Na šta mislimo kada kažemo generalni štrajk?

U ovom članku napisanom 1985. godine, britanski marksista Kris Harman kratko izlaže istoriju generalnih štrajkova i analizira različite oblike masovnog otpora radničke klase. Tekst preveo Sekula Dožić.

Ideja generalnog štrajka stara je gotovo koliko i sam radnički pokret.

Prvi je razvio Vilijam Benbou tridesetih godina 19. veka u Britaniji. Benboua su dovodili u vezu sa onim krilom čartističkog pokreta koje je zagovaralo upotrebu fizičke sile. Promovisao je poziv na „nacionalni praznik“ – obustavu rada od strane celokupne radničke klase, kakva bi po njemu dovela do brze pobede za radnički pokret. Nedugo potom usledilo je prvo iskustvo nečega nalik generalnom štrajku: desili su se tzv. Plug Riots („Nemiri protiv kotlova“), koji su potresli Lankašir i Jorkšir 1842. godine.

Tek pola veka kasnije, 1894. godine, organizovan je novi generalni štrajk, usmeren na proširenje glasačkog prava u Belgiji.

No, pitanje generalnog štrajka potom se javljalo u gotovo svakom velikom uzletu klasne borbe u 20. veku. Generalni štrajkovi su se održavali u Sankt Peterburgu u oktobru 1905, u Belfastu 1907, te u Španiji 1917. godine. Takozvana „godina revolucije“ tj. 1919. posvedočila je talasu generalnih štrajkova: u srednjonemačkom regionu, Berlinu, Bavarskoj, Sijetlu, Vankuveru, Vinipegu, Barseloni, Belfastu...

Usledili su generalni štrajkovi u Nemačkoj 1920, Berlinu avgusta 1923, Hongkongu i Šangaju sredinom 1920-ih, Britaniji 1926, Francuskoj 1936, severnoj Italiji (pod nemačkom okupacijom) 1944, Istočnoj Nemačkoj 1953, Mađarskoj 1956, Belgiji 1961, Francuskoj 1968. godine...

Prve diskusije među marksistima

Kontrast između devetnaestog i dvadesetog veka nije slučajan. Generalni štrajk je oblik klasne borbe koji je tipičan za modernu krupnu industriju.

On postaje prominentno sredstvo klasne borbe u onom trenutku njenog razvoja kada dešavanja u jednoj industrijskoj grani neposredno utiču na svaki drugi sektor, te i na državu. Klasna borba se u takvim uslovima više ne može ograničiti na pojedinačne sukobe sa ovim ili onim poslodavcem, već se mora povesti protiv celokupnog sistema moći kapitalističke klase. To znači da se generalni štrajk kao oblik borbe širi u periodu tranzicije između kapitalizma „slobodne konkurencije“ i monopolističkog odnosno državnog kapitalizma.

Zato se i prvo ozbiljnije marksističko razmatranje masovnog štrajka može naći tek u briljantnom pamfletu Roze Luksemburg iz 1906. godine, pod nazivom Masovni štrajk, partija i sindikati.

Do tada su marksisti po pravilu gledali na masovnu štrajkačku aktivnost kao na puki poligon gde će radnici uvideti prednosti političkog delovanja.

Engels je recimo bio izrazito oštar prema bakunjistima jer su 1870-ih godina u Španiji agitovali za generalni štrajk. Rekao je da su time pozvali radnike da sede skrštenih ruku, a trebalo je pozvati ih na direktnu akciju i pobunu kojom bi uspostavili radikalnu republiku.

Ovoj temi se vratio ranih devedesetih godina 19. veka. Kritikovao je francuskog marksistu Žila Geda jer je usvojio slogan generalnog štrajka, pa je nekoliko godina kasnije ponovio svoje argumente u pismu Kauckom, vođi nemačkog socijalističkog pokreta. Engels je čvrsto stajao pri tome da je generalni štrajk čarobni lek koji predlažu oni ljudi koji nisu spremni da se bave neposrednim zadacima radničke klase. Umesto da kažu nešto o konkretnim akcijama koje je neophodno sprovesti, oni šire iluziju da samo treba sačekati trenutak kada će celokupna radnička klasa biti ubeđena da obustavi proizvodnju. Tada će klasni neprijatelj pasti bez borbe.

