Kratka istorija odnosa države Srbije prema navijačima, kriminalcima i neofašistima od 1990. do danas

Predistorija – Kraj SFRJ i „marginalne“ društvene pojave

Ne možemo razumeti odnos Vučićevog režima prema navijačima i neofašistima bez jedne kratke istorije tog odnosa. U poslednjoj deceniji svog postojanja, SFR Jugoslavija se suočavala sa brojnim problemima, među kojima izdvajamo: 1) maloletničku delinkvenciju, 2) kriminal i 3) pojavu neofašizma. Pojave poput strukturnog pritiska, iznutra i od spolja, da se privreda potpuno otvori prema stranom kapitalu i raspad SKJ sigurno su bile veće pretnje po opstanak SFRJ. Međutim, bez delinkvenata, kriminalaca i neofašista ove razarajuće strukturne protivrečnosti ne bi nužno postale uvod u poslednji čin kontrarevolucije. Kao što znamo, na talasu raspada privrede i političkog sistema SFRJ, ova skupina dojučerašnjih „marginalaca“, postala je mlada reakcionarna vojska koja je jurišala na sve što su radnici i seljaci Jugoslavije revolucijom ostvarili, da bi zatim decenijama širila otrov svojih ideja među novim generacijama. Međutim, ko je vikao „juriš!“? Upravo državna vlast bivšeg SKJ. Dakle, ključ razumevanja današnjeg odnosa države prema navijačkim grupama i fašistima leži u uvođenju tržišnog kapitalizma i potpunoj obnovi kapitalističkog klasnog društva krajem prošlog veka.

Klasna baza kontrarevolucije 1990. godine

Godinu 1990. prate dva važna događaja. Ubistvo u diskoteci Nana u Beogradu i osnivanje Srpske narodne obnove (SNO) u Novoj Pazovi. Pogledajmo oba slučaja pojedinačno. Jedne martovske večeri, dva kriminalca ubijaju trećeg u diskoteci Nana. Naizgled, okršaj tri nebitna kriminogena tipa. Međutim, istraga i suđenje su razotkrili istoriju njihove saradnje sa Resorom državne bezbednosti (RDB). Javnost Srbije tada je otkrila da su partija, vojska i policija koristile kriminogene elemente za obračun sa reakcijom u dijaspori. Jedan od tih „operativaca“, Željko Ražnatović, igra ulogu „srpskog bezbednjaka“ na utakmici Dinamo – Crvena Zvezda na zagrebačkom Maksimiru. Tamo je bio da obezbedi igrače ali i da nadzoriše delinkvente navijače koje će ubrzo, uz saradnju i materijalnu podršku SUP-a Srbije i RDB-a, regrutovati za „njegovu“ Srpsku dobrovoljačku gardu (SDG), tzv. „arkanovce“.

Antikomunistička opozicija se takođe grupisala i mobilisala za potrebe rušenja vlasti SKJ i „rešavanja nacionalnog pitanja“. U Novoj Pazovi, antikomunističko društvo SAVA preraslo je u stranku SNO. U pitanju je matična organizacija iz koje su potekli Srpski pokret obnove (SPO), Srpski četnički pokret, a iz ovog i Srpska radikalna stranka (SRS). Sve tri stranke su u svojim programima jasno podvukle granice buduće države koje su se poklapale sa „Homogenom Srbijom“ Stevana Moljevića, ideologa Ravnogorskog pokreta. Te stranke bile su jezgra otvoreno neofašističkih elemenata (dovoljno je setiti se Dragoša Kalajića i njegovog zalaganja za korporativno uređenje društva po uzoru na fašističke države). Oni su nastupali „u ime“ poraženih snaga kontrarevolucije 1940-ih. Ovo nisu bile puke reči i ikonografija već i nova kontrarevolucionarna politika iza koje stoji deo masa, što se pokazalo na biralištima i ratištima. Naime, sve tri stranke osvajale su desetine i stotine hiljada glasova na izborima, i sve tri su na ratišta slale dobrovoljce koje je pratio trag zločina, osvajanja i kriminala. Šta nam ova tri događaja govore o novoj dinamici klasne borbe u SFRJ?  

