Kritička podrška umesto slepe vere u studentsku listu

Piše kolektiv Kontranapad

Za komuniste i komunistkinje, podrška studentskoj listi i suprotstavljanje SNS-ovom režimu na izborima ne predstavljaju strateški cilj. Izbori su samo ograničeno i uslovno sredstvo, jedna taktika u širem političkom sukobu sa autoritarnim režimom, domaćom buržoazijom, stranim kapitalom i sistemom eksploatacije. Ta taktika će biti utoliko uspešnija ukoliko mobilizacija oko studentske liste bude u službi produbljivanja sukoba između rada i kapitala.

Studentski plenumi, tela odlučivanja u studentskom pokretu, kao delu šireg narodnog i antirežimskog pokreta, u maju prošle godine doneli su odluku da kao glavni zahtev istaknu hitno raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora. Za te izbore najavili su „studentsku listu“, koja bi trebalo da bude glavni protivnik režimskoj listi predvođenoj Srpskom naprednom strankom. Iako eksplicitno odbačeni kao rešenje u prvim mesecima pokreta, izbori su na proleće postali zvanična strategija obračuna s vlašću. Ovaj preokret je nastupio kao posledica slabljenja antirežimskog pokreta, na prvom mestu usled gašenja političkog štrajka u prosveti, te gubitka fokusa sa širenja otpora i na radnim mestima i na ulici.

Opredeljenje za izbore kao glavno sredstvo borbe često se predstavlja kao „uozbiljavanje“ politike – prelazak iz njene „ulične“ faze u domen „visoke politike“ – iako do ove promene po pravilu dolazi nakon neuspeha da se pobune na radnim mestima generalizuju. Iako ne odbacujemo izbore kao taktiku, mi odbacujemo ideju da oni mogu da zamene masovno organizovanje i neposrednu borbu radnih ljudi kao strategiju obaranja i osvajanja vlasti. Utoliko, izbori imaju smisla samo ako doprinose jačanju klasne svesti, organizacije i spremnosti radničke klase za dublje sukobe.

Studentska lista nesumnjivo predstavlja do sada najozbiljniji izborni izazov SNS-u. Ona crpi legitimitet iz više od godinu dana požrtvovane borbe studenata i studentkinja širom Srbije, čije su radikalne metode organizovanja mobilisale i politizovale stotine hiljada ljudi, prethodno neinspirisanih i demotivisanih da se na bilo koji način bave politikom. Ona takođe predstavlja osveženje u tromoj visokoj politici Srbije, kojom već decenijama dominiraju jedna te ista lica u partijama promenljivih imena, i gde zvanična opozicija s pravom ne uživa znatno poverenje – naročito nakon što je u svim prethodnim iteracijama antirežimskog pokreta uspevala da sahrani njegov potencijal, uvek u konačnici prebacujući borbu na teren izbora.

Da li će studentska lista doneti nešto drugačije? U ovom trenutku, o tome se može spekulisati do u nedogled, ali dve stvari su ključne: najpre, studentski pokret je podstakao izgradnju mnogo šireg i raznovrsnijeg narodnog antirežimskog pokreta, čije alternativne forme organizovanja, poput zborova i neformalnih kolektiva, i dalje preživljavaju. Ovi oblici organizovanja otvaraju prostor i za radikalnije načine bavljenja politikom u Srbiji. Drugo, studentska lista je integrisala prošlogodišnja iskustva radničkih borbi, pre svega ofanzivnog štrajka u prosveti, u svoj politički program, koji će se založiti za radikalne izmene zakona o radu, štrajku, obrazovanju.

Naša podrška studentskoj listi utoliko je uslovna i kritička. Izražavamo je usled dosledne prakse da u javnom prostoru diskutujemo sve strateške odluke kojima se usmerava antirežimski pokret. Podrška listi je uslovna jer taktiku izborne borbe smatramo vrednom sve dok ona doprinosi organizovanju i borbi za bolji položaj radnika i radnica. Zalaganje za zakonske promene u korist cele radničke klase odličan je način da se radni ljudi mobilišu i učvrste svoje vidove organizovanja tako da mogu da vrše jači pritisak kako na ovu, tako i na svaku sledeću vlast u Srbiji.

Uz to, naša podrška je i kritička. To znači da ćemo kontinuirano ukazivati na ograničenja svojstvena buržoaskim izborima kao sredstvu borbe, i da ćemo svim sredstvima koja imamo na raspolaganju podsticati dalji razvoj i umrežavanje radikalnog krila pokreta – svih koji prepoznaju da borba koju vodimo mora biti ne samo antirežimska već i antisistemska. Naš cilj je da razgolitimo stvarnu prirodu buržoaske države; utoliko nećemo pothranjivati iluzije o „neutralnim institucijama“ i „vladavini prava“, već ćemo naprotiv uporno ukazivati na to da su parlament, sudovi, policija i mediji instrumenti vlasti kapitala. Boreći se protiv politike kojom se najveći deo stanovništva izuzima iz procesa odlučivanja i upravljanja, podržavaćemo svaki potez kojim se moć vladajuće klase ograničava – ali nećemo se zadovoljavati samo ovim pojedinačnim uspesima i malim pobedama. Naš strateški cilj je da sistem napravljen da služi kapitalistima i njihovim jatacima u potpunosti razmontiramo i prevaziđemo. Reformе, lustracije i institucionalne promene mogu da utiru put oslobođenju potlačenih ako su uklopljene u strategiju razgradnje buržoaske države i izgradnje institucija radničke vlasti.

