Multipolarnost i Sudan

U prethodna dva članka obradio sam teme istorije i sadašnjice Sudana, fokusirajući se pre svega na to šta se u Sudanu dešavalo i zašto su se određeni događaji najverovatnije odvijali onako kako su se odvijali. To je dovelo do sadašnje situacije, u kojoj Snage za brzo delovanje (RSF) i Sudanske oružane snage (SAF) vode krvavi rat koji uzrokuje masovna stradanja i raseljavanje miliona sudanskih civila.

U ovom članku ću sagledati ulogu najvećih svetskih sila u sudanskim konfliktima i koristi koje su izvukle iz tih konflikata, ali najpre želim da se osvrnem na to zašto je diskusija o multipolarnosti bitna.

Jasno je da smo od Drugog svetskog rata živeli u unipolarnom svetu, gde su SAD bile potpuno dominantna sila u sferama globalne trgovine i vojne moći. Sjedinjene Države su u ovom periodu uspele da učvrste dolar kao svetsku rezervnu valutu kroz sporazum postignut u Breton Vudsu 1944. godine, kada su pristale da se vrate zlatnom standardu kako bi se obezbedila stabilna razmenska valuta u vidu dolara. Međutim, pritisak da se obuzda inflacija u SAD, kao i opasnost od masovnog povlačenja zlata iz rezervi, doveli su do toga da Nikson 1971. godine ukine zlatni standard i ponovo pretvori dolar u dekretnu valutu (bez pokrića).

Ovo je dobro funkcionisalo u svetu gde je i dalje postojao visok stepen poverenja u sposobnost vlade SAD da upravlja ponudom novca i zaštiti interese globalne trgovine. Međutim, sa zaokretom Donalda Trampa ka protekcionizmu i razgradnjom mnogih institucija meke moći, raste i zabrinutost da dolar možda više nije najsigurnija investicija.

Kako bi se zaštitili od mogućih šokova vezanih za dolar, investitori i institucije sve više ulažu u zlato kao univerzalni čuvar vrednosti – što nas ponovo vraća Sudanu, čiji je najveći izvozni proizvod zlato još od sticanja nezavisnosti Južnog Sudana 2011. godine.

Zlato

Trodecenijska diktatura Omara el Bašira bila je ugrožena tokom najvećeg dela svoje poslednje decenije. Deo njegove strategije za očuvanje krhke podrške vojske i milicije sastojao se u tome da obezbedi većinski neregulisano tržište eksploatacije zlata, kojim su zagospodarili zapovednici i generali s obe strane sukoba. Proizvodnja SAF-a potiče iz severnih delova zemlje i zlato se preko Port Sudana izvozi u Egipat, dok RSF kontroliše proizvodnju u zapadnim oblastima Darfuru i Kordofanu, pri čemu se veliki deo zlata krijumčari u susedne zemlje, poput Čada.

Kada je El Bašir sklonjen s vlasti, premijer Hamdok pokušao je da izvrši eksproprijaciju i ponovnu nacionalizaciju različitih delova sektora proizvodnje i trgovine zlatom. Osnovao je Komitet za ukidanje opunomoćenja (Empowerment Removal Committee) s ciljem povraćaja opljačkane imovine i sprovođenja makroekonomskih reformi, poput ujednačavanja deviznog kursa, kao i uvođenja obaveze da državna preduzeća, uključujući kompanije povezane s vojskom, budu predmet nezavisnih revizija. Međutim, politika tamkina (što je arapski izraz za „opunomoćenje“) bila je toliko duboko ukorenjena da Hamdok nije uspeo da ostvari svoje ciljeve. Smatra se da je to delimično motivisalo puč iz 2021. godine protiv Hamdokove civilne vlade.

Nakon izbijanja rata između SAF-a i RSF-a, obe zaraćene strane planirale su kako da unaprede svoje kapacitete za izvoz zlata da bi finansirale rat. Ovo je za SAF uglavnom podrazumevalo izvoz u Egipat uz pomoć vlasti u Port Sudanu. Zvanično je tokom 2024. godine samo oko 1% sudanskog izvoza zlata otišlo u Egipat, ali je taj procenat verovatno znatno veći, pri čemu neke procene ukazuju na to da je oko 60% izvoza koji kontroliše SAF prošlo kroz nezvanične kanale krijumčarenja.

Ova želja da se izvozi u Egipat ima nekoliko razloga. Pre svega, vlasti u Port Sudanu, koje su naklonjene SAF-u, žele da svedu na minimum količinu zlata koja se izvozi u Ujedinjene Arapske Emirate, koje optužuju da podržavaju RSF. Pored toga, Egipat je ukinuo carine, odnosno poreze na uvoz zlata, što, u kombinaciji sa snažnijim tržištem, čini da krijumčarenje zlata iz Sudana predstavlja vrlo isplativ rizik. Ipak, uprkos svim naporima SAF-a, izgleda da znatan deo zlata koji se izveze u Egipat završi u ponovnom izvozu u Ujedinjene Arapske Emirate.