Engelsovi stavovi nisu pali s neba. Oni su predstavljali sažeto istorijsko iskustvo nekoga ko je iz prve ruke posvedočio borbi britanske radničke klase 1840-ih, a potom i revolucionarnom poletu 1848. godine. Ovo iskustvo ga je naučilo da je u svakom velikom usponu radničkog pokreta ključno prepoznati kako da se napravi korak od redovne, svakodnevne ekonomske agitacije ka pitanju preuzimanja vlasti. 

Njegovi argumenti nisu se mnogo razlikovali od Lenjinovih 1902. i 1903. godine, kada je insistirao da je glavna podela u radničkom pokretu između onih koji su smatrali da je sveruski ustanak cilj, i onih koji su izbegavali da se bave tim ključnim političkim pitanjem.

Međutim, u nekim kasnijim Engelsovim radovima može se uočiti tendencija koja je 1890-ih i ranih 1900-ih postala dominantna u marksističkim pokretima Zapadne Evrope i Severne Amerike. Ona je izjednačavala političko delovanje sa učešćem na izborima. „Ortodoksne“ marksističke partije – nemački SPD [Socijaldemokratska partija], francuski gedisti, britanski SDF [Socijaldemokratska federacija], italijanski PSI [Italijanska socijalistička partija], španski PSOE [Španska socijalistička radnička partija] – gledale su na politiku kao na mešavinu marksističke propagande i elektoralizma, potpuno ignorišući borbe na radnom mestu.

Ruska revolucija 1905. godine pokazala je u praksi kako se borbe u krupnoj industriji prelivaju u neposredne političke borbe. Ekonomske borbe pojedinih delova radničke klase ulile su samopouzdanje i drugim sektorima, dok se ljudi nisu osetili dovoljno snažno da iznesu političke zahteve. Istovremeno je masovna akcija generalnog štrajka, usmerena na ove političke zahteve, podstakla još šire slojeve radništva da se bore za ekonomske zahteve. Ekonomsko je postalo političko, a političko je postalo ekonomsko. Kao kruna ove jedinstvene borbe nastala je nova vrsta organizacije, radnički sovjet tj. savet, koji je pokazao kako se pitanje vlasti može postaviti na novi način (iako je trebalo još 12 godina da iko uvidi stvarni značaj sovjeta).

Pamflet Roze Luksemburg predstavljao je prvi pokušaj da se ove lekcije iz Istočne Evrope primene na Zapadnu. Diskusija koju je podstakao unutar nemačkog radničkog pokreta predskazala je veliki raskol koji je u toku Prvog svetskog rata podelio svetski radnički pokret – između onih koji su želeli da iskoriste postojeće institucije kapitalističkog društva da sprovedu reforme, i onih koji su zagovarali spajanje industrijske i revolucionarne političke borbe u cilju svrgavanja upravo tih institucija. (Uzgred, sama Roza 1906. godine nije našla za shodno da iz rasprave koju je njen pamflet pokrenuo izvuče zaključak o potrebi za nezavisnim revolucionarnim organizovanjem – za razliku od Lenjina, koji jeste video osnovu za razdvajanje dve političke struje, ali samo u Rusiji a ne i drugde.)

Specifičan zahtev

Ovaj rascep je 1919. godine našao svoj organizacijski izraz u svetskim razmerama sa osnivanjem Komunističke internacionale – „internacionale revolucionarnog delanja“. Teze, rezolucije i manifesti usvojeni na njenih prvih pet kongresa (1919–1922) prožeti su shvatanjem kako se ekonomski i politički oblici borbe spajaju u revolucionarnom usponu klase.

Međutim, i Roza Luksemburg i rane vođe Kominterne sledili su Engelsa u jednom bitnom aspektu. Oni nisu pozivali na generalni štrajk uvek i pod svim okolnostima. Naprotiv, shvatali su ga kao specifičan zahtev koji treba isticati u određenim, konkretnim trenucima borbe.

Zato je na primer Roza Luksemburg u januaru 1906. godine, pišući pismo iz Varšave, mogla da kaže sledeće:

„Svuda vlada atmosfera neizvesnosti i iščekivanja. Uzrok svemu ovome je jednostavna činjenica da je generalni štrajk, jednom iskorišćen, odigrao svoju ulogu. Sada samo neposredan i sveobuhvatan pokret na ulicama može doneti rešenje.“

Deset dana kasnije, u drugom pismu, Roza pojašnjava šta je mislila: „Predstojeća faza borbe biće faza oružanog ustanka“. Upravo takav ustanak pokušavali su da izvedu boljševici u Moskvi.

