Litijum, političari i budućnost: šta je tu naše?

Dve i po godine nakon što je masovni pokret protiv Rio Tinta naterao vladajuću klasu na povlačenje, čini se da je na pomolu obnavljanje sukoba. Zaoštrena kriza kapitalizma primorava režim da iznova otvori pitanje iskopavanja litijuma, iako pobedonosno iskustvo kolektivne borbe 2021/22. godine još nije izbledelo iz kolektivnog sećanja. Moći ćemo da odbranimo svoju životnu sredinu samo ako prevaziđemo kapitalistički sistem – direktnom borbom protiv onih koji ga održavaju i štite.

Piše Nemanja Stanimirović

Na jesen 2021. godine, režim Srpske napredne stranke usvojio je izmene zakona koje je trebalo da olakšaju transnacionalnoj kompaniji Rio Tinto da iskopava litijum u dolini reke Jadar na zapadu Srbije. Masovni protesti širom zemlje, a naročito u Beogradu, zasnovani na blokadama velikih saobraćajnica, primorali su vladajuću garnituru na povlačenje. Dve i po godine kasnije, akteri afere Rio Tinto su manje-više identični. Interese iste firme i dalje verno zastupa ista vladajuća stranka (doduše, sada bez Zorane Mihajlović). Rio Tinto je, očito pod pritiskom konkurencije na svetskom tržištu električnih automobila, povukao strunu svoje srbijanske marionete. Posledično, Aleksandar Vučić sada nariče da je odustajanje od eksploatacije litijuma bila njegova najveća greška; kada bi se „on išta pitao u ovoj zemlji“, kaže, „moglo [bi se] ujutru kopati“, jer je ta ruda „naše blago“. Nekadašnja obećanja žiteljima Gornjih Nedeljica očigledno su zaboravljena, a pasivno-agresivno uslovljavanje celokupne javnosti se nastavlja.

Novost je da je povratak Rio Tinta u javni diskurs propraćen i (ne)uvijenom pretnjom: neko će morati da plati penale zbog otkazivanja ugovora kompaniji. Krajem prošle godine potvrđeno je da je Rio Tinto tužio Srbiju, a Ministarstvo rudarstva i energetike opominje da će trošak snositi poreski obveznici. Takvo „podizanje temperature“ od strane investitora pokazuje apsolutni manjak strpljenja čak i za Vučićev režim – kome se ne pruža prilika da nas medijskom propagandom „pripremi“ za snošenje kazne – a kamoli za potrebe običnih ljudi. Kako su stvari postavljene? Ako ne pristanemo na eksploataciju litijuma, moraćemo da platimo ogromnu kaznu (pretpostavljamo, dodatnim rezanjem socijalnih izdvajanja). Ako pristanemo, dobićemo nepovratno uništenu životnu sredinu. Šta god izabrali, svakako smo na gubitku. U realnosti pak režim ni ne planira da nam dozvoli mogućnost izbora.

Otkud to da režim kreće u tako agresivnu osvetničku kampanju? Sada ga na to najvećim delom prisiljavaju sistemske okolnosti, nakon što je potpuno uvezao domaću privredu u svetsko kapitalističko tržište i obavezao se da, vođenjem Srbije kao dužničke zemlje, verno sprovodi odluke u interesu krupnog kapitala. Rasprodaja svekolike javne imovine, pa i rudnih bogatstava, osim što namiruje stranačke pajtaše koji kupe kajmak, daje minimalne doze adrenalina državnom budžetu kroz naplatu rudne rente.

Suočen sa suženim manevarskim prostorom, režim je jedino bio u mogućnosti da „pikira“ koje je prvo polje borbe na kome će se suočiti sa besom naroda čiju imovinu rasprodaje. Opredelio se za rasprodaju rudnih bogatstava i ulicu kao arenu, nasuprot privatizaciji fabrika i radnim mestima, jer je udar na organizovanu radničku klasu u preostalim javnim preduzećima riskantniji potez od oslanjanja na opoziciju da, kao i svaki put dosad, umrtvi ulični bunt. To dokazuje i neslavni završetak prošlogodišnjih „protesta protiv nasilja“, za koji je opozicija direktno odgovorna, jer je svojim političkim vođstvom obesmislila najmasovnije i najinspirativnije proteste koji su potresli zemlju još od pada Miloševića.

Ono što i režim i opozicija zaboravljaju, ili propuštaju da uvide, jeste da masovni pokreti nisu osuđeni na politički impotentno opoziciono vođstvo – i da su, štaviše, upravo tada i bili najuspešniji tokom poslednje decenije. Prizovimo u sećanje razvoj pobedonosnog pokreta protiv Rio Tinta: kada su protesti tek izbili, većina političkih aktera bila je zbunjena. Vlast je bila zatečena nakon što je prethodno godinama, bez većeg otpora, uspevala da rasproda sve što može, dok je opozicija oportuno ispipavala puls protesta uperenih protiv jednog zapadnog investitora. Taj inicijalni „vakuum“ u reakciji zvaničnih političkih snaga otvorio je prostor za druge aktere na ulici. Ekološki aktivisti iz doline Jadra i drugih mineralno bogatih delova Srbije na koje su se ustremili privatni investitori – dakle, ljudi koje režimska „mineralna politika“ najdirektnije pogađa – organizovali su se u Savez ekoloških organizacija Srbije (SEOS). Ubrzo je i udruženje „Kreni-Promeni“ pokrenulo onlajn peticije protiv Rio Tinta i eksploatacije ruda. Ove dve organizacije postale su jezgro rastućeg pokreta.