Istovremeno, RSF koristi druge rute kako bi dopremio zlato do Emirata. Na primer, imaju razvijene veze sa Libijskim arapskim oružanim snagama, koje pomažu da se organizuje krijumčarenje zlata iz Sudana u Libiju, odakle se ono potom avionima transportuje u UAE. Pored toga, postoje dokazi da RSF krijumčari zlato i preko Južnog Sudana. Vlada Južnog Sudana verovatno je pristala na to jer mnogi njihovi naftovodi prolaze kroz Sudan, i u slučaju da se rukovodstvo RSF-a ne umilostivi krijumčarenjem zlata, verovatno bi naftovodi postali meta sabotaža.

Očigledno je da su Emirati glavni akter koji ubire korist od sudanskog sektora zlata, ali postoje i drugi kojima ova situacija ide na ruku. Među njima je i ruska privatna vojna kompanija, Grupa Vagner. Vagner je potvrdio da sprovodi operacije u Africi još od 2017. godine, uključujući vojna dejstva u Sudanu, Libiji i Centralnoafričkoj Republici.

Aktivnosti Grupe Vagner u Africi su raznovrsne. Čini se da je bila uključena u obuku kako državnih tako i paradržavnih snaga, uključujući u pojedinim periodima i SAF i RSF, kao i u savetovanje u vezi sa kampanjama dezinformisanja usmerenim na diskreditovanje demonstranata. Izgleda da je Vagner bio neposrednije uključen u oružane sukobe u drugim afričkim državama pre nego u Sudanu, ali zato u Sudanu ima bezbednosne operativce koji rade na obezbeđivanju rudnika zlata i krijumčarskih ruta. Grupa je preko svoje investicione kompanije „M-Invest“ intenzivno uključena u rudnike u vlasništvu i pod upravom kompanije „Meroe Gold“. Obe kompanije su se našle pod sankcijama vlade Ujedinjenog Kraljevstva zbog povezanosti sa Vagnerom.

Grupa Vagner deluje kao posrednik preko kog ruska vlada može da sprovodi svoje spoljnopolitičke ciljeve i nastavi eksploataciju resursa u Africi bez ometanja u vidu zapadnih sankcija. Naime, CNN je izvestio da je imao uvid u dokumenta uzbunjivača iz Centralne banke Sudana, koja su pokazala da je tokom 2021. godine više od 32 tone zlata ostalo neprijavljeno – a čija je vrednost u to vreme procenjivana na oko 1,9 milijardi američkih dolara.

MMF

Međunarodni monetarni fond je imperijalistički pas gonič, koji pod izgovorom ekonomske pomoći razara produktivnost pojedinih država. Ne treba vam mnogo vremena da širom Afrike pronađete brojne primere u kojima su njihove preporuke rezultirale periodima nestabilnosti i potonjim gubitkom ekonomske samostalnosti i održivosti.

Primera radi, kada je MMF primenio svoje mere u Somaliji, na njeno tržište su plasirali jeftino uvozno žito, privatizovali su veterinarske službe i podsticali sadnju visokoprinosnih poljoprivrednih kultura za izvoz. Ove promene dovele su do potpunog urušavanja tradicionalnog načina života stočarskih zajednica, koji je Somaliji omogućavao prehrambenu samostalnost, i zamenile ga sistemom u kojem je zemlja postala zavisna od međunarodne pomoći u hrani.

U Sudanu vidimo korelaciju između primene politika MMF-a i konačnog pada kako Nimeirija tako i El Bašira. Kako se navodi, delimičan razlog što ova povezanost postoji leži u tome što MMF zahteva javnu primenu svojih mera, što moćnim liderima omogućava da lakše predvide svoju očekivanu buduću poziciju nakon što primene mere MMF-a. Ako ishod bude nepovoljan, oni imaju podsticaj da izvedu puč kako bi zaštitili svoje interese.

MMF je takođe nastojao da Sudanu nametne liberalizaciju. To znači deregulaciju industrije, naročito u sferi poljoprivrede, kako bi se podstakao izvoz uklanjanjem trgovinskih barijera i prepreka za strane investicije, uz smanjenje moći države da reguliše privredu. Ovo otvara prostor za privatizaciju i strano vlasništvo u nacionalnoj privredi, što može dovesti do situacija koje podsećaju na kolonijalni period, kada se hrana izvozila iz zemlje dok su njeni stanovnici gladovali.

