Koga zapravo podržavamo i protiv čega (ne) protestujemo kada (ne) šetamo za Palestinu?

U Beogradu je petog oktobra, na inicijativu domaćih propalestinskih organizacija, ispred Ministarstva spoljnih poslova održan skup podrške Palestini, a nakon toga i protestna šetnja do izraelske i američke ambasade. Skup je organizovan povodom druge godišnjice početka izraelskog genocida nad palestinskim narodom. Prilično slaba posećenost nije umanjila značaj niti jasnoću političkih poruka koje su okupljeni poslali. Na čelu sa velikim transparentom „Izrael ubija decu, SAD štiti ubice“, prisutni su poručili da se u Palestini ne događa rat nego genocid, a da u tome ulogu igra i vlast u Srbiji. Zatražili su prekid izvoza oružja u Izrael, prekid ubijanja dece i civila uopšte, a među porukama koje su se skandirale mogle su se čuti i „Palestina slobodna“, „Jedan svet jedna borba“ i druge. Okupljeni su pružili podršku i međunarodnoj flotili Sumud, koja je pokušala da dostavi pomoć Gazi, a koju je Izrael zaustavio i uhapsio humanitarce i humanitarke. Tražili su i hitno oslobađanje studenta iz Srbije koji se nalazio na jednom od brodova flotile.

Osim slabe posećenosti i jasnih političkih poruka, ono što inače karakteriše propalestinska okupljanja u Srbiji jesu antifašistički simboli i prisustvo pretežno zastupnika i zastupnica levih politika. To nije slučajno. Ukoliko uzmemo u obzir da politička perspektiva levice jeste i treba da bude internacionalna, da uviđa transnacionalni karakter kapitalizma, to jest da joj je jasno da nešto što se događa u jednom kraju sveta, a čemu su uzrok kapitalistički interesi velikih sila, jeste i mora biti svačija tema (pored saosećanja koje je svakako povod ovakim okupljanjima) – pretežno levičarsko prisustvo postaje jasno.

Međutim, čini se da u Srbiji niti ideja o „jednom svetu i jednoj borbi“, niti empatija, nisu dovoljni motivi da se na protest sa ovom temom okupi više od (ovoga puta samo) 200 ljudi. Ko je za to odgovoran? Dominantni medijski narativ i dominantna ideologija? Iz perspektive levice, odgovor bi bio da. Ukoliko vidimo da veliki broj komentara na društvenim mrežama povodom ovog protesta sadrži prekor i prebacivanje njegovim organizatorima i učesnicima zašto ne marširaju za podršku Kosovu, zašto srpski student nije na Kosovo nosio humanitarnu pomoć i zašto demonstranti ne odu da brane Kosovo, postaje jasno kako izgleda prosečno poimanje ove teme u Srbiji. Osim preokupiranosti nacionalizmom koji servira vladajuća klasa, ovakvi komentari previđaju da se na Kosovu ne dešava genocid, ali i da ovdašnja ravnodušnost prema patnji palestinskog naroda sasvim odgovara ravnodušnosti EU ili neke druge sile prema problemima Srba na Kosovu. To je dominantna ideologija, to je nacionalizam koji održava podeljenost u kapitalističkom svetu. Tu se dešava kognitivni preskok: ne vidimo zajedničkog neprijatelja (krupni kapital i ideologiju kojom brani i održava svoju prevlast), ali vidimo nacionalne granice između sebe. Tu dolazi do otuđenja od parole „Jedan svet jedna borba“, i posledično do malog broja ljudi na ovakvim skupovima.

Na kraju, nadajmo se da će levica, kao pretežna grupacija na propalestinskim protestima, smognuti snagu da bolje i ujedinjenije promoviše svoju politiku u Srbiji i regionu, te da će u bliskoj budućnosti uspeti da bude brojčano znatno veća – ne samo na ovakvim skupovima, već i na političkoj sceni. Tek da ne bismo više smetali s uma ko nam je zapravo neprijatelj i protiv koga treba protestovati. Ali takođe i da ne bismo smetali s uma kako se u kapitalističkom svetu, svetu kojim vlada krupni kapital a ne nekakav demokratski poredak, u konačnici isto dešava svima koji mu se ispreče na putu ka profitu – bila to Srbija ili neka tamo daleka i „nebitna“ Palestina.