Kako je propala Bolivarska revolucija

Početkom 21. veka delovalo je da je Bolivarska revolucija u Venecueli privremeno poremetila globalni neoliberalni konsenzus, koji je vladao i u Južnoj Americi. Ugo Čavez izabran je za predsednika 1998. godine, dok je Venecuela bila u dubokoj društvenoj krizi izazvanoj pre svega merama štednje i činjenicom da su elite kontrolisale naftno bogatstvo ove zemlje. Dolaskom Čaveza na vlast otpočeo je politički eksperiment koji je obećavao preraspodelu prihoda, širenje obuhvata socijalnih prava i povraćaj narodnog suvereniteta, nasuprot nametanju vlasti kako domaćih oligarha tako i imperijalista. Ovaj projekat nikada nije predstavljao potpuno ostvarenu socijalističku transformaciju, ali je, barem privremeno, postigao određene uspehe: životi miliona siromašnih Venecuelanaca osetno su poboljšani i ponovo su otvorene političke mogućnosti koje su decenijama bile zaprečene. Čitav projekat se katastrofalno urušio pod vlašću Nikolasa Madura, ali to ne negira prethodna postignuća. No, nameće se potreba za trezvenom analizom koja ne zapada ni u karikaturalne hladnoratovske prikaze, niti u nekritičku nostalgiju.

Rani bolivarski period obeležen je opipljivim postignućima. U periodu rasta globalnih cena nafte 2000-ih, Čavezova vlada usmerila je profite od naftne rente u mnoštvo socijalnih programa koji su doveli do dramatičnog smanjenja siromaštva, te šire dostupnosti obrazovanja i zdravstvene zaštite. Do tada marginalizovane zajednice uključile su se u politički život kroz komunalna veća i zajedničke inicijative. Smanjio se broj nepismenih i neuhranjenih. Milioni su po prvi put dobili pristup subvencionisanoj hrani i medicinskoj nezi. Zbog ovih konkretnih poboljšanja materijalnih uslova, Čavez je zadržao iskrenu podršku masa čak i u kasnijim godinama svoje vladavine. Svaka ozbiljna analiza ove teme najpre mora da oda priznanje bolivarskom projektu jer je odgovorio na realne patnje i probleme koje prethodne, ortodoksno liberalne vlade u Venecueli nikako nisu uspevale da reše.

Pa ipak, u srži ovih postignuća postojale su strukturalne slabosti koje uporno nisu rešavane, te su postale presudne kada su prethodno povoljni spoljašnji uslovi iščezli. Venecuela je bila i ostala predominantno rentijerska privreda, čija velika većina zarada u inostranstvu i državnih prihoda zavisi od izvoza nafte. Preraspodela bogatstva bila je finansirana nestabilnim prihodima od njene prodaje, umesto transformacijom proizvodne baze. Stoga su i društveni dobici ostali veoma osetljivi na fluktuacije cena na globalnom tržištu, koje Venecuela svakako ne kontroliše. Iako simbolički značajna, nacionalizacija često nije uspevala da uspostavi demokratsku radničku kontrolu (nad sredstvima za proizvodnju) ili koherentan planski mehanizam. Umesto toga, zadržavale su se i obnavljale birokratske hijerarhije u okviru podržavljene privrede. Domaća proizvodnja je stagnirala, uvoz se povećavao, a prethodno uspostavljene mere za upravljanje inflacijom i odlivom kapitala, zasnovane na kontroli cena i valute, postepeno su iskrivljavale ekonomske podsticaje i desetkovale proizvodne kapacitete umesto da ih obnavljaju. Paralelno je rasla centralizacija političke moći na nivou izvršne vlasti; institucije su postale podređene predsedništvu, dok se svako neslaganje u društvu tumačilo kao egzistencijalna pretnja, umesto da se prihvati kao korektivni faktor.

Ovakvo stanje zateklo je i Nikolasa Madura kada je došao na predsedničku funkciju, ali se tokom njegove vlasti dodatno pogoršalo i postalo očigledno. Kada je stupio na dužnost 2013. godine, globalni „bum“ na robnom tržištu se završio, cene nafte bile su u padu, a fiskalni model Venecuele već je bio pod velikim pritiskom. Odgovor vlade sastojao se u pooštravanju kontrolnih mehanizama, improvizovanoj monetarnoj ekspanziji i u tolerisanju postojanog propadanja državnih kapaciteta. Dakle, nije se vršila nikakva rekalibracija politike radi sučeljavanja sa realnošću. Usled kontinuiranog nedovoljnog ulaganja, nefunkcionalnosti upravljača i politizacije tehničkih institucija kao što je državna kompanija za naftu i gas (Petróleos de Venezuela S.A., PDVSA), došlo je do propadanja proizvodnje nafte. Država je odlučila da štampa novac ne bi li pokrila deficit izazvan smanjenom proizvodnjom, što je dovelo da hiperinflacije. Nestašice su postale norma, infrastruktura je propala a realne plate su uništene. Venecuelanska privreda bila je u slobodnom padu dobrano pre nego što su joj uvedene najoštrije međunarodne sankcije, što demantuje tvrdnje da su samo strani pritisci doprineli lošoj situaciji.