Sprovođenje politika koje propisuje MMF često nesrazmerno ide na ruku interesima SAD, zbog nedemokratske strukture MMF-a u kojoj najveći donatori imaju i najveća prava odlučivanja. U slučaju liberalizacije, vidimo da su Ujedinjeni Arapski Emirati, saveznici SAD, ti koji ostvaruju ogromne koristi kao veliki uvoznici hrane, gde se čak do 90% zaliha uvozi iz drugih zemalja. Veliki deo hrane dolazi iz Sudana i ima ključnu ulogu u kontinuiranom finansiranju rata sa obe strane, slično kao i zlato.

Regionalna stabilnost i kontrola

Sudan takođe igra ulogu u široj regionalnoj stabilnosti u severnoj Africi i na Bliskom istoku. Pomenuli smo da je Izrael 2020. godine potpisao Avramovske sporazume sa UAE i Bahreinom, a neposredno nakon toga, i Sudan je potpisao sporazum o normalizaciji odnosa sa Izraelom. Ovo je značajno jer ukazuje na ciljeve SAD i Izraela ka širem regionalnom procesu normalizacije, ali i na američki zaokret ka korišćenju zalivskih država kao regionalnih pasa čuvara, umesto da se oslanjaju isključivo na turbulentnu izraelsku državu.

Verovatno su veze između UAE i sudanskog diplomatskog i vojnog establišmenta uticale da Sudan potpiše ovaj sporazum, jednako koliko i odluka SAD da ukloni Sudan sa liste država koje sponzorišu terorizam. Normalizacija u ovom regionu biće od posebne važnosti zbog značaja Crvenog mora i Sueckog kanala kao trgovačkih ruta – a videli smo da su zalivske države spremne da finansijski podrže sve što je potrebno da bi se taj cilj ostvario. To dodatno potvrđuje i činjenica da su trupe RSF-a bile plaćene da se bore protiv Huta u Jemenu.

U sklopu priprema za potpisivanje sporazuma o normalizaciji, SAF je 2017. godine počeo da sarađuje sa Africom-om, američkom borbenom komandom za operacije u Africi, kada su komandanti SAF-a prisustvovali sastanku Africom-a. Africom je zvanično postao borbena jedinica 2007. godine, preuzimajući postojeće operacije od Evropske komande, sa deklarativnim ciljem borbe protiv terorizma i piraterije u regionu. Ipak, verovatnije je da su ove vojne snage tu kako bi zaštitile ekonomske interese SAD širom Afrike i obezbeđivale baze za buduće vojne akcije u korist SAD.

Pažnja koju američki establišment usmerava na Sudan odražavaće se i na dinamiku na Bliskom istoku. Kada je Tramp izjavio da ga je saudijski prestolonaslednik zamolio „da iskoristi moć i uticaj predsedništva kako bi odmah zaustavio ono što se dešava u Sudanu“, SAD su stavljene u poziciju posrednika između Saudijske Arabije i UAE.

Saudijska Arabija izgleda kao najverovatniji kandidat za obnovu Gaze, pa će svi njihovi zahtevi biti propraćeni velikim pritiskom. Istovremeno, UAE su se pozicionirali kao važan strateški partner u regionu, sa aerodromima i vojnim bazama iz kojih omogućavaju Africom-u da deluje. Dalji razvoj situacije pokazaće gde leže prioriteti Bele kuće.

Još jedan igrač zainteresovan za širu regionalnu stabilnost je Kina, koja je investirana u Sudan kroz Inicijativu Pojas i put (BRI). Kina je bila tihi saradnik Sudana tokom celog postkolonijalnog perioda zemlje. Kroz politiku nemešanja uspela je da održi trgovinske odnose sa državom pod režimima i Nimeirija i El Bašira, pri čemu je profitirala od otkrića nafte, a kasnije i zlata.

U kontekstu prelaska ka multipolarnom svetu, značaj BRI ne može se potceniti. Veliki deo sposobnosti SAD da vojno intervenišu u regionu proističe iz njihove pomorske moći u saradnji sa saveznicima poput Australije. Međutim, ukoliko Kinezi uspeju da razviju kopnene trgovačke rute, oni će umanjiti veliki deo tog rizika. Takođe, Kina profitira od ulaganja kroz jačanje političkih i ekonomskih veza sa zemljama koje se priključe BRI, čime se nalazi u znatno boljoj geopolitičkoj poziciji, bez onih primesa kolonijalizma koje ulaganja sa Zapada često donose sa sobom.

Svedoci smo neviđenih promena u globalnom ekonomskom pejzažu, i razumevanje politike eksploatacije resursa u Africi biće od ključne važnosti.