Najveća pobeda je oslobađanje od straha
Razgovarali smo sa Natašom Berić, profesorkom engleskog jezika i predsednicom sindikalne organizacije Požarevačke gimnazije. Gimnazija je u obustavi nastave od kraja prvog polugodišta, a nakon intenziviranja štrajkačkih aktivnosti na lokalu, Kontranapad je u Požarevcu organizovao tribinu „Od blokada do boljeg sistema obrazovanja“, na kojoj se okupilo sedamdesetak prosvetnih radnika i radnica. Na tribini su se mogla čuti pitanja koja muče prosvetare nakon izdaje od strane reprezentativnih sindikata, ali i više konkretnih odgovora o narednim koracima u povezivanju prosvetnih radnika sa studentskim pokretom i daljoj borbi. Snimak tribine, na kojoj je Nataša Berić bila jedna od govornica, možete da pogledate na našem Youtube kanalu, dok intervju daje koristan uvod u razvoj događanja u Požarevcu.
Kontranapad (KN): Hajde da počnemo od konteksta Vaše škole. Kako ste prešli sa časova u trajanju od 30 minuta na potpunu obustavu nastave?
Nataša Berić (NB): Mi nismo imali zakonski štrajk kao uvod u obustavu. Jedini zakonski štrajk sa skraćenjem časova bio je u prvom polugodištu, u vidu cirkularnog štrajka pod vođstvom četiri reprezentativna sindikata. Povod za stupanje u obustavu u mom kolektivu bilo je potpisivanje sporazuma između Vlade i četiri reprezentativna sindikata i stavljanje moratorijuma na štrajk u januaru, kao i pretnje premijera i ministarke upućene sa provladinih medija svim nastavnicima koji planiraju vidove građanske neposlušnosti u znak revolta zbog izdaje sindikalnih predstavnika. Odluka o obustavi koju smo doneli važila je od početka drugog polugodišta 20. januara. Naša obustava ima iste ciljeve kao i đačka blokada, ali se odvija paralelno sa njihovom.
KN: Kakav je stav kolektiva gimnazije prema vrhuški sindikata sve ovo vreme? Kako se razvijao odnos između ta dva, i kako se organizovati za sopstvene interese kada vas u tome blokira vođstvo sindikata?
NB: Prva reakcija je bila da su dve koleginice želele da istupe iz školskog sindikata. Razgovarali smo nekoliko puta na ovu temu i složili se da istupimo iz reprezentativnog sindikata jer ovo nije trenutak da pristanemo na ucene, naročito ne ucene finansijske prirode. Istovremeno, želeli smo da se konsultujemo sa kolegama iz drugih požarevačkih škola koje su kao i mi glasale protiv potpisivanja oba dokumenta, i Sporazuma i novog PKU [posebnog kolektivnog ugovora]. Mi imamo lokalnu organizaciju, Sindikat obrazovanja Požarevac, koja bi takođe mogla celovita da istupi iz reprezentativnog sindikata. To bi bilo najbolje i najcelovitije rešenje. U međuvremenu, zato što mnoge sindikalne vođe na lokalu vrše represiju nad članstvom slepo sprovodeći moratorijum, na nivou Srbije se pojavio čitav niz neformalnih grupa nastavnika koje su se povezale i ukrupnile, ali su im ciljevi nadišli usko sindikalne – društveni angažman, čuvanje dostojanstva profesije, umrežavanje sa kolegama, roditeljima, građanima i sl.
KN: Gimnazija je dugo usamljena u Požarevcu, uz tek kratkotrajne blokade u drugim školama. Kako se adresira taj problem – kako se probija izolacija na lokalu? Takođe, šta očekujete da će se dešavati u narednim sedmicama?
NB: Gimnazija je vrlo čvrsto povezana sa drugim gimnazijama u Srbiji. Sa druge strane imamo jake veze sa kolegama u gradu Požarevcu i okolini, sa kojima razmenjujemo vesti, odluke i ideje. Izolacija zapravo ne postoji, ili bar nije dominantno osećanje. Postoje kolege koje boli to što druge škole nemaju tu snagu ili tu podršku učenika i roditelja, ali mi vidimo celu Srbiju koja je na nogama, sve gimnazije koje su u obustavi, znamo koje su tradicije i ličnosti utkane u prošlost naše škole i sve nas to drži. Ideja o formiranju neformalne grupe škola došla je iz drugih gradova Srbije, posebno od Asocijacije škola u štrajku koja je krenula iz Čačka. Prvo smo kontaktirali s njima a zatim, uz njihove sugestije, organizovali onlajn i okupili kolege ne samo iz Požarevca već iz celog Braničevskog okruga u Forum požarevačkih škola. Prvi naš zajednički sastanak je iznedrio ideju da akciju 15 minuta tišine organizujemo pred svim školama u gradu, iz dana u dan. To su akcije u kojima je svako dobrodošao – pre svega nastavnici požarevačkih škola i građani koji to žele. Pridružuju nam se i maturanti u blokadi jer se borimo za iste ciljeve – vladavinu prava i odgovornost institucija.
KN: Koji su dometi štrajka u prosveti, odnosno pokreta koji upravo stvaraju radnici u prosveti? Šta se sve može promeniti pobedom ovog pokreta?
NB: Mislim da smo mi nastavnici imali u prošlosti tendenciju da potcenimo domete svakog našeg protesta ili štrajka. Sada se situacija menja jer smo umrežavanjem postigli da neke činjenice o pravima nastavnika i odgovornosti prosvetnog sistema dopru do nastavnika koji su bili slabije informisani. Najveća pobeda je oslobađanje od straha, i to u Požarevcu deluje na prvi pogled teško, ako se igramo igre brojeva. Međutim, napredak je velik već u odnosu na januar, a mnogo toga je tek pred nama. Na nacionalnom nivou, moramo da insistiramo na promeni Zakona o štrajku i praktičnoj primeni konvencija Međunarodne organizacije rada, koje je Republika Srbija već ratifikovala a sa kojima je naš zakon u suprotnosti, što ne čudi jer je star skoro 30 godina. Treba nam novi Zakon o štrajku ne samo zbog obrazovanja, već zbog stranih investitora koji su našu zemlju doživljavali kao izvor jeftinog, skoro robovskog rada. Srbiji nisu potrebni takvi investitori. Nama je jasna podela vlasti, vladavina prava i kvalitetno radno zakonodavstvo razvojni put kojim treba ići, a ne da budemo Divlji istok Evrope, gde svako sa novcem misli da može da kupuje ljude kao robu. Visokokvalifikovana radna snaga koja ostaje u Srbiji je razvojna šansa ove zemlje, a ne motanje kablova.