Marksizam i šah

Prenosimo utiske koje je drug Adam Johanes, marksista iz Britanije, podelio čitajući knjigu o psihoanalitičaru Alfredu Adleru. On nas podseća na važnost strategije, taktike i saznanja da moć za revolucionarni društveni preobražaj leži u rukama običnih ljudi.

Tekst preveo Ivan Điković.

Alfred Adler bio je jedan od onih ranih psihoanalitičara koji su se odvojili od Frojda – dakle, jedan od mnogih koji su svom učitelju odvratili „Ma nije baš sve zbog naših majki“ i koji su započeli sopstveni pravac. U knjizi se, onako usputno, pominje da je Adler povremeno igrao šah sa Lavom Trockim.

Igrali su u bečkom kafeu Central. A to nije bio samo jedan u moru kafića, već kafić s velikim K – mesto gde ljudi nisu dolazili samo na kafu, kolač i povremenu cigaru, nego su tu praktično živeli. U njemu su pisali, raspravljali, sanjali i kovali planove. Kafić im je bio i dom i kancelarija, i bojno polje i psihijatrijska ordinacija, a naravno, i kafana.

Zamislite svoj lokalni kafić, ali da umesto tipova zadubljenih u laptopove dok srču kafe late, tamo sede pesnici, filozofi, političari, otpadnici, mistici, pripovedači, revolucionari u egzilu, disidenti, dokoličari, ljudi u egzistencijalnoj krizi i oni koji se bore sa velikim pitanjima o životu i društvu.

Jednog dana, neki grof – prebogat i previsokog mišljenja o sebi – grof Fon Berhtold, velika faca u Austrougarskoj, ču kako neko kaže: „Hej, možda će izbiti revolucija u carskoj Rusiji.“ 

Grof se na to grohotom nasmejao:

„Revolucija? A ko će, molim vas, podići tu revoluciju? Da neće možda Bronštajn? Onaj što stalno igra šah u kafeu Central?“

Bronštajn je, uzgred, bilo pravo prezime Lava Trockog.

Potez svojstven vladajućoj klasi! Oni misle da se istorija stvara samo u parlamentima i palatama, a ne i u kafanskim razgovorima. Ne vide da istorija ključa na marginama – u mislima, u besu, u progonstvu. Ne shvataju da je revolucija kao kafa: uvek ključa ispod kajmaka i onih koji ga kupe.

A onda – preokret! 

Petrograd, godina 1917. Požar revolucije plamti u Rusiji. Šah-mat vladajućoj klasi. Trocki juriša na Zimski dvorac i menja tok 20. veka. Bronštajn je zapravo jedan od onih koji podižu revoluciju!

Kada je glavni konobar kafea Central, čuveni Jozef, čuo da je izbila revolucija i da je Trocki jedan od vođa, nije ni trepnuo. Kroz šalu je rekao:

„O, uvek sam znao da će gospo’n doktor Bronštajn daleko dogurati… samo nisam mislio da će pobeći a da ne plati četiri kafe koje mi duguje.“

Vidite li ironiju? 

Aristokrata se smeje na ideju da neki intelektualac koji igra šah u kafiću može da promeni svet. Vladajuća klasa misli da se moć obnaša samo na njenim velikim pozornicama, propuštajući sve ono što se događa ispod radara.

Ali konobar? On, koji „samo“ služi druge, naoko izgleda kao sporedan lik u priči – ali zapravo vidi bolje od onih glavnih. Kao kakav heroj iz potaje, on iz prve ruke zna da se ideje rađaju i krčkaju u kafanama, bibliotekama, seoskim domovima kulture, na štrajkačkim linijama, u narodnim kuhinjama, studentskim sobama, izbegličkim centrima, školskim hodnicima, perionicama, šahovskim klubovima. On shvata ono što elita uporno ignoriše i nikada ne uspeva da predvidi: da ljudi iz pozadine – konobari, radnici, sanjari, svi oni koje vladajuća klasa olako otpisuje – vide svet jasnije od onih na tronu. Šok i neverica!

A tako se zapravo menja svet. Nikad ne potcenjujte onog tihog tipa u ćošku, skitnicu, naoko besciljnog lutalicu. Revolucija ne počinje eksplozijama na ulici – nego kafom, raspravama i beskrajnim partijama šaha. Svet možda misli da smo mi gubitnici koji brbljaju po kafanama do kasno u noć. A onda – preokret. Pišemo novu istoriju. Možda je sve počelo kada je neko prestao da pita „Šta ja tu mogu?“ i počeo da pita „Koji je sledeći potez?“

Svet ne menjaju oni koji ga već poseduju, nego oni kojima su rekli da ga nikad neće posedovati. Trocki je u Beču očigledno razmišljao nekoliko poteza unapred.

A Adler? 

On će kasnije postati poznat po ideji o kompleksu niže vrednosti – onom osećanju da nismo dovoljno dobri, da ne pripadamo. Adler ovo ne vidi kao isključivo lični problem, već smatra da je duboko povezano s time u kakvom smo odnosu s drugim ljudima i sa društvom.

Lek? 

On ga zove društveni interes – briga za druge i rad za zajedničko dobro.

A šah? 

Posle 1917. godine, kada boljševici osvajaju vlast, ne dolazi samo do raspodele zemlje seljacima, radničkog preuzimanja kontrole nad fabrikama i nacionalizacije banaka. Oni takođe demokratizuju pristup onim aktivnostima koje su nekada bile rezervisane samo za elitu – pa tako i šah.

Šah postaje proleterska igra. Tabla i figure završavaju u fabričkim kantinama, domovima sindikata, kasarnama. Šah postaje škola strategije. Teretana za mozak radničke klase.

Lenjin je igrao. Trocki je igrao. 

Ali ključna figura za šah je Aleksandar Iljin-Ženevski – šahovski majstor, organizator Crvene armije, narodni prosvetitelj. On šah pretvara u alat za učenje naroda kako da razmišlja racionalno i naučno. Organizuje prvo sovjetsko prvenstvo u šahu, tzv. Sverusku šahovsku olimpijadu 1920. godine, i uvodi šah u vojnu obuku. Za njega, šah je mala maketa revolucionarne borbe. Svrha šaha je da razvije sposobnost ljudi za taktičko i dugoročno razmišljanje. To je učenje dijalektike ne iz prašnjavih tomova knjiga, nego uz pomoć pijuna i topova. Jer šta je šah, ako ne igra u kojoj moraš da naučiš da se krećeš kroz sistem, da uvidiš ulogu delova u celini, da koristiš prilike, prepoznaješ sukobe i planiraš ne samo sledeći potez, nego i onaj posle, i onaj posle njega?

Šah nas uči strategiji, strpljenju i tome da svaki pijun može da postane kraljica.

A Trocki? 

Možda je pobegao iz kafane a da nije platio račun – ali se zato radničkoj klasi odužio revolucijom.

Urednička kritička primjedba na tekst:
Dijelimo tekst uz napomenu da je riječ o opisu subjektivnog momenta svih revolucija (uloga određenih individua u revoluciji), da nikako ideje pojedinaca, ma kako god bili izuzetni i avangardni, nisu superiorne nad materijalnom sukobu klasa u povijesti u važnosti izbijanja revolucija, te da je šah igra u kojoj se uči politika kao polje borbe s taktikama i strategijama, a ne intelektualna igra u kojoj se može učiti dijalektika. Dijalektika je logički složeniji proces od logike kakvu igra šaha nudi sa svojim nepromjenjivim pravilima.