Na Dambovici ništa novo

Sredinom maja okončani su predsednički izbori u Rumuniji. Pobedu je odneo „tihi liberal“ Nikušor Dan nad svojim „divljim“ suparnikom, desničarem Đeorđeom Simionom. U novom primeru sada već dosadnih izbornih borbi između „liberala“ i „populista“, Evropa slavi još jednu pobedu nad potonjim, iako je slavlje skoro skrajnuto porazom evroliberala u Poljskoj. No, da li se tu zaista vodila nekakva manihejska borba?

Piše Darko Jovanović

Prva runda

Upućeniji čitaoci znaju da ovi izbori imaju dramatičnu prošlost. Posredi je, naime, ponavljanje predsedničkih izbora koji su se odigrali krajem prošle godine. Ubedljivu pobedu na tim izborima, u prvom krugu, odneo je Kalin Đeorđesku, nekarakteristični desničar. Njegova politika uključuje mistične sitnoburžoaske fantazije o esnafima i, najkontroverznije, skretanje ka neutralnosti na polju spoljne politike. Upravo na osnovu spoljne orijentacije, tj. „antiratne politike“ naspram intervencionizma koji zagovara centar, desnica širom zapadnog sveta već nekoliko godina zgrće podršku. O snazi tih antiratnih „principa“ dovoljno govori njihov odnos prema genocidu u Gazi ili ratu u Iranu.

Ipak, prošlogodišnji izbori poništeni su od strane Ustavnog suda, koji je kao razlog naveo neregularnosti u Đeorđeskuovoj kampanji. Ustavni sud je prvo potvrdio rezultate pa je, posle deklasifikacije više dokumenata od strane Vrhovnog odbora za nacionalnu odbranu, opovrgao tu odluku i izbori su naprosto poništeni – manje od 48 časova pre drugog kruga. Prema odluci, Đeorđesku je prekršio zakon, pre svega time što nije pravilno prijavio izvore finansiranja za svoju kampanju i zloupotrebom digitalnog marketinga. Ovakvo bizarno prekraćivanje izbornih rezultata izazvalo je burnu reakciju na ulicama, a usprotivila mu se i drugoplasirana Elena Laskoni (čije je drugo mesto u prvom krugu bilo izrazito klimavo).

Ništa manje upitno nije bilo ni kada je Ustavni sud potom zabranio pobedniku, tada još uvek najpopularnijem kandidatu, da se ponovo kandiduje na ponovljenim izborima u maju ove godine – iz razloga što njegova kandidatura „ne poštuje obavezu odbrane demokratije“. Ne moramo imati simpatije prema Đeorđeskuu da bismo u ovim spletkama suda i državnih organa uočili transparentan pokušaj da se stane na put njegovoj pobedi. Ironija je upravo u tome što se ovakvim manevrima samo dodatno jača njegov „antiestablišmentski“ legitimitet, kakav njegova politika zasigurno ne zaslužuje. U još jednoj demonstraciji kvaliteta „desnog suverenizma“, sam Đeorđesku je okarakterisao poteze Ustavnog suda kao pokušaj da se spreči inauguracija Donalda Trampa! U svakom slučaju, Đeorđesku i rumunska „antisistemska“ desnica morala je naći zamenu – a tu na scenu stupa Đeorđe Simion, četvrtoplasirani kandidat sa izbora u decembru.

Idemo ukrug

Simion u neku ruku predstavlja manje unikatnog kandidata od Đeorđeskua, odbacujući misticizam i neutralnije stavove potonjeg u korist standardnijeg repertoara istočnoevropske krajnje desnice. U poređenju sa Đeorđeskuom, već vidimo ozbiljan boljitak iz perspektive rumunskog državnog aparata. On je vođa i osnivač desničarske organizacije AUR (Savez za ujedinjenje Rumuna), koja je nedavno ostvarila impresivne rezultate na parlamentarnim izborima, a svoj politički uspeh u velikoj meri duguje protivljenju merama protiv epidemije kovida. Pored toga, Simion ima prošlost vođe ultranacionalističke navijačke skupine, mada se trudio da to potisne uoči izbora. Na unutrašnjem planu, ponavlja bajatu retoriku protiv „elita“ dok istovremeno zagovara antiradničku politiku štednje i poreskih olakšica.

Na spoljnom planu, Simion pravi napore da se uklopi u porodicu zapadne krajnje desnice – Trampa, Meloni, Le Pen i sl. Tu nastaje interesantna protivrečnost između njegovog agresivnog šovinizma i želje za međunarodnom desnom saradnjom: Simionovi napadi na mađarsku manjinu izazvali su povlačenje podrške od strane komšijskog velikana Orbana. Kako samo ime njegove partije navodi, glavna spoljnopolitička želja mu je pripajanje Moldavije Rumuniji, te mu je ulaz u tu zemlju zabranjen. Isto tako, mada ne osporava evroatlantsku orijentaciju, njegove velikorumunske izjave o oblastima jugozapadne Ukrajine zaradile su mu zabranu ulaska i u tu zemlju.

Posle ovako uzbudljivog kandidata desnice, šta se da reći o konačnom pobedniku i gradonačelniku Bukurešta, Nikušoru Danu? Pristojan, sabran kontrast navijačkom Simionu i uspešan matematičar, Dan u politiku ulazi najpre kroz municipalističke nevladine organizacije, osnivajući 2015. godine liberalni Savez za spas Rumunije, koji potom napušta 2017. zbog, po njegovom ukusu, preteranog skretanja ulevo. Danov program čini oprobani centristički koktel – čvrsta evroatlantska orijentacija, privatizacija, smanjenje izdataka i borba protiv korupcije. Ako ništa drugo, program ovakvih ambicija teže je izneveriti.

Dokle smo stigli

Posle snažne pobede Simiona u prvoj rundi, rumunska javnost se mobilisala da stane iza Dana kako bi sprečila dolazak krajnjeg desničara na predsedničku fotelju. Zahvaljujući tome, Dan je uspeo da dostigne značajnu početnu prednost Simiona te pobedi izbore, uz malu ali nespornu prednost u rezultatima.

Uprkos razlikama među kandidatima, ovi izbori predstavljaju još jedan primer tromosti politike na granicama Evrope. Čak i na spoljnopolitičkom planu, od buržoaske politike jedne manje zemlje ne može se očekivati ništa drugo do svrstavanja uz jedan ili drugi blok savremenog imperijalizma, a u slučaju Rumunije – veće ili manje privrženosti EU i/ili Americi. Zar je Dan išta manji suverenista ako je lojalan i Briselu umesto da „suverenistički“ prioretizuje odanost Vašingtonu? Zar bi bilo koji kandidat smeo da se na trenutak usprotivi stranom kapitalu – pravim, a ne retoričkim elitama? Teško.

„Velike političke razlike“ u Istočnoj Evropi ponovo se svode na zalaganja za drugačije nijanse spoljnopolitičkog manevrisanja, više ili manje pritisaka na manjine, a potkovano permanentnim programima rezova, smanjenja poreza i šupljih priča o korupciji. Život za radničku većinu nastaviće se manje-više isto, dokle god snaga koja je spremna da iznese drugačiju politiku ne bude stvorena. Nije ni čudo što će se do tada radnička klasa držati svog omiljenog kandidata: apstinencije.