Klatno se pomerilo u stranu radničke klase

Šestog marta je na konferenciji za štampu u Medija centru najavljena inicijativa za promenu Zakona o štrajku, pod nazivom Pravo na štrajk. Iza Inicijative stoje kolektiv Radnički glas i nekoliko radničkih organizacija – Samostalni sindikat predškolskog vaspitanja i obrazovanja, Forum beogradskih gimnazija, Sindikat Solidarnost Pošte Srbije, te ASNS Sindikat radnika produkcije i tehnike zaposlenih u JMU. Ona planira da putem narodne inicijative podnese predlog izmena Zakona Skupštini Srbije, za šta će morati da prikupi 30.000 potpisa. Tim povodom smo razgovarali sa pravnikom Miljanom Jelićem, koji je pružao pravnu podršku Inicijativi.

Kontranapad (KN): Trenutak u kome se javlja Inicijativa nije slučajan, kako vidiš njenu uvezanost sa trenutnim pokretom?

Miljan Jelić (MJ): Za Inicijativu smatram da je nastala u pravo vreme. Nisu u pitanju preterano ambiciozni zahtevi. Najpre, štrajk je praktično zabranjen u delatnostima od javnog interesa, koje su preširoko definisane – tu spada školstvo, pošta, briga o deci itd. Inicijativa predstavlja na neki način i izlaz iz „administrativne dileme“. Šta čini dilemu? Pre svega, ako postoji velika, inertna administracija u okviru sindikata, kako ona treba da reaguje na konkretnu situaciju na terenu? Na dva načina: može da interveniše u pokret, ali tu se javlja cepanje na stranačkom nivou u okviru sindikata, što čini velik problem. A ako ne interveniše, onda može da ostane na repu događaja. Na kraju, plenumi i štrajkovi su metodi borbe koji imaju nestalnu prirodu i promenljivog su karaktera.

Ovakva inicijativa bi možda pružila izlaz iz takve situacije, u smislu što će postojati još jedna opcija. Ona se ne svodi na neke izmene zakona – koje jesu bitne – već [je značajna] iz samog razloga što po zakonu imaš pravo na kampanju, imaš mogućnost okupljati šire slojeve ljudi. Ne mislim samo na one iz priključenih i ostalih sindikata, već i druge radnike i društvene grupe. Ti onda možeš prebroditi situaciju, ukoliko stagniraju protesti i štrajkovi, jer imaš još jedan način borbe.

Što se tiče zahteva Inicijative, ona jeste usko usmerena na Zakon o štrajku, pa i samo na konkretne odredbe istog. Ipak, mora se odnekud krenuti – a niko nema ograničen broj inicijativa koji može da podnese. Meni je dosta toga reklo kada je jedna sindikalistinja na konferenciji za novinare rekla kako je ovo prvi put da razgovara sa članovima iz drugih sektora. To je već dovoljan signal da je ovo kvalitetna prilika. Bitan je tu sam put ka tim izmenama, u saradnji sa ljudima, razmeni ideja – to su sve dobra čvorišta za dublje povezivanje ljudi.

KN: U glavnim crtama, šta je toliko loše kod Zakona o štrajku i čini ove izmene toliko bitnim za kolektivno delanje radnika?

MJ: Što se tiče Zakona o štrajku – on je anahron, nastao je 1996. godine, i to u potpuno drugačijim političkim okolnostima. Nisam siguran da je stvarno Šešeljev, ali činjenica da ima taj epitet govori dovoljno. Pored spomenute zabrane štrajka za određene delatnosti, postoje procedure koje opterećuju sindikate pri ulasku u štrajk. Na primer, potrebno je deset dana pre štrajka prijaviti poslodavcu da se on planira, kada je u pitanju delatnost od javnog interesa. Gde je tu momenat iznenađenja, gde je tu sindikalna snaga? Praktično, ti već pripremaš poslodavca na sam štrajk. Dalje, štrajk upozorenja je oročen na sat vremena, a prosto stanje na terenu jeste da su u određenim sektorima obustave rada trajale po jedan dan. To znači da već postoji rezon da se i u Zakonu proširi na isti period.

Apropo generalnog štrajka, i on je katastrofalno šturo konstruisan u Zakonu. Teško je organizovati običan štrajk, a kamoli na republičkom nivou, što zapravo čini generalni štrajk. Jedno je što je komplikovano organizovati ga, a drugo što postoji ovakav zakon koji te praktično blokira, a gde imaš i situaciju da sam poslodavac određuje šta je minimum procesa rada. Dakle, neko može da ga odredi kako god želi. Nije ni ceo problem sadržan u Zakonu kao takvom, već on ide šire: određene delatnosti su pokrivene i podzakonskim aktima kojima se definiše minimum procesa rada, a da istovremeno te delatnosti nisu tako grupisane u samom Zakonu o štrajku.

Ovim zakonskim izmenama praktično želimo da uklonimo pojam delatnosti od javnog interesa i da obavezu minimuma procesa rada vežemo za pojmove poput neposrednog ugrožavanja života. Ako bi životi bili ugroženi kroz štrajk, onda ima smisla utvrđivati minimume. Takođe, predložili smo da se izostave određene delatnosti iz te kategorije, kao što su pošta, obrazovanje, transport, itd. Kao što sam već rekao, tražimo i produženje štrajka upozorenja na jedan dan. Ima tu još par stvari, ali ovo čini njihovu suštinu.

