Kapitulacija Sirize deceniju kasnije: gde je pošlo po zlu

Prošlo je deset godina otkako je prva posleratna vlada radikalne levice u Evropi, predvođena Sirizom, izdala volju radnog naroda i pristala na razornu politiku mera štednje. Do dan-danas, levica u Grčkoj nije se oporavila od iskustva te izdaje i poraza. Kako je do ovoga došlo i da li je moglo da se spreči piše Simonida Argiraku, tadašnja članica Sirize.

Mada neki na grčkoj levici danas pokušavaju da zaborave ili da predstave kao kompromis potpisivanje Memoranduma sa tzv. Trojkom (Evropska komisija, Međunarodni monetarni fond i Evropska centralna banka) u julu 2015. godine, za ogromnu većinu radnog naroda Grčke ovo je bila kapitulacija. Osećaj poraza bio je naročito pojačan činjenicom da je pristanku Sirize na mere štednje prethodio referendum gde je preko 60% ljudi glasalo protiv Memoranduma. Među članovima Sirize ubrzo se raširila „epidemija depresije“, a taj osećaj još uvek postoji kod mnogih pripadnika grčke levice, nezavisno od toga da li su tada bili u Sirizi ili bilo kojoj drugoj koaliciji, stranci ili organizaciji. S obzirom na tako poražavajuće posledice Sirizinog „eksperimenta“, postavlja se pitanje da li je možda taj pokušaj od samog početka bio osuđen na propast, ili su se pak greške mogle izbeći.

Siriza je još od izbijanja krize 2009. godine i uvođenja prvih mera štednje bila uz pobunjeni narod, učestvujući u štrajkovima i u pokretu okupacije trgova. Konačno, kada sve to nije dalo rezultat, i radnička klasa i osiromašeni delovi srednje klase su se okrenuli parlamentarnom putu, ova stranka radikalne levice dala je izraz narodnoj volji u vidu slogana „vlade levice“. Na parlamentarnim izborima 2012. godine osvojila je nešto manje od 17% glasova, te postala druga stranka po veličini u zemlji.

Strah koji je nakon prvih izveštaja sa biračkih mesta zahvatio grčku vladajuću klasu bio je skoro opipljiv na svakom koraku, ali ona naravno nije sedela skrštenih ruku. Uvidevši da razna sredstva prinude i sile koja je u prethodne dve godine žestokih obračuna neštedimice koristila nisu dala rezultate, vladajuća klasa počinje da se približava pojedinim istaknutim članovima Sirize, ovoga puta koristeći (i) „šargarepu“.

Tokom čitavog perioda između izbora 2012. i 2015. godine bilo je mnogo jasnih znakova da je deo vrha Sirize postao spreman na neku vrstu kompromisa, pa se logično postavlja pitanje šta je „levo krilo“ stranke uradilo kako bi to sprečilo i zašto nije uspelo u tome. Pre svega, ono nije nastupalo ujedinjeno. Jedan deo antikapitalističke levice u okviru Sirize bio je deo Leve platforme, a drugi je učestvovao u inicijativi koja je bila poznata najpre kao Anasa, a kasnije kao Pedesettrojka (nazvana tako po broju „istaknutih članova“ koji su potpisali inicijalni tekst kritike upućene Ciprasu). Leva platforma bila je jasno prepoznatljiva unutarstranačka opozicija; međutim, njen glas nije imao uticaj na širu stranačku bazu, te je od početka do kraja ostala ograničena na iste članove. S druge strane, Anasa odnosno 53+, s obzirom na to da je bila bez ikakve organizacione strukture, funkcionisala je više kao izduvni ventil za nezadovoljni deo stranačke baze. Primedbe i predlozi iznošeni na njenim skupovima nikada nisu pretočeni u odluke, te samim tim nisu ni ispoštovani niti uzeti u obzir tokom glasanja na Centralnom komitetu.

Sve to vreme između maja 2012. i januara 2015. godine, na delu je bila neka vrsta autocenzure: deo stranačkog vođstva naklonjen kompromisu neprestano je upozoravao na „opasnosti“ od radikalnog narativa u trenutku kada se stranka nalazi „na korak od osvajanja vlasti“. U pitanju je, međutim, bilo obično izvrtanje istine. Pre svega, koliko god se reformistički deo Sirize nadao i trudio da postane simpatičan glavnim medijima, to naravno nije bilo moguće iz prostog razloga što ti mediji funkcionišu onako kako im nalažu interesi njihovih vlasnika, a ne simpatije prema ovoj ili onoj stranci. Pored toga, uprkos toj izrazito negativnoj kampanji koja se u medijima vodila protiv Sirize, potlačeni slojevi su uvideli kome treba da se okrenu i to su činili utoliko odlučnije što je politika Sirize više skretala ulevo i bivala radikalnija.

