Kuda dalje za pokret nakon zelenog svetla?
Piše Miloš Bokun
U subotu, 28. juna održan je jedan od najmasovnijih protesta u proteklih osam meseci masovnog pokreta. Na ulicama Beograda okupilo se barem oko 150.000 ljudi. Protest je imao za cilj da izvrši mobilizaciju građana u zahtevu za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. U paru sa pomenutim zahtevom, na samom protestu obilato je evocirana nacionalistička mitomanija, kao ni na jednom dosadašnjem studentskom skupu. Vidovdanski protest predstavljao je naličje dominantne ideološke struje unutar pokreta, i to izraz koji nikoga nije mogao ostaviti ravnodušnim. Potiskivanje ideoloških razlika i forsiranje jedinstva pokreta završilo se prvo u prisvajanju programa liberalne opozicije od koje su se studenti ogradili (obraćanje institucijama EU, smena članova REM-a i zahtev za izbore), a zatim u zazivanju duhova prošlosti, jedinstva „neba i zemlje, krvi i molitve“.
Zahtev za izborima, koji je skrenuo pokret u vode institucionalne politike, tesno je povezan sa okretanjem nacionalizmu, koji bi u računici izbornog inženjeringa trebalo da mobiliše značajan deo stanovništva. U toj računici, koja je više puta davala gotovo iste, neuspešne rezultate, gubi se iz vida da najveći deo biračkog tela – radnička klasa – neće ponovo da bude preveslan jeftinim hvalospevima o nacionalnom jedinstvu i srpskom svetu, kao ni otrcanim frazama poput vladavine prava ili pravne države. Zagovarači ovakvog, „popovskog“ pogleda na svet ne uspevaju da shvate da nebeske strukture koje oni nude nikada neće uspeti da siđu na zemlju i da razjasne i razreše konkretne materijalne probleme s kojima se ljudi suočavaju. Sada su se, u svom jurišu na nebo, previše približili suncu; vosak je počeo da se topi, krila na kojima su leteli se raspadaju i silina udara u zemlju ih je ostavila ošamućenim.
A udar je nastupio odmah nakon što su studenti dali „zeleno svetlo“ narodu da preuzme stvar u svoje ruke – i to u vidu policijske represije i hapšenja demonstranata, a potom i kidnapovanja studenata. Faktor koji se potom suprotstavio ovom talasu represije bili su upravo zborovi, direktnodemokratske strukture za organizovanje građana, kao i spontano organizovane blokade saobraćajnica i građanska neposlušnost. Studentska lista, međunarodne institucije i tzv. slobodni mediji nemaju kapacitet za ovakav vid mobilizacije građana u borbi protiv represije. Takođe nemaju nikakav ofanzivan kapacitet za vršenje pritiska na režim koji će nakon što pokret utihne nastaviti sve više da se sveti. Taj kapacitet imaju upravo oni marginalizovani, a neretko ocrnjeni delovi pokreta – zborovi, štrajkovi i saradnja studenata s radnicima.
Krajnje je vreme da se prepozna da lamenti o pravednosti i ispravnosti zahteva pokreta, o bahatosti i nelegitimnosti režima ni najmanje ne menjaju odnos snaga u aktuelnoj borbi. Namera da se izađe na crtu mora biti propraćena silom da se upućene pretnje sprovedu. Tu silu mogu da obezbede jedino borbene strukture koje su u stanju da pritisnu sistem tamo gde je najranjiviji – u protoku robe i u proizvodnji. To se može raditi kroz zborove i koordinisane, ciljane blokade, ali pre svega kroz štrajkove radničkih kolektiva u strateškim sektorima. Takvi štrajkovi morali bi da budu dobro organizovani i međusobno povezani, unutar strukture koja povezuje borbene sindikate i ostale radničke kolektive koji su spremni da se aktiviraju u trenutnom pokretu. Društveni front – asocijacija nastala u saradnji sa studentima, a koja okuplja sindikate, radničke kolektive i strukovna udruženja – predstavlja upravo primer jedne takve strukture, koja bi potencijalno mogla da pruži platformu za ovakav vid pritiska. Samo se tako može graditi masovni štrajk, a ne na zahtev dela studenata uz nimalo uvijene moralističke pretnje i ucene upućene radnicima.
Upravo zato bi pokret trebalo da se vrati onim tekovinama koje su mu dale izvornu snagu – direktnodemokratako organizovanje i saradnja studentskog pokreta s radničkom klasom – ukoliko želi da izgubljenu snagu i povrati.
Želiš da podržiš rad Kontranapada?
Javi se za svoj primerak u elektronskoj ili paprirnoj formi.