Napred ili natrag? Uloga sindikata u procesu privatizacije EPS-a

Skorašnji nasrtaji Vlade na Elektroprivredu Srbije, s jasnim ciljem privatizacije ovog preduzeća, omogućeni su nametnutom podelom unutar Sindikata radnika EPS-a i, posledično, slabljenjem njegove uloge kao predstavnika zaposlenih. Takve mahinacije vladajuće klase nisu mogle a da ne izazovu reakciju samih radnika i radnica. Svojim dosadašnjim potezima režim rizikuje da pokrene silovit otpor odozdo, koji neće moći zauvek da drži pod kontrolom.

Piše Nemanja Stanimirović

Nadzorni odbor Elektroprivrede Srbije (upravljačko telo preduzeća, pod kontrolom Ministarstva rudarstva i energetike) doneo je, u decembru 2022. godine, odluku o prelasku EPS-a iz statusa javnog preduzeća (JP) u akcionarsko društvo (AD). Ne računajući nekoliko usamljenih i prigušenih glasova, niko se tome nije usprotivio. Početkom aprila ove godine, isti taj Nadzorni odbor poništio je svoju decembarsku odluku, da bi odmah potom ponovo doneo odluku o prelasku EPS-a iz statusa JP u AD. Nameće se pitanje, ko je ovde lud?

Kako se ispostavilo, Nadzorni odbor nije. Začkoljica aprilske odluke leži u promeni Statuta preduzeća, kojom se više ne zabranjuje otuđivanje njegove imovine. Laički rečeno, uklonjena je poslednja prepreka koja zabranjuje prodaju EPS-a.

Ministarka rudarstva i energetike, Dubravka Đedović, potom je, u junu, smenila dotadašnji petočlani Nadzorni odbor. Upravljačke dužnosti je preuzeo sedmočlani Odbor, u čiji sastav su ušla i trojica Norvežana. Simptomatično je da su se baš norveški stručnjaci našli u sastavu ovog tela, nakon što je u septembru 2022. godine Vlada Srbije, na inicijativu Siniše Malog, sklopila tajni ugovor sa norveškom kompanijom Rystad Energy, koja treba da izvrši procenu energetskog sektora Srbije. Nedugo nakon ovih izmena u Nadzornom odboru, dotadašnji vršilac dužnosti direktora EPS-a takođe je zamenjen novom figurom.

Restrukturacija EPS-a traje već decenijama. Ni priča o privatizaciji nije sasvim nova. Šta sadašnju situaciju čini drugačijom od prethodnih, te kakve veze ovo ima sa ostatkom društva?

Glavna razlika leži u činjenici da su predstavnici radnika i radnica zaposlenih u EPS-u sada rascepljeni između dve sindikalne frakcije. Sindikat radnika EPS-a prethodno je bio najjači granski sindikat u čitavoj zemlji, što u dobroj meri objašnjava zašto su primanja i uslovi rada tamošnjih radnika iznad proseka za Srbiju. Takva pozicija je radnicima EPS-a ulila samopouzdanje i svest o sopstvenoj snazi, što se pokazalo i u štrajkovima koji su neposredno prethodili Petom oktobru 2000. godine. Snažan sindikat omogućio im je da decenijama budu stožer odbrane preduzeća od nasrtaja različitih aktera koji su nastojali da prigrabe deo kolača ovog energetskog giganta.

Sada se, međutim, u pouzdanoj sindikalnoj odbrani otvorio procep. Sukob je izbio na površinu u maju 2021. godine, oko pitanja nastavka izgradnje termoelektrane „Kolubara B“. Sporne strane po ovom pitanju (koje se, inače, povlači već četiri decenije unazad) orbitirale su oko dva pola Srpske napredne stranke: jedan je predstavljao Milorad Grčić, tadašnji v. d. direktora EPS-a, a drugi Zorana Mihajlović, tadašnja ministarka rudarstva i energetike. Grčić je u praksi zastupao interese kineskog kapitala, koji je obezbedio investiciju za nastavak izgradnje pogona; Mihajlović je u praksi držala stranu Zapadu, odlažući izgradnju pogona zbog navodne brige za životnu sredