Kakva borba? Klasna borba!

Skoro svako može da primeti da živimo u društvu u kom mala manjina raspolaže ogromnom moći i bogatstvom, dok većina jedva spaja kraj s krajem i nema gotovo nikakvu kontrolu nad sopstvenim životom. Mnogi osećaju i da te dve grupe ljudi imaju suprotne interese. Na primer, svaki put kada izbije ekonomska kriza, i kada se običnim ljudima neprestano ponavlja da moraju da stegnu kaiš, bogataši volšebno postaju još bogatiji.

Piše Pavle Ilić

U suštini, nema tu nikakve magije. Ogromni rast nejednakosti koji vidimo posledica je trenutne velike nadmoći jedne od ove dve grupe, koje se neprestano sukobljavaju oko toga kako će podeliti bogatstvo čitavog društva. Ta nadmoć olakšava moćnicima i bogatašima da u svim situacijama lakše teraju vodu na svoju vodenicu.

Mi i oni

Ipak, bitno je naglasiti da se ovde ne radi samo o sukobu bogatih i siromašnih. Tačnije, bogatstvo i siromaštvo ovih grupa posledica su i odraz njihovih suprotnih položaja u društvu. Osnova za bogaćenje jedne od njih i za siromaštvo druge leži u njihovom odnosu prema sredstvima za proizvodnju. Prosto rečeno, jedna grupa poseduje i vlada nad fabrikama, rudnicima, kancelarijama, mašinerijom, prevoznim sredstvima, ugostiteljskim objektima itd. Druga, koja ne poseduje ništa osim svojih veština i sposobnosti da radi, obavlja rad koristeći ta sredstva. Odatle imena ovih grupa: vladajuća i radnička klasa.

Uprošćeno, vladajuću klasu u Srbiji čini mreža interesa stranog krupnog kapitala, domaćih tajkuna, uključujući nemali broj kriminalaca, kao i moćnih političara. Tih ljudi nema više od nekoliko desetina hiljada u čitavoj zemlji. Nasuprot njima stoji višemilionska radnička klasa, koju čine svi oni koji moraju da rade da bi preživeli, uključujući ogromnu većinu zaposlenih u državnom i privatnom sektoru.

Naravno, postoje i slojevi koji se nalaze između ove dve klase: sitni privatnici, visokoplaćeni stručnjaci koji imaju više kontrole nad svojim radom od prosečnog radnika, ostaci uništenog i umirućeg seljaštva... Ipak, ovi slojevi igraju sporednu ulogu u sukobu vladajuće i radničke klase, svrstavajući se čas na stranu jedne, čas druge.

Mir, mir, mir... neko jeste kriv

Postavlja se pitanje zbog čega se ove dve glavne klase bore. Zašto su im interesi sukobljeni i da li je moguće da se one „pomire“ ili da „sarađuju“ na zajedničku dobrobit?

Stvar je u tome što je celokupno bogatstvo u društvu proizvod ljudskog rada. Sve što vidimo oko sebe, od zgrada u kojima živimo, do interneta koji koristimo ili električne energije koja napaja naše uređaje, napravili su radnici i radnice. Ipak, u postojećem sistemu, da bi bilo koji radnik uopšte mogao da ima posao, on mora da se „isplati“ svom gazdi. Drugim rečima, za svakog radnika kog zaposli, gazda (kapitalista) mora da dobije više novca nego što će mu isplatiti kroz platu.

Ta razlika između vrednosti koju radnik stvori i plate koju dobija za svoj rad je osnova profita, od kog vladajuća klasa živi. Uostalom, kada se desi da kompanija ne ostvari predviđeni profit, svaki radnik zna da mu nad glavom visi mogućnost da će biti proglašen za „tehnološki višak“ – što su svi oni radnici koji se u datom trenutku ne isplate kapitalistima.

Sada se jasnije nazire uzrok nepomirljivog sukoba interesa između onih koji žive od svog rada i onih koji žive od profita na osnovu tuđeg rada. U 99% slučajeva, gazdi je u interesu da radnike plati što je manje moguće, jer mu tako ostaje najveći profit. Nasuprot tome, radnici imaju interes da im plata bude što veća, jer je ona jedini način da zadovolje svoje životne potrebe.

U prošlosti, tačnije u drugoj polovini dvadesetog veka, postojali su periodi kada je bilo moguće ostvariti relativno visoke stope i profita i plata. Jedna od posledica ovakvog stanja bila su znatna državna ulaganja u javne službe, poput zdravstva, obrazovanja i socijalne zaštite, koje su činile živote radnika lakšim. Treba pomenuti i to da je veliku ulogu u razvoju takve situacije igrao strah vladajuće klase od ogromne snage organizovane radničke klase. Ipak, kada je u drugoj polovini sedamdesetih godina došlo do svetske krize, vladajuća klasa je prešla u napad i počela da tera radnike širom sveta da plaćaju njenu pohlepu.

Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?

Neko će reći, „Ali zar nismo svi mi Srbi? Bez obzira na to da li smo radnici ili gazde, to nam je valjda zajedničko.“ Međutim, svaka nacija na svetu podeljena je na vladajuću i radničku klasu. Upravo su ambicije i gramzivost vladajućih klasa svih zemalja sveta – a naročito onih najmoćnijih – da šire sopstveni uticaj i kontrolišu što više teritorija, resursa i ljudskog rada, uzrok najvećeg dela ljudske patnje i bede. Kapitalistički banditluk direktno izaziva ratove između država, a u ratovima, zna se, ne ginu oni koji ih izazivaju, već radnici kojima gurnu puške u ruke i pošalju ih da ubijaju radnike drugih zemalja.

