Kapitalizam, Rio Tinto i ideologija ekologije

Piše Nemanja Stanimirović

Čini se da je ekološka svest napokon dospela u sve pore društva – slučaj Rio Tinta učinio je pitanje zaštite životne sredine sveprisutnim. S jedne strane, većina običnog radnog naroda preuzela je argumentaciju kritičkih naučnika koji su ukazali na potencijalne posledice iskopavanja. S druge strane, režim i njegovi nalogodavci iz Rio Tinta upregli su sebi poslušan naučni aparat, te osporavaju tvrdnje ovih prvih i sakupljaju „svoje“ naučnike kao da su sličice za album. I sam predsednik je više puta ponovio da neće biti kopanja bez poštovanja najviših ekoloških standarda. Kako je moguće da ekologija bude kompatibilna sa namerama transnacionalne kompanije kao što je Rio Tinto?

Kapitalistička ekologija

Začkoljica je u tome kakvim se pojmom ekologije ko koristi. Naime, kao i unutar svakog drugog skupa znanja, i u ekologiji postoji sijaset teorija, različitog političkog porekla, koje izvlače nekakve lekcije za ljudsko društvo, pri čemu uzimaju različite činjenice kao potporu za svoje tvrdnje. Drugim rečima, ovde se ne vodi borba između onih koji podižu svest o klimatskim promenama i onih koji te činjenice negiraju. Ovde se, zavisno od toga koje se činjenice biraju i koji se saveti daju, radi o dve ekologije – „njihovoj“ i „našoj“.

„Njihova“ ekologija, koju sada zajednički propagiraju Vučić, Šolc i Rio Tinto, isključivo krivi apstraktnog pojedinca za uništavanje prirode. Svako od nas potroši više struje i hrane nego što mu je potrebno, pravi više smeća nego što počisti. Na kraju krajeva, čovek diše – troši kiseonik a izbacuje prljavi ugljen-dioksid.

Ovakvim odabirom činjenica namerno se zaobilazi odgovornost kapitalističkog sistema – koji je s jedne strane podredio svaku društvenu aktivnost jurenju za profitom, a s druge je konzumerizmom nametnuo određene društvene standarde i obrasce ponašanja – dok se krivica prebacuje na pogrešne odluke nemoralnih pojedinaca. Ta „njihova“ ekologija, iako prisutna još od 1970-ih, postala je dominantna tek početkom 21. veka; tada su najveće naftne kompanije uložile ogromna sredstva u proizvodnju naučnih studija kojima je izmišljen sam pojam „karbonskog otiska“ (carbon footprint), kao i mehanizmi da se izmeri zagađenje koje svaki pojedinac proizvodi. No, činjenica da danas svega 50 svetskih multimilijardera proizvede više zagađenja za sat i po nego prosečan čovek za ceo život najradije se prećutkuje u krugovima ovih „ekologa“.

Rešenje za zaštitu životne sredine koje „njihova“ ekologija nudi je dvostruko. Najpre, liberalna ideologija je upregnuta da život radnog čoveka svede na sivu egzistenciju prošlih vremena, promovisanjem uzdržanosti od svih naprednih tekovina naše civilizacije. Preživljavanje prirode navodno zavisi od naše individualne spremnosti da postanemo vegani i sakupljamo kišnicu. Istovremeno, opstanak kapitalizma u stvarnosti zavisi od konstantnog rasta i širenja, što je dodatno zaoštreno poslednjih decenija, kada se glavnina rasta zasniva na obećanju buduće proizvodnje (posredstvom kredita). Naprosto, kapitalizam ne sme da stane. Tako upadamo u protivrečnu situaciju gde nas sistem na svakom koraku ubeđuje da prihvatimo snižavanje životnog standarda, a istovremeno i da kupujemo, trošimo, zadužujemo se...

Produbljenost krize i nedobačenost prvog rešenja primorala je čuvare kapitalističkog sistema da naprave određene ustupke na planu zaštite prirode – ali je to dovelo do mentalnih vratolomija. „Istina je da je kapitalizam ekološki neodrživ“, priznaju nam, „ali to je onaj prljavi kapitalizam. On se ili može reformisati, ili možemo napraviti zeleni kapitalizam!“ Priznajemo dakle da problem postoji, ali u sistem ne diramo! Cela reforma se otud svela na pohod protiv globalnog zagrevanja, koje kapitalizam skupo košta, i ispuštanja prljavog CO₂. Posledično, uvedena je agenda zelene tranzicije, odnosno prelaska na manje prljave izvore energije, koja će navodno boljom racionalizacijom postojećih resursa ostvariti utopiju suživota kapitalizma sa prirodom. Ipak, sugestije država i međunarodnih organizacija svele su se na puko moralno uslovljavanje i čišćenje savesti privatnih kompanija. Prirodno nezainteresovani da razmišljaju o dugoročnoj održivosti sistema (a kamoli sveta), kapitalisti su teret zelene tranzicije svugde prebacili na državu – a time većinski na radni narod koji plaća poreze.