Duboke društvene promene koje priželjkujemo neće se ostvariti putem dogovora elita, uspostavljanja ekspertske vlade ili putem tehničkih reformi. One nastaju kao rezultat organizovane i dugotrajne borbe odozdo. Borbeni sindikati, radnički saveti, studentski plenumi, lokalne skupštine i revolucionarne organizacije moraju da se šire, umnožavaju i sarađuju kako bi uspostavili temelje nove vlasti u interesu većine ljudi. Bitno je da budemo svesni toga da su ovo procesi koji zahtevaju vreme i uporan, svakodnevan rad.

Taj rad je međutim ključan ako hoćemo da se izborimo za moć odlučivanja o sopstvenim životima. Svaki pokušaj da društvenu promenu prepustimo profesionalnim političarima, nevladinim organizacijama ili „stručnjacima“ znači odustajanje od samostalne klasne politike i povlačenje pred buržoazijom. Ideja o „neukaljanim ličnostima“, sada popularna u kontekstu studentske liste, besmislena je ukoliko ljudi na listi zastupaju različite, čak i dijametralne političke stavove, te ne mogu da funkcionišu jedinstveno. Studentska lista je amalgam različitih ličnosti – nekih reakcionarnih, nekih progresivnih – koje spaja jedan jedini imenitelj, a to je namera da smene SNS-ov režim. Da li su ljudi tako različitih pogleda na svet u stanju da jedinstveno politički deluju, zavisi najpre od izbornog programa iza kojeg lista bude stala – ali ni to nije garant da će se, u scenariju u kom lista ostvari pobedu na izborima, „dan posle“ njeni mandatari pridržavati programske linije. Zato je bitno da postoji iole snažna infrastruktura radničkih i progresivnih organizacija, kako bi mogla da vrši pritisak na svaku vlast koja nasledi SNS-ov režim. Istorija pokazuje da buržoazija brzo pronalazi nove oblike vlasti ako radnička klasa nije sposobna da preuzme stvarnu kontrolu nad društvom.

Još realniji scenario od rušenja SNS-a putem izbora jeste izborna krađa i s njom povezano nasilje. Režim se sistematski priprema za to: zaokruživanjem kontrole nad medijima, stalnim pritiscima na obrazovni sektor, jačanjem represije i kriminalizacijom otpora. Dugoročniji cilj režima je da tako u začetku obeshrabri i slomi svaki vid samoorganizovanog otpora. Treći scenario, da se posle izgubljenih izbora pokret ugasi a masa ljudi pasivizuje i upadne u političku depresiju i beznađe, već smo nekoliko puta gledali od 2012. nadalje, iako on sada deluje najmanje verovatno.

U okolnostima prva dva scenarija izbori mogu postati okidač za masovne političke sukobe. Naš zadatak tada će biti da organizujemo dalji otpor kroz štrajkove, blokade, zauzimanje institucija i druge vidove radikalnog političkog organizovanja.

Ali da bismo uopšte bili sposobni za takve vidove borbe, moramo da učvrstimo i osposobimo infrastrukturu radikalnog krila antirežimskog pokreta. Moramo da okupljamo ljude koji će biti pokretači gibanja na svojim radnim mestima i u svojim lokalnim zajednicama. Moramo se umrežiti organizaciono, udarajući temelje radničkoj partiji kao jedinstvenom izrazu naše kolektivne snage, i ujediniti programski – oko revolucionarne vizure borbe za rušenje kapitalizma i izgradnju zajedničkih, radničkih, socijalističkih institucija.

Za sve ljude koji žele da napokon prekinu začarani krug smene liberalnijih i autoritarnijih političkih gospodara, izbori su samo sredstvo za predstavljanje i mobilizaciju oko dalekosežnog i radikalnog političkog programa. Oni nisu nikakav fetiš, zamena za nezavisno klasno organizovanje ili izgovor za pasivnost. Bez revolucionarne teorije, bez organizovane radničke partije i bez stalne mobilizacije, svaka pobeda na buržoaskim izborima ostaje samo prazna forma. Suština je ukinuti sistem koji proizvodi krvničke i eksploatatorske režime, i iz temelja graditi društvo zasnovano na zajedničkom vlasništvu, demokratskoj kontroli, planskoj proizvodnji i međunarodnoj solidarnosti radničke klase – socijalističko društvo.