Radnička klasa može i mora da spaja sve te borbe u jedan veliki front u kom će solidarno braniti svoj interes od kapitalističke pohlepe.

Radnička klasa, s druge strane, ima isti interes u Srbiji, Hrvatskoj, na Kosovu, u Ruandi, Kini, Finskoj i Americi – mir, solidarnost i dostojanstven život po meri običnog čoveka. Ovaj miroljubivi instinkt, u kombinaciji sa nacionalizmom kojim institucije i mediji u posedu vladajuće klase sluđuju i dezorijentišu radničku klasu, često je navodi na ideju da je moguće i poželjno da se „pomiri“ sa svojom vladajućom klasom u „nacionalnom interesu“. U stvarnosti, jedini instinkt vladajuće klase predstavlja njena beskrajna parazitska pohlepa, koja je goni da se sukobljava sama sa sobom, sa vladajućim klasama drugih država, kao i sa radničkom klasom. Prosto rečeno, za vladajuću klasu mir nema smisla.

Država d’ uradi nešto

Dobro, ali u Srbiji stotine hiljada ljudi radi u državnom sektoru. U njemu nema pojedinačnog gazde. Da li to znači da radnici u javnom sektoru ne učestvuju u klasnoj borbi? Drugo, zar nije zadatak države da miri te interese i pravi ravnotežu između vladajuće i radničke klase?

Nikako. Dovoljno je videti šta država radi sa preduzećima koja su u njenom vlasništvu.

Najveći broj njih je u poslednjih trideset godina prodala u bescenje i pustila da ih privatnici raskomadaju i unište. Ova preostala polako ali sigurno priprema za privatizaciju; među njima su i preduzeća u ključnim sektorima, poput energetike i telekomunikacija. Drugo, ako nam treba još pokazatelja u čijem interesu država radi, pogledajmo samo koliko novca ona ulaže u obrazovanje, zdravstvenu ili socijalnu zaštitu, a koliko u subvencije za strane investitore i megalomanske projekte poput Beograda na vodi? Izračunajte koliko godina biste morali da radite da priuštite jedan kvadrat u tom „elitnom naselju“, i biće vam jasno da se ono ne gradi za obične ljude.

Država je alat u rukama vladajuće klase, i to konkretno onog dela vladajuće klase koji predstavljaju moćni političari. Zna se ko u državnom sektoru postavlja direktore, koji potom ucenjuju radnike da budu poslušni – kako na radnom, tako i na biračkom mestu.

Na kraju krajeva, svima nam je vrlo jasno da uticajni političari i direktori javnih preduzeća u Srbiji, Balkanu i širom sveta najčešće nisu nimalo siroti, i da definitivno ne žive od svog rada.

Vazduh trepti kao da nebo gori

Videli smo ko je sve deo klasne borbe. Videli smo zašto je ona neizbežna. Preostaje samo jedno pitanje: ako već biramo da se borimo u interesu svoje, radničke klase, kako da u toj borbi pobedimo?

Odgovor na to pitanje nije jednostavan, jer klasna borba ima milion pojavnih oblika – od borbe za povratak radničke kontrole nad sindikatom u Kolubari, preko borbe protiv nehumanih uslova rada u leskovačkoj Juri, do manje-više svakog masovnijeg izraza kolektivnog besa i nezadovoljstva na ulicama. Borba protiv Rio Tinta u Srbiji je izraz klasne borbe: vladajuća klasa se nada da će sklopiti unosni dil za sebe tako što će prodati prirodno bogatstvo teritorije nad kojom vlada, bez obzira na posledice koje to može imati po većinu stanovništva. Masovni pokret protiv nasilja je izraz klasne borbe u društvu u kom divljački kapitalistički zakon jačeg prodire u sve pore društva, i protiv kog je bitno pokazati solidarnost. Pitanje hoće li na praznoj parceli nići nova investitorska zgrada puna preskupih stanova ili će taj prostor biti javno dobro je takođe pitanje oko kog može da se vodi klasna borba. Radnička klasa može i mora da spaja sve te borbe u jedan veliki front u kom će solidarno braniti svoj interes od kapitalističke pohlepe. Ovo važi za Srbiju, ali i za svaku drugu državu na svetu. Jer bez svoje braće i sestara iz svetske radničke klase, nećemo moći da rešimo probleme koji se tiču cele planete, a koji nas sve ugrožavaju.

Naposletku, iako se klasna borba širom sveta tokom poslednjih decenija ređe završavala pobedom naše klase u odnosu na vladajuću, mi nismo nemoćni. Naprotiv. Prvo, nas je hiljadama puta više od njih. Otud je glavna taktika vladajuće klase „zavadi pa vladaj“, dok naša snaga leži u solidarnosti. Drugo, kad god radnici i radnice odluče da prestanu da rade, ceo sistem staje, a kapitalisti ostaju bez profita, što je za njih noćna mora. Treće, društvo u kom ne postoje kapitalisti i u kom radnici i radnice sami upravljaju društvom i plodovima svog rada je moguće. Ne samo da je moguće – to je jedino društvo u kom se ostvaruje zajednički interes čitavog čovečanstva i živi u miru i blagostanju.