zamajac nakon 15. marta – u pitanju je ekonomski i pravni pritisak na zaposlene koji podržavaju studentske zahteve. Primarna meta ove taktike represije bili su prosvetni radnici u osnovnim i srednjim školama, čiji štrajk nesumnjivo predstavlja kičmu radničkog otpora u okviru masovnog pokreta (više o štrajku u prosveti čitajte na str. 8–9). Iako se ovaj štrajk i dalje mestimično održava, taktika se, u uslovima izostanka odlučnih i trajnijih oblika klasne solidarnosti u drugim sektorima radne snage, pokazala prilično delotvornom. Dosta prosvetara bilo je egzistencijalno prinuđeno da se vrati na posao nakon što je država, kršeći sopstvene zakone, umanjila plate svima koji su na neki način podržali studentske blokade. Uz to, dolazilo je i do slanja prinudnih prosvetnih inspekcija u škole, smene školskih odbora i postavljanja partijskih poslušnika na mesto direktora. A nakon saslušanja rektora Univerziteta u Beogradu, umanjenja zarada zaposlenih na fakultetima (koji najvećim delom nisu ni stupili u štrajk) i Vučićeve najave da će budžetska sredstva preusmeriti u razvoj privatnih fakulteta, jasno je da je režim objavio rat i čitavom sistemu državnog visokog obrazovanja.

Treći metod represije kojim se režim služi je „klasičniji“, a to je oslanjanje na formalni aparat sile. No, kao i u prethodna dva slučaja, režim ni u ovoj taktici ne preza od kršenja zakona. To smo najpre videli uoči protesta 15. marta, kada je na osnovu ilegalno pribavljenog i iskorišćenog snimka vlast pritvorila šestoro, a nešto kasnije i izdala poternice za još šestoro liberalno-opozicionih aktivista (među kojima su i studenti), pod optužbom da planiraju državni udar. Potom je na samom protestu, tokom petnaestominutne tišine, upotrebila zvučni top, ilegalno oružje za razbijanje demonstracija. Pozivi policije i Bije na informativne razgovore uveliko su postali rutina, a sve su učestaliji, iako gotovo nevidljivi, i incidenti deportacije državljana drugih zemalja (pre svega Hrvatske) tokom trajanja protesta, pod izgovorom da predstavljaju „bezbednosni rizik“. Cilj ovakvih poteza nije samo zastrašivanje, već i unošenje razdora u mreže solidarnosti i uzajamne podrške koje su izgrađene nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. I uprkos činjenici da studenti bliski liberalnoj opoziciji pokušavaju da utiču na proteste u skladu sa svojom političkom vizurom i ciljevima, ilustrativno je da je studentskom pokretu trebalo više od mesec dana da iskaže ikakvu solidarnost, a ne samo ograđivanje od svojih pritvorenih koleginica i kolega. To je karta na koju režim igra: on upire reflektor u podele koje, prirodno, postoje u svakom širokom političkom pokretu, nadajući se da će time njegova zlodela ostati u senci. Ovo ne znači da su te podele nebitne – naprotiv, odabir određene političke strategije i sredstava njenog ispunjenja od presudne je važnosti za budućnost kako ovog režima tako i društva nakon (eventualnog) pada režima; a konkretno metodi liberalne opozicije već su se bezbroj puta dokazali kao nedobačeni i jalovi. Međutim, ne smemo izgubiti iz fokusa činjenicu da samo režim ima monopol na organizovanu državnu moć i (zlo)upotrebu sile, i da nam je on primarni protivnik.

Strategija i taktike

Prepoznavanje režima kao neprijatelja koji mora pasti da bi se ikakve iole progresivne društvene promene sprovele samo je, međutim, prvi korak. „Antivučićizam“ nije strategija po sebi, u šta nas je najbolje uverila opozicija koja već čitavu deceniju ne uspeva da ode dalje od toga i da ponudi program izlaza iz duboke političke krize koju živimo. S druge strane, nisu u pravu ni oni koji režim tretiraju kao „nenadležan“ i u biti sporedan faktor za sudbinu zahteva masovnog pokreta. On do te mere parazitira nad državom da ne postoji institucija koja bi mogla da ispuni studentske zahteve a da režim istovremeno ne padne.