Isto razumevanje uloge masovnog štrajka i odbijanje da fetišizuje slogan generalnog štrajka karakterisalo je mladu Kominternu. Gotovo da nema pomena ovog slogana u njenim dokumentima.

Trocki je u septembru 1934. godine, izvlačeći lekcije iz iskustva ovih ranih godina, podvukao da je „svetsko iskustvo borbe tokom poslednjih 40 godina u osnovi potvrdilo ono što je Engels govorio o generalnom štrajku“. Potom je rekao da učinkovitost generalnog štrajka zavisi od konkretnih okolnosti. Ako je vlast slaba, ona se može „uplašiti na početku“ štrajka i „napraviti samo one ustupke koji neće dirati u osnove njene vladavine“.

Međutim:

„Ako je vojska dovoljno pouzdana i vlast se oseća samouvereno, te ako se politički štrajk vodi odozgo i tako da samo ’uplaši neprijatelja’, bez pretenzije na odlučujuće bitke, on se lako može pretvoriti u puku avanturu i tako razotkriti svoju nemoć.“

Trocki opisuje kako se organizuju takvi, birokratski masovni štrajkovi:

„Poslanici i sindikalci u datom trenutku uviđaju potrebu da ponude ventil nagomilanom besu naroda, ili su prosto primorani da uđu u korak s pokretom koji se razvijao mimo njih. U takvim slučajevima, oni se guraju kroz zadnja vrata kabineta vlade kako bi dobili saglasnost da predvode generalni štrajk, uz obavezu da se on što pre završi...“

Konačno, Trocki citira Engelsa i kaže da postoji i „generalni štrajk koji vodi do ustanka“. Ali, dodaje, „štrajk ove vrste može da se završi samo potpunom pobedom ili potpunim porazom“. Najbitniji faktor koji određuje ishod jeste postoji li „ispravno revolucionarno vođstvo, jasno razumevanje uslova i metoda generalnog štrajka te njegovog prelaska u otvoreni revolucionarni sukob“.

Ako borba dostigne tu tačku, postavlja se pitanje preuzimanja vlasti. A ukoliko tada ne postoji vođstvo koje je sposobno da pravilno postavi to pitanje – to jest da povede ofanzivu radničke klase na institucije države – onda se štrajk raspada i klasa doživljava odlučan poraz.

Dakle, prikladno je istaći slogan generalnog štrajka na određenom stepenu razvoja radničke borbe. Međutim, pogrešno je zazivati ga kao magično rešenje pre nego što taj trenutak dođe. Time se samo zaobilazi traženje odgovora na stvarne potrebe pokreta. A kada nastupi trenutak u kome je ispravno pozvati na generalni štrajk, morate biti spremni da agitujete i drugim sloganima koji adresiraju pitanje preuzimanja vlasti – da ispostavite zahteve koji se tiču načina vođenja štrajka (štrajkački odbori, radnički saveti), odbrane štrajka (radničke straže – mobilne i masovne, odbrambeni radnički odredi) i pokretanja ofanzive protiv države (organizovanje unutar vojske i policije).

Unutar radničkog pokreta oduvek su postojali i oni koji su drugačije pristupali sloganu generalnog štrajka. Baš u vreme kada je Roza Luksemburg napisala svoj pamflet Masovni štrajk, Žorž Sorel, francuski intelektualac koji je bio simpatizer apolitičnih revolucionarnih sindikalista, napisao je svoje delo Razmišljanja o nasilju.

U njemu se zalagao za to da glavna parola revolucionara u svakom trenutku mora da bude generalni štrajk, jer je on „mit“ koji obrazuje radnike o njihovoj sopstvenoj snazi i revolucionarnom potencijalu. Za njega je generalni štrajk bio revolucija. Ali štrajk je lako mogao propasti ako bi se uvezao s nekim političkim ciljem. Stoga je Sorel osudio generalne štrajkove koji su se stvarno i desili – poput već pomenutog belgijskog za proširenje glasačkog prava, te onog u Peterburgu 1905. godine.

Takve ideje nastavile su svoj život i nakon što je Ruska revolucija 1917. godine pokazala kako radnici mogu da preuzmu vlast. Na primer, jedna od odlika ultraleve opozicije unutar Komunističke partije Nemačke 1919. godine je, prema rečima tadašnjeg vođe partije Paula Levija, upravo bila gledanje na „revoluciju kao na čisto ekonomski proces“; zatim odbacivanje „političkih sredstava borbe kao štetnih” i shvatanje „generalnog štrajka kao alfe i omege revolucije“. 