Dakle, niz značajnih propusta napravljen je još pre izbora u januaru 2015. godine – pa ipak, još uvek nije sve bilo izgubljeno. Tek nakon pobede na ovim izborima, Aleksis Cipras i njegova vlada, koja postupa apsolutno nezavisno od stranke, načinili su greške koje radni narod Grčke i, naravno, levica kao njegov deo, plaćaju tako skupo sve do danas. Generalno uzev, najozbiljnija greška bilo je verovanje da će putem pregovora uspeti da „ubede“ Evropsku uniju u ispravnost svojih stavova. Ma koliko logičnih argumenata iznela grčka vlada, ma koliko kompromisa napravila, u datom trenutku je za sprovođenje čak i najblažih reformi u korist siromašnih i obespravljenih bilo neophodno ući u direktan, otvoreni sukob kako sa domaćom tako i sa evropskom vladajućom klasom. A na to Cipras i njegovo najuže okruženje nisu bili spremni. Umesto da preduzme konkretne mere kojima bi obezbedila osnovna sredstva za život osiromašenog, socijalno depriviranog i deklasiranog stanovništva (obustava isplate duga, nacionalizacija banaka i najvažnijih fabrika i dr.); umesto da zatraži podršku od onih ljudi koji su je i izglasali; umesto da uspostavi nove i učvrsti već postojeće veze sa levicom u Evropi i šire, grčka vlada posvećuje svu svoju energiju vođenju pregovora sa neprijateljem koji joj je jasno stavio do znanja da će, ukoliko bude potrebno, žrtvovati i svoje kratkoročne ekonomske interese ne bi li ne samo pobedio, već i unizio one koji su se usudili i koji će se eventualno usuditi da dignu glas protiv diktature kapitala.

Dalje, ne samo da je Ciprasova vlada vođenju pregovora sa evropskim institucijama pristupila naivno, već je na samom njihovom početku napravila krucijalnu taktičku grešku. Tada je, naime, prihvatila da na vreme i u celosti isplaćuje sve rate evropskim finansijerima, čime je suštinski sama predala neprijatelju jedno od malobrojnih oružja koja je imala na raspolaganju.

Naredni propust tiče se pak cele stranke, a ne samo Ciprasa i njegovih saradnika. Naime, počev od prvih pregovora između grčke vlade i Trojke, na ulice Atine i drugih gradova izlazile su stotine hiljada ljudi u želji da na taj način pruže podršku vladi. Nažalost, nije učinjen nijedan iole ozbiljan pokušaj da se bar deo ovih ljudi od simpatizera pretvori u čvrstu osnovu na koju bi se vlada mogla osloniti u trenutku sukoba. Ne samo glasači, već i neki članovi Sirize, do tada izuzetno aktivni levičari i levičarke, pretvorili su se u pasivne TV gledaoce od kojih (kao da) ništa nije zavisilo. Stranka je potpuno podređena politici vlade.

I tako dolazimo do konačne kapitulacije u vidu potpisivanja Memoranduma te njegovog sprovođenja u sledeće tri godine. Postepeno, tokom narednih meseci realizacije ovih brutalnih mera, neki ministri u vladi, ali i drugi visoki funkcioneri u Sirizi, zaboravljaju da su one posledica teškog poraza koji je njihova stranka pretrpela. Kako vreme prolazi, oni sve manje vide razorna dejstva Memoranduma po grčko društvo, a sve više se fokusiraju na jedan mali broj pozitivnih mera koje je sprovela Ciprasova vlada, čime se u suštini identifikuju sa dojučerašnjim neprijateljima, a njihove ekonomske kaznene mere usvajaju kao sopstveni program. Ovo sve dovodi do toga da narod gubi poverenje u levicu generalno – što se jasno vidi u fragmentaciji levice na političkoj sceni, njenom slabom do ograničenom uticaju na društvena zbivanja i osećaju strateške izgubljenosti koji još uvek preovladava u levim krugovima. Stoga se proučavanje celokupnog tog perioda, svih pozitivnih i negativnih odluka, pokazuje kao nezaobilazan proces za grčku levicu ukoliko želi da izađe iz nezavidne pozicije u kojoj se nalazi već deset godina.