Politička i privredna birokratija SFRJ, republička i savezna, suočavala se sa nagomilanim protivrečnostima sopstvene vladavine i tipa privrede koju je izgradila na krilima revolucije. Nakon velike privredne transformacije (opšte nacionalizacije, stvaranja društvene svojine kao dominantnog svojinskog oblika i integrisanja SFRJ privrede u svetsku podelu rada, te prvih tržišnih reformi i uvođenja kapitalističkog bankarskog sektora 1960-ih) došlo je vreme zaoštrenih nejedankosti među republikama, unutrašnjih pritisaka privrednih rukovodstava za liberalizacijom, te spoljnog pritiska za dalje „otvaranje“ jugoslovenskog tržišta stranom kapitalu. Egalitaristička ideologija socijalizma, na kojoj je SKJ zasnivao svoju vlast, gubila je svoju materijalnu egzistenciju slabljenjem jugoslovenskih institucija. Politički, ova kriza dobila je oblik sukoba snaga centralizacije i decentralizacije unutar SKJ. Usled tih previranja, savez jugoslovenskih komunista se defintivno raspao. To je značilo da se interesi svih postojećih birokrata ubuduće moraju realizovati isključivo na nivou njihovih matičnih republika. U ovim okolnostima, republičke birokratije bile su konačno spremne da popuste pred unutrašnjim i spoljašnjim zahtevima za liberalizacijom. Novi republički ustavi doneli su potpunu obnovu privatne svojine i počeli su širom “otvarati” domaća tržišta stranom kapitalu. Paktiranje sa nacionalistima bilo je ne samo logično nego i nužno za dalji opstanak političke i privredne birokratije kao klase. Klasna transformacija koja je usledila je prilično poznata – privredni aparatčici postajali su „biznismeni“, partijci i „desni disidenti“ buržoaski parlamentarci, a ideolozi partije i desničarski novinari „publicisti“ i „stručnjaci za politički marketing“. U skladu s tim, maloletnička delinkvencija i kriminal SFRJ transformisali su se u kapitalističku maloletničku delinkvenciju i kriminal, korisne za kontrarevolucionarnu transformaciju celokupnog društva. Slučaj „Nana“ označio je kraj jedne epohe u kojoj je SKJ „koristio kriminalce“. Bivši savez komunista je sada otvoreno (politički, pravno i ekonomski) postao stranka kapitala, a kriminalni „operativci“ njeni „eksperti za teror“ koji su i te kako znali da naplate svoje usluge.

Delinkventna omladina (ali sve više i ona nedelinkventna) imala je dva „izbora“. Prvi, da preuzme reakcionarne i kriminalne ideje na stadionu, poveže se sa policijskim agentima i tako uđe u red „eksperata za teror“ stranke kapitala (put u „arkanovce“ i kriminal pod okriljem države). Drugi, da odbije stadion, tj. njegov kriminal i policijske agente, pristupi opozicionim antikomunističkim organizacijama tipa SNO, SPO, SRS i uključi se u „rešavanje nacionalnog pitanja“, tj. u osvajanja, ratni kriminal, zločine itd. Dakle, da jednako služi stranci kapitala za sve pa i za teror (identično kao i „arkanovci“), ali zadržavajući iluziju da to čini pod „svojim uslovima“. Ovaj drugi „svojevoljni“ izbor će se ubrzo proširiti izvan stadiona i poslužiti da politički mobilizuje, a često i potpuno fašizira, široke mase radnog naroda. Klasna baza ovog pokreta bila je sitna buržoazija SFRJ i njena klasna borba. Preduzetnici iz privatnog sektora i samostalni seljaci su bili suprotstavljeni društvenom sektoru (njegovim porezima, zemljišnom maksimumu i svemu što su doživljavali kao „društvenjačko rasipništvo“ i “komunistički mentalitet”). Univerzitetski profesori i intelektualci su, često po cenu univerzitetske autonomije i ličnih sloboda, branili pravo te nasleđene buržoaske institucije da reprodukuje reakcionarne ideologije. Privredna „tehnobirokratija“ i „tehnomenadžeri“ borili su se protiv radnika u raspodeli dobiti i protiv svih koji su branili veću liberalizaciju privrede i veći ulazak stranog kapitala. Neuspesi i nemogućnost izgradnje socijalizma u ovim uslovima stvarali su armije nezadovoljnika ne samo među pomenutim klasama već i šire. Kako su osnovne ekonomske protivrečnosti uništavale egalitarističke institucije SFRJ tako se i jasnije diferencirao onaj deo radnog naroda u kojem su se reakcionarne ideje odomaćile. Njihova udružena mržnja za dostignuća seljačkih i radničkih masa, u uslovima ukidanja društvenog sektora u korist privatnog i potpunog prodora stranog kapitala na domaće tržište, postala je rušilačka snaga kontrarevolucije. Milošević nije bio njihov fašistički Vožd, već prosto predstavnik političkog i privrednog aparata koji je od istog ovlašćen da kao bonapartista u njenom interesu uvede tržišni kapitalizam, koristeći se pritom razočaranim masama i reakcionarnom sitnom buržoazijom. Kontrarevolucionari su izdejstvovali da bivši Savez komunista preuzme njihov ekonomski, pravni i politički nacionalni program, a da razočarane mase pomisle da je to jedini izlaz iz krize.