Politički argumenti i slogani koje je SEOS stavljao u prvi plan odražavali su lokalistički kontekst borbe iz kog su aktivisti iznikli. Bilo je mnogo reči o herojskoj odbrani pojedinačnih porodičnih imanja; „Ne damo dedovinu!“ bio je prepoznatljiv slogan. To je inicijalno ohrabrilo desničarske snage koje su želele da ceo pokret, u duhu obrenovićevske Srbije (ma šta ona bila), svedu na borbu protiv apstraktnog stranca i Zapada, a u zaštitu sitnog srpskog seljaka – klase koja, u sociološkom smislu, više ne postoji. Ipak, umrežavanje lokalnih borbi u jedinstveni pokret zahtevalo je da se argumentacija podigne na nivo frontalnog sukoba sa državom. Tome je delimično doprinela platforma „Kreni-Promeni“, čije su peticije stavile u fokus glasanje protiv izmena Zakona o eksproprijaciji, kao i moratorijum na iskopavanje litijuma. Okupljanje masovnog pokreta oko konkretnog, jasno formulisanog zahteva, uz blokade važnijih saobraćajnica kao radikalno sredstvo borbe, doveli su ga do pobede.

Izvlačenje lekcija iz uspeha ovog pokreta i planiranje narednih koraka borbe zanemareni su i pre nego što je izbijanje rata u Ukrajini premestilo sva druga društvena pitanja u sporedni plan. Do toga je došlo iz dva glavna razloga: prvo, nakon pobede nad režimom i Rio Tintom 2021/22. godine, pokret nije razvio strukture koje bi mogle da planiraju i predvode naredne etape sukoba. „Kreni-Promeni“ je ostao prvenstveno platforma za peticije, a SEOS usredsređen na lokalne probleme. Drugo, pokret je po svom sastavu ostao klasno i politički amorfan. To znači da radikalnije mere poput moratorijuma na rudarenje, zabrane poslovanja Rio Tinta ili nekog zamenskog privatnog investitora, kao i promene dominantnog modela investicija u Srbiji nisu mogle da dođu na dnevni red bez širokog, aktivnog i organizovanog učešća radničke klase u borbi. Organizovano radništvo je, međutim, bilo slabo zastupljeno u pokretu, a za usvajanje i sprovođenje političkog programa u interesu radnih masa (i dalje) je nužan razvoj subjektivnih snaga kakve kod nas postoje samo u začetku.

Ako 2024. bude godina obnove borbe protiv Rio Tinta, pomenute nedobačenosti pokreta iz 2021/22. godine moraju da se isprave. Razvoj klasno svesnog, radničkog jezgra pokreta omogućio bi da državi nametnemo zahtev da konačno objavi sadržinu ugovora s Rio Tintom. Obelodanjivanje sprege režima i krupnog kapitala potcrtalo bi razliku između nas – ljudi koji živimo od svog rada, i njih – prevaranata koji olakšavaju bogatašima da profitiraju na našoj nesreći. Takođe bi postalo kristalno jasno da nam režim preti penalima za otkazivanje ugovora samo da bi skrenuo pažnju sa svoje direktne odgovornosti za rasprodaju zajedničkih dobara.

Povlačenje crvene linije između nas i naših neprijatelja otvorilo bi pitanje demokratske kontrole nad životnom sredinom i postavilo zahtev za referendumom po pitanju nastavka, odnosno prekida saradnje s Rio Tintom. Takav razvoj pokreta pokazao bi da nismo suočeni, kao što nam režim predstavlja, isključivo sa izborom između dva zla: ili skupo plaćanje penala, ili nezaustavljivo uništavanje životne sredine. Pitanje rudarenja u Srbiji moglo bi da se postavi i na radikalno drugačiji način: zašto da pristajemo na imperijalističke ucene multinacionalnih kompanija, ako možemo da nacionalizujemo, a u socijalističkoj budućnosti uspostavimo i kolektivno vlasništvo i kontrolu nad svojim rudnim bogatstvima? Ako je u mineralima poput litijuma ključ održive proizvodnje energije, zašto ne bismo izgradili i ojačali sopstvene industrijske kapacitete, umesto da ih uništavamo i rasprodajemo? Zašto ne bismo eksploatisali rude na način koji najmanje šteti životnoj sredini, umesto da pristajemo na diktat neke strane kompanije, ravnodušne prema pustoši koju ostavlja za sobom? Zašto bismo profite od proizvodnje litijuma, baterija, električnih vozila poklanjali Rio Tintu ili bilo kom privatnom kapitalu, ako višak vrednosti može da ostane u zemlji, popuni javni budžet i iskoristi se u javnom interesu?

Sva ova pitanja pokazuju da borba za socijalizam nije daleki, apstraktni cilj, već da njome najkonkretnije težimo da odlučivanje o sopstvenoj sudbini stavimo u svoje ruke, umesto u ruke kapitalista i njihovih pomagača u političkoj vlasti. Socijalistički zahtevi i organizovanje omogućavaju društvenim pokretima da ostvare potencijal koji svaka pobuna masa nosi. „Rešenja“ koja nam bilo režim ili opozicija nude za probleme životne sredine ostaju nedobačena, ili nas direktno odvlače u propast, upravo jer ne dovode u pitanje kapitalistički sistem. A kada je posredi spas čitave planete i obezbeđivanje života budućim pokolenjima, izbor je jasniji nego igde drugde – socijalizam ili varvarizam!