KN: Kako vidiš trenutno stanje radničkog pokreta u Srbiji – najpre sindikata, ali i drugih oblika radničkog organizovanja?

MJ: Želeo bih da krenemo od trenutka u kojem živimo – a to je vanredna situacija, i to u pozitivnom smislu. Probijen je led [putem] studentskih i radničkih borbi, postavljeni su zahtevi koji prevazilaze neke uske interese, te se zasnivaju na široj društvenoj osnovi. Posledica svega toga jeste ukrupnjavanje različitih borbi. Mi smo i ranije imali prve pojave ofanzivnih štrajkova, u privatnom sektoru 2017. godine. Sada već prvi put vidimo štrajkove solidarnosti, što je dokaz da društvo u Srbiji i dalje postoji, pa i da postoji neka osnova za zdravu politiku unutar njega. Sve to nije išlo bez određenih lomova: neki prosvetari su napustili postojeće sindikalne strukture i upustili se u izgradnju posebnih radničkih organizacija. Da li je to dobro, ne mogu sad oceniti, ali očigledno je da to čine posledice stanja u društvu. Situacija je takva da se više društvenih faktora u isto vreme pokrenulo, a oni međusobno jedni druge podgrevaju. Vraćanje na staro stanje naprosto nije moguće. Moguće je govoriti u bliskoj budućnosti o stagnaciji pokreta, ali ta stagnacija može činiti samo zamrzavanje konflikta. Pravo pitanje jeste – šta raditi sa tim?

Nemam preterane ideje u vezi sa odnosom sindikata, plenuma i drugih oblika organizovanja. Sindikati su tradicionalni organ radničke borbe. To se ne treba dovoditi u pitanje, oni čine nužnost. Da li će radnici paralelno organizovati plenume ili ne, to je njihov izbor. To sve čini pitanje konkretnih uslova. Plenumi po meni jesu način studentske i radničke borbe, ali oni čine samo to. Najpre se javlja ovo pitanje: biće trenutaka kada više neće moći da funkcionišu plenumi, bilo to zbog stagnacije pokreta ili gubitka motivacije. Potrebno je onda nešto što će dati određen pečat solidnosti radničkom organizovanju, kako ne bi došlo do praktičnog rasplinjavanja njegovih snaga.

Izgledno je da se, makar u skromnom obimu, klatno pomerilo u stranu radničke klase. Kako će se prema tome kotirati centrale sindikata, ne znam. Ali ti svakako imaš rank and file radničku klasu (bazu radnika i radnica, prim. ur.), za koju sam siguran da bi potpisala izmenu Zakona o štrajku i Zakona o radu.

Piše se stalno po novinama kako je teško organizovati generalni štrajk, kako zakon onemogućava radničko organizovanje itd., i sve je to tačno. Međutim, treba razmišljati – šta možemo uraditi sa ovim što sada imamo, kako možemo da krčimo stazu za radnike koji će tek doći? Između ostalog, i sami studenti će sutra biti radnici. A ova inicijativa čini još jedan logičan deo toga. Svašta je moguće dokle god ljudi razmenjuju ideje i shvataju da se mogu dogovoriti o zajedničkoj borbi.

KN: Ako je Inicijativa korak u ispravnom smeru, šta su budući koraci u organizovanju radnika koje treba preduzeti da bi politika u interesu radničke klase u Srbiji doživela svoj uspon?

MJ: Živimo u inače turbulentnom periodu, a sada gledamo i tarifne ratove. To čini koliko-toliko vraćanje na nekakav protekcionistički kapitalizam. Iza toga stoje neke velike sile – SAD, Rusija, Kina, te drugi geopolitički faktori. Imaš i Evropsku komisiju koja je tobože za dijalog između vlasti i opozicije. Moramo shvatiti da smo praktično sami na ovom svetu, da se možemo osloniti samo na radničku klasu – ne samo svoju, već i onu u drugim zemaljama, pre svega iz našeg okruženja. Mi imamo veliku tradiciju internacionalizma, što je najpoznatije na primeru Dimitrija Tucovića i drugih koji su govorili o ideji Balkanske federacije. Možda na tragu svega toga i možemo povući nekakvu paralelu sa ranijim periodima, kada si imao Austrougarsku, Tursku, Rusiju i slične snage. Opet su balkanski narodi bili tu gde sada jesu – zamrznuti konflikti, jako loša socijalna situacija, veliki demokratski deficit, itd. Moramo videti kako možemo sa time da se izborimo. A tako nešto jedino može politička platforma koja će u srcu imati radničku klasu. Pre svega moramo raditi na stvaranju jakih radničkih organizacija, na kojima bi se zasnivao socijalni supstrat za neke druge, šire društvene promene, a samim tim i mogućnost da sutra gradimo drugačije, bolje društvo.

Želiš da podržiš rad Kontranapada?

Javi se za svoj primerak u elektronskoj ili paprirnoj formi.

Prijavi se odmah!