Ali ono što su s jedne strane govorili ultralevi, poluanarhistički elementi, s druge strane mogle su da potpišu i (ne tako) leve socijaldemokrate. U toku 1920. godine, kada su desničarski militaristi pokušali puč u Nemačkoj, vodeći sindikalni birokrata Legin bio je spreman da pozove na generalni štrajk kako bi sačuvao glave sebe i svojih kolega u vođstvu Socijaldemokratske partije. No, bio je to isključivo „mirni“ generalni štrajk, koji nije mogao da ostvari svoj zahtev za čišćenjem redova oružanih snaga, iz razloga što su samo u pojedinim delovima Nemačke revolucionari uspeli da preuzmu inicijativu i pretvore štrajk u oružanu akciju razoružavanja vojske.

Nezavisna laburistička partija u Britaniji je tridesetih godina prošlog veka usvojila slogan generalnog štrajka protiv rata. Partija se jeste razišla sa Laburističkom partijom, ali je odbijala da se ozbiljno okrene revolucionarnoj perspektivi. Takva perspektiva bi značila da u svakom ratu vidi priliku za jačanje revolucionarnog delovanja. Međutim, vođe nezavisnih laburista nisu bile spremne da napuste svoj suštinski parlamentaristički pogled na stvari, te su isticali slogan generalnog štrajka kako bi izbegli da se posvete revolucionarnom delovanju.

Kada je slogan prikladan

Danas se slogan generalnog štrajka takođe može čuti sa dve, naizgled suprotstavljene strane. S jedne strane, promovišu ga ljudi kao što su Ken Livingston i Toni Ben, koji nisu raskinuli sa idejom da je ključno parlamentarno delovanje, potpomognuto vanparlamentarnim akcijama. S druge strane, dolazi od levih sekti koje odbijaju da se suoče sa postojećom stvarnošću klasne borbe u Britaniji.

Revolucionarni socijalisti trebalo bi da zastupaju stav da ta parola nije prikladna za sadašnji trenutak, zbog načina na koji su rukovodstva laburista i TUC-a [glavne federacije sindikata u Britaniji] sabotirala pokret solidarnosti sa rudarima u štrajku. Ali takođe moramo da dodamo i ovo: kada bi taj slogan bio prikladan (a u nekom trenutku hoće), onda bi bilo neophodno istaći i slogane o kontroli odozdo i sučeljavanju sa državom.

Mi smo odlučno protiv ljudi kao što su Nil Kinok i Norman Vilis, koji se protive generalnom štrajku u svim okolnostima. Međutim, to ne znači ni da upadamo u zamku da vidimo poziv na generalni štrajk kao magični lek za sve situacije.

Ta zamka u trenutnim okolnostima podrazumeva neuspeh da se istaknu neposedni, konkretni koraci koji se mogu preduzeti radi izgradnje solidarnosti sa rudarima, a ujedno i raskrinkavanja izdajnika kao što su Kinok i Vilis. A kada bi se borba razvila do nivoa stvarne akcije generalnog štrajka, neuspeh bi bio ne istaći nove, dalekovidije parole koje jedine mogu dovesti do pobede.

Kako bismo izbegli tu zamku, moramo ići stopama Engelsa, Roze Luksemburg i Trockog.

1. Nazvani su tako jer su radnici onemogućavali rad mlinova vadeći ventile iz parnih kotlova koji su ih pokretali. (Prim. prev.)
2. Organizovanje radničke straže ili piketiranje (engl. picketing) je praksa okupljanja radnika i radnica ispred prostorija u kojima rade, sa ciljem da fizički spreče ulazak na radno mesto i da ubede svoje kolege i koleginice da im se pridruže u štrajku – to jest da ne pređu liniju štrajka (picket line). Mobilne straže (flying pickets) znače da grupe radnika idu od jednog do drugog radnog mesta kako bi održale liniju štrajka; masovne straže (mass pickets) znače da je taktika da se što veći broj radnika okupi na jednom radnom mestu kako bi se štrajk održao. (Prim. ur.)
3. Oba političara pripadala su levom krilu Laburističke partije. (Prim. ur.)
4. U vreme štrajka rudara u Britaniji (1984–1985), Kinok je bio na čelu Laburističke partije, a Vilis na čelu TUC-a. (Prim. ur.)