Pokret, međutim, nema strategiju obaranja režima. Obe strane su sada uključene u rat iscrpljivanja – i premda antirežimska strana ima neviđenu masovnost i popularnu podršku, neprijateljska strana ima nezanemarljivo političko iskustvo odolevanja otporu i održavanja na vlasti. Silom se ne može vladati doveka, ali se i te kako može produžiti stanje agonije za većinu društva.

Na kraće staze, pokretu su potrebne kako taktike odbrane od režimske kontraofanzive, tako i taktike radikalizacije borbe. Pritom mora razborito da odmeri svoje snage i ciljeve. Akcije poput bicikliranja do Strazbura i trčanja do Brisela, iako požrtvovane i medijski upečatljive, sasvim maše metu a troše značajne resurse. Institucije Evropske unije sasvim su svesne dešavanja u Srbiji u proteklih pola godine, i svesno biraju da se svrstaju uz režim koji i dalje vide kao najboljeg garanta svojih imperijalističkih interesa. Nije čudo što su sve velike sile, od Rusije i Kine do EU i Sjedinjenih Država, stale uz Vučića a ne uz studente. Ma koliko liberali žmurili na jedno oko i insistirali na tobožnjem sukobu (zapadne) demokratije i (istočne) autokratije, istina je mnogo prizemnija: Vučićeva strategija zadovoljavanja različitih imperijalističkih sponzora i održavanja privida stabilnosti, makar i po cenu represije nad stotinama građana Srbije, draži je izbor za EU od nepostojeće strategije nepoznatog drugog režima.

Podrška koju je Evropska komisija pružila Vučićevoj karikaturi „ekspertske vlade“ to jasno ilustruje, a moglo se naslutiti i iz prethodnih, mlakih i zakasnelih reakcija EU na belodanu režimsku represiju. Iako studentski pokret trenutno razmatra različite izborne alternative, od kojih verovatno najdalje odlazi ideja studentske izborne liste, veliko je pitanje da li je režim uopšte voljan da u bliskoj budućnosti raspiše nove izbore, kao i koliko bi se na njima pridržavao uzusa „pravne države“ – imajući u vidu da i inače neometano krši ustavni poredak. Svakako, režim se neće otvarati za eventualne udare ukoliko ga na to ne primoramo.

Štrajk u prosveti posustaje ali i dalje odoleva, uz najave drugih štrajkova ograničenog obima. Blokade fakulteta još traju, iako se javljaju lomovi u profesorskoj podršci studentima. Traju i blokade pojedinih, mahom kulturnih institucija. Ove taktike borbe, koje zapravo uzdrmavaju normalno funkcionisanje sistema, moraju dobiti primat u odnosu na simbolične akcije koje troše ogromnu energiju a ne ometaju državu u njenim poslovima. Mnogo delotvornije sredstvo od maratona na EU mogu da budu studentski karavani po Srbiji, ispomoć u blokiranju lokalnih institucija vlasti, širenje prakse narodnih zborova, slanje delegacija između različitih radnih mesta, osnivanje radnih tela i saveta radnika, te uvezivanje svih ovih (potencijalnih) žarišta borbe odozdo u pokret sa jedinstvenom vizijom: urušavanja parazitskog sistema SNS-ove vlasti i postavljanja osnova novih društvenih institucija.

Na duže staze, takav vid organizacije društva može da podrži samo revolucionarna politička snaga, sposobna da koordiniše masu borbenih ljudi u izgradnji i očuvanju tekovina novog društva, te da organizuje samoodbranu pokreta od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. Zato paralelno sa širenjem i učvršćivanjem radikalnih taktika borbe protiv režima, te sa izgradnjom trajnijih struktura antirežimskog pokreta, moramo svesno da pravimo i zametke nove, revolucionarne organizacije. Tako ćemo se svojim otporom u sadašnjici pripremiti za odsudne borbe u budućnosti!