Država, navijači i neofašisti nakon 2000. godine

Kraj ratova u Jugoslaviji i pad Slobodana Miloševića 2000. godine nimalo nisu izmenili ulogu mlade reakcionarne vojske u srpskom društvu. Ubrzanje procesa uvođenja tržišnog kapitalizma pod vlašću Demokratske opozicije Srbije (DOS) doprinelo je novom zamahu antikomunizma – ukinuti su praznici iz socijalističkog perioda, izjednačeni pripadnici partizanskog i četničkog pokreta, insistiralo se na „nacionalnom pomirenju“. Tadašnji vlastodršci Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić su upošljavali „eksperte za teror“ za akcije poput nelegalnih hapšenja, zastrašivanje radnika i ometanje političke konkurencije. Indikativna je činjenica i da vlasti nisu reagovale kada su huligani i pripadnici desničarskih organizacija 2001. godine pretukli učesnike prve Parade ponosa u Beogradu. Nakon toga, pripadnici neonacističkih organizacija su 2004. godine zapalili Bajrakli džamiju u Beogradu i Hadrovića džamiju u Nišu. Iste godine, radnici i radnice Jugoremedije u Zrenjaninu su se fizički sukobljavali sa batinašima preduzetnika Jovice Stefanovića „Ninija“, koji je od države kupio paket akcija te fabrike lekova i počeo postepeno da je uništava. Režim je pomogao Stefanoviću da se obračuna sa radnicima tako što je poslao i specijalne policijske jedinice. Period od 2008. do 2010. godine označio je intenzivniju saradnju između ekstremno desničarskih organizacija i navijačkih grupa, što se posebno ogledalo u huliganskom nasilju na Paradi ponosa 2010. godine i ubistvu francuskog navijača Brisa Tatona. Kraj tzv. „demokratske“ vlasti označila je formalna zabrana Obraza i Nacionalnog stroja od strane Tadićevog režima, ali i nasilje koje su neonacisti i skinhedsi počinili nad studentima i studentkinjama koji su blokirali Filozofski fakultet 2011. godine. Tako je privatno obezbeđenje ušlo na blokirani fakultet i fizički intervenisalo prema studentima i studentkinjama u blokadi. Slično se dogodilo i kada su skinhedsi i neonacisti napali jednog studenta na Platou a na drugog nasrnuli nožem na samom fakultetu samo zato što su bili učesnici blokada i članovi grupe Marks21.

Ulice su bile očišćene od desničarskih grupa kada je Aleksandar Vučić preuzeo kontrolu nad svim službama bezbednosti 2012. godine. Međutim, funkcija ovih grupa u kapitalističkoj državi nije promenjena. One se i danas angažuju kao i od 1990. godine, da bi se izvodila sva ona nelegalna dejstva koja policija ne želi ili po zakonu ne može da radi. Zato nas ne čudi da smo 2018. godine, kao aktivisti Krova nad glavom sređivali krov jednoj romskoj porodici koji su oštetili skinhedsi po nalogu lokalnog SNS investitora. Ne čudi nas da smo, sada poznate ćacije, braću Hofman prvi put videli kao prethodnicu izvršiteljskoj mafiji u Beogradu. Lista reakcionarnih-neofašističkih SNS projekata je podugačka. Pavle Bihali, jedva skriveni neofašista koji je u javnosti nastupao kao zaštitnik pasa, ne krije da je i sam „pas režima“. Damnjan Knežević, vođa tzv. „Narodnih patrola“, prorežimske rasističke organizacije, poznanik je i prijatelj brojnih inspektora Javnog reda i mira. Pomažući njima i SNS-u da zadrže mir u glavnom gradu, često je napadao učesnike antirežimskih protesta. Goran Davidović „Firer“ forsira svoje stare neonacističke ideje kroz novi zanat botovanja za SNS. Postoje i manje diskretni slučajevi. Dovoljno je da se setimo koliko je delinkventne omladine priklano i samleveno od strane kriminalnog klana Veljka Belivuka, dok je ovaj disciplinovao vojsku navijača FK „Partizan“ za potrebe distribucije teških droga.

U nekim grupama kriminal je izraženiji, u drugima reakcionarne ideje, ali ono što ih sve objedinjuje je da kapitalistička država Srbija i njen aktuelni režim jedino pomoću njihovog kriminala, reakcionarnih ideja i otrovane omladine mogu da povlače one poteze koje inače ne bi smeli. Zadatak svakog revolucionarnog proletara i marksiste je, kao i uvek, da takve prakse i ideje  razotkrije i doprinese njihovom uništenju u korist revolucionisanja celokupnog društva.

Smrt fašizmu — sloboda narodu!