Istovremeno, politički odgovor na krizu bio je katastrofalan. Radi očuvanja vlasti, Maduro se sve više oslanjao na represiju, pravne manipulacije i zaobilaženje institucija – bez demokratskog uključivanja naroda, kako bi se na taj način suočilo sa ekonomskom propašću. Zanemarivanje Skupštine, podrivanje kredibiliteta izbora i kriminalizacija svakog neslaganja otuđili su značajne delove naroda, uključujući mnoge koji su nekada podržavali bolivarski projekat. Ono što je preostalo od legitimiteta revolucije postepeno je zamenjeno prinudom i klijentelizmom, te je na taj način uništavan narodni temelj u odlučivanju koji je Čavez održavao. To je doprinelo ne samo ekonomskoj propasti već i društvenoj dezintegraciji; ona je naročito vidljiva u milionskim emigracijama, koje su dodatno oslabile ekonomski i društveni život.

Umesto da se tumači kao neuspeh socijalizma, iskustvo Venecuele može se adekvatnije razumeti kao neuspeh državnog reformističkog projekta koji je bio previše zavisan od renti i koji se nije emancipovao od strukturalnih ograničenja kapitalizma. Tokom Bolivarske revolucije došlo je do redistribucije viška vrednosti, ali ne i do suštinske promene proizvodnih odnosa u kojima se on ostvaruje. Radnici su imali koristi od državnih rashoda, ali su retko obnašali demokratsku ekonomsku moć. Planiranje je vršila birokratija umesto (radničkih) kolektiva, a narodne institucije nisu imale autonomiju kako bi vršile kontrolu nad državom. Kada je nastupila kriza, radnička klasa nije imala snažne mehanizme pomoću kojih bi mogla da se umeša u donošenje odluka, reorganizuje proizvodnju ili pozove vrhušku na odgovornost. Revolucija je mobilisala mase na retoričkoj i elektoralnoj ravni, ali one nisu bile dovoljno uključene u svakodnevno ekonomsko upravljanje. Oslanjanje privrede na ekstraktivne rente, u kombinaciji sa centralizovanom vlašću i slabom radničkom kontrolom, stvara krhku ravnotežu koja ne može da opstane pod uticajem dugotrajnih šokova. U datim uslovima, birokratija daleko od toga da je neutralna administrativna alatka; ona pre pokazuje sklonost da se razvije u konzervativnu silu, čiji je glavni prioritet sopstveno očuvanje a ne revolucionarne promene. Korupcija i neefikasnost su u ovakvoj postavci predvidljive posledice koncentracije vlasti bez demokratske kontrole, a ne moralne aberacije. Kada se revolucionarni legitimitet više zasniva na istorijskim narativima i međunarodnim sukobima nego na poboljšanju trenutnih materijalnih okolnosti, on brzo propada sa urušavanjem životnog standarda.

Slučaj Venecuele pokazuje i ograničenja antiimperijalizma koji nije spojen sa unutrašnjom demokratijom. Suprotstavljanje stranim intervencijama i sankcijama je ne samo opravdano već i nužno – ali to ne može da bude zamena za odgovorno rukovodstvo ili izgovor za represiju „kod kuće“. Politika koja tretira loše stanje masa kao kolateralnu štetu u geopolitičkoj borbi u krajnjoj liniji dovodi do otuđenja klase za koju se navodno bori. Međunarodna solidarnost ne može se održavati samo sloganima, već kredibilitetom projekta koji u praksi omogućava procvat čoveka.

Ove lekcije su neprijatne, ali i neophodne za marksističku levicu. Preraspodela viška bez temeljne promene društvenih odnosa ostaje jednokratna mera. Državno vlasništvo bez demokratske kontrole je krhko. Harizmatsko vođstvo bez održivih institucija osuđeno je na propast sa odlaskom harizmatskog vođe. A ekonomski suverenitet izgrađen na bazi jedne robe nije suverenitet, već drugo ime za zavisnost. Venecuela je doživela propast ne zato što se suprotstavila globalnom kapitalizmu, već zato što taj sukob nije dovela do kraja i zato što nije izgradila materijalne i institucionalne temelje neophodne da prevaziđe krizu. Ništa od ovoga ne poništava značaj bolivarskog momenta, niti nade koje su iz njega proistekle. Naprotiv, njegova tragedija leži upravo u razlici između obećanog i ispunjenog.

Svima koji se zalažu za emancipatorne politike, propast Venecuele ne treba da služi kao upozorenje koje sputava njihove ambicije, već kao podsetnik da istinska promena zahteva više od preraspodele, retorike i državne kontrole. Potrebna je strpljiva izgradnja demokratske ekonomske vlasti odozdo, koja bi bila u stanju da se odupre i spoljnim pritiscima i unutrašnjim neuspesima. Bez toga su i najinspirativnije revolucije laka meta svojih sopstvenih protivrečnosti.