Zeleni kapitalizam i Balkan

Saldo zelene tranzicije, skoro tri decenije nakon potpisivanja Kjoto protokola o borbi protiv klimatskih promena, svedoči o sve manjoj sposobnosti kapitalističkog sistema da razreši sopstvene probleme. Svojstveno njegovoj protivrečnoj prirodi, ograničenost kapitalizma je uporedo postavila dva međusobno suprotstavljena zahteva: s jedne strane, nužnost reforme i smanjenja potrošnje energije, a s druge sve veća i hitnija ulaganja u privredu, odnosno sve intenzivniju potrošnju poslednjih rezervi energije. Najiracionalniji sistem u istoriji čovečanstva zahteva najveću racionalnost da bi preživeo!

U isti mah sprečena da se dugoročno posveti preskupoj (i problematičnoj) nuklearnoj energiji, te da se dokopa ruskog gasa ili kineskih minerala za baterije, Evropa je slamku spasa za svoju zelenu tranziciju potražila u Balkanu, gurajući hitnu izgradnju više desetina rudnika. Sve protivrečnosti kapitalističkog načina borbe protiv klimatskih promena dodatno su zaoštrene u našem regionu. Najpre, program zelene tranzicije koji nam nameću imperijalisti podrazumeva namerno propadanje postojećih „zastarelih“ i „prljavih“ postrojenja, zahvaljujući kojima su stotine hiljada nas decenijama imale tople domove i hleb na stolu. Pošto je kalorična vrednost dalekih snova čiste energije nedovoljna da ugreje tolike stanove ili da osvetli blješteće reklame tržnih centara, privremeno nam je nametnut aranžman rastućih računa za struju i grejanje. Povrh svega, ni u novonastalim rudnicima se ne poštuju standardi zaštite životne sredine. Sve licemerje kapitalističke ekologije meri se sniženim ekološkim standardima u projektima na periferiji.

Rio Tintova nauka

Priznavanje ovih posledica i protivrečnosti značilo bi veliki udarac za napore svetskih birokrata da spasu kapitalizam. Već su se isuviše investirali u ovu agendu, pa sad moraju da je sprovedu do kraja. U slučaju Srbije, nakon što je Zapad uopšteno blagosiljao agendu zelene tranzicije, pa velike zverke Evropske unije brže-bolje poduprle Rio Tintov projekat, došao je red i na naše institucije i lojalnu struku da udare svoj pečat. Dugotrajna kampanja diskreditovanja kritičkih intelektualaca prerasla je u otvorene pritiske na struku da objavi podršku projektu „Jadar“. Nakon što je režim osigurao dovoljnu naučnu potporu, objavljena je studija procene uticaja projekta „Jadar“ na životnu sredinu, koja je selektivnim odabirom granica pogođenog područja i rasparčavanjem faza projekta dala zeleno svetlo Rio Tintovom rudniku. U fokusu studije je usko definisan čin kopanja, dok ignoriše mnogo prljavije radnje, poput prerade rude, deponovanja materije i transporta. Baš kao što ni izgradnja ograde za fabriku Ling Long nije (dodatno) uništila zrenjaninsko poljoprivredno zemljište, tako ni kopanje nije opasno za tu konkretnu lokaciju. O okolnom predelu i nizvodnom toku ne moramo mariti – za sada!

Nasuprot tome, amorfni pokret protiv Rio Tinta prihvatio je ideje drugog dela struke, koji insistira na širem vidokrugu u analizi potencijalnih posledica otvaranja rudnika. Sada znamo i za faktor podvodnih voda u mačvanskom regionu, za posledice samog čina prerade rude, za rezultate Rio Tintovih iskopavanja drugde u svetu, te za posledice na ugrožene životinjske vrste. Sva ta saznanja podarili su nam naučnici koji su se časno usprotivili dominantnoj političkoj struji i njenim pritiscima. Zahvaljujući njima danas jasno znamo da glavni zagađivači nisu obični ljudi već kompanije. Ono što preostaje „našoj“ ekologiji jeste da iz tih uvida izvuče logičan zaključak: sprega režim–Rio Tinto ne deluje tako iz autentične mržnje prema srpskom seljaku, ili usled puke moralne nedobačenosti pojedinaca na vlasti. Ona je odraz pravilnosti kapitalističkog sistema, kome rutu i tempo razvoja diktira profit kao cilj.

Našom naukom protiv Rio Tinta?

To što se Vučić ovog leta prvi put ogrnuo zelenim plaštom zapravo je uobičajeno kod upravnika svetskog kapitalizma već nekoliko decenija. Naši neprijatelji su bili primorani da barem retorički uzmu u obzir zaštitu životne sredine kako bi obezbedili veću poslušnost građana. No, protivrečna priroda kapitalizma ponovo je izbila na videlo u novim krizama i produbljivanju nestabilnosti. Vreme se kupuje sve hitrijim prebacivanjem smeća kod siromašnijeg komšije i sve nasilnijim nabijanjem ulara na naše glave. Konzistentno odbijanje kapitalista da se suoče sa posledicama sopstvenog (ne)činjenja jača emotivni naboj među potlačenima i podgreva prilike za radikalnu promenu sistema.

Ostvarivanjem zahteva pokreta protiv Rio Tinta – trajnom zabranom iskopavanja litijuma i bora na teritoriji Srbije – uistinu bi se dodatno zaoštrile protivrečnosti u protivničkoj armiji. Ekološki zahtevi za ograničavanjem moći i kontrole kapitala idu nauštrb logike sistema, koji preferira da ima odrešene ruke. Ipak, da bi se potencijal pretvorio u realnost, moramo napadati i pobeđivati neprijatelja na svim frontovima.

Ideologija je, sa svim svojim pratećim aspektima, jedan od frontova tog rata. Važno je da se podsetimo da ideje ne postoje nezavisno od ljudi; ishod nekakve bitke argumenata zapravo prati rezultat fizičke bitke realnih društvenih snaga. Kao što istoriju pišu pobednici, ma koliko dobro razvijena bila teorija onih koji su bitku izgubili, tako se i ovde ne možemo zadovoljiti većom citiranošću naših stručnjaka ili redovnim deljenjem sadržaja na društvenim mrežama. Raskrinkavanjem licemerja svojih neprijatelja mi uistinu podrivamo ideološki stub njihove vlasti – ali to znači da će branioci kapitalizma biti sve primoraniji da na nas krenu neskrivenom fizičkom silom.

Antikapitalizam!

Mi se i za ovu bitku moramo spremati imajući u vidu ceo rat koji nas čeka, i koji se već vodi. Za početak, uprkos ispravnosti glavnog zahteva pokreta o zabrani rudarenja litijuma i bora, ne smemo upasti u zamku da svaki vid industrije izjednačimo sa uništavanjem prirode. Suočene sa nedaćama kapitalizma, obeshrabrene i obezglavljene mase traže rešenje u romantizaciji pastoralnog duha starog srpskog sela; pritom zaboravljaju svu ograničenost i težinu predmodernog života, čiji je povratak danas nemoguć. Nama je potreban razvoj industrije vođen potrebama ljudi i prirode, te unapređenjem kvaliteta života kao glavnim ciljem. To je moguće samo pod uslovima socijalizovane proizvodnje. Stavljanje mete na čelo kapitalizma stoga nije utopija već logičan zaključak borbe protiv Rio Tinta.

Iako je sprezi Rio Tinto–SNS u interesu da razdvaja ova dva plana, nama mora da bude jasno da se Rio Tinto ne može hirurški odstraniti kao da nije sastavni deo velikog parazitskog organizma zvanog kapitalizam. Ako nam je zaista stalo do Jadra i prirode i ljudi na Balkanu, zahtevi pokreta se čim pre moraju nadopuniti vizurom radikalno drugačijeg društva. Ojačan takvom strateškom vizijom, ovaj pokret bi, zajedno sa mnogim drugim inicijativama i snagama koje se protive posledicama kapitalističkog razaranja, mogao da pruži novo samopouzdanje i snagu radnim ljudima, te da izrodi nove organizacije sposobne da dovedu temelje sistema u pitanje. Videli smo da trenutni sistem nije kadar da planira išta drugo sem akumulacije profita; jedino bi radnička kontrola nad društvom mogla da njegove ogromne kapacitete preusmeri ka zaštiti čoveka i prirode.

Najblaži zahtev koji država može da postavi spram Rio Tinta jeste postavljanje nekog boljeg prečišćivača ili isplata veće rudne rente. Ali zašto bismo se zadovoljili time da, recimo, svaki državljanin Srbije ima smešnih 10 evra godišnje od projekta „Jadar“ nasuprot trenutnih 2,6? Demokratskom kontrolom nad sredstvima za proizvodnju imali bismo u svojim rukama mehanizam da istovremeno unapredimo životni standard i očuvamo životnu sredinu.

Blok kapitala nam tako nešto nikada neće dopustiti, niti ćemo ga pitati za dozvolu. Za razliku od kapitalista koji se bilo kada mogu preseliti bilo gde, mi pred sobom imamo pitanje života i smrti – sopstvenu sudbinu ne smemo prepustiti njihovoj dobroj (ili lošoj) volji, već se za nju moramo izboriti. Ekologija nam je već pomogla da, prepoznavši javna dobra kao zajednički interes, istovremeno raspoznamo i saveznike od neprijatelja na domaćoj i evropskoj političkoj sceni. Nakon decenija poraza smo podigli glavu i pokazali prkos, ujedinjeni protiv kapitala. Vreme je da, kao dosledni borci i borkinje protiv Rio Tinta, pokažemo da smo dorasli zadatku i da gromoglasno kažemo za šta smo – za prirodu, za budućnost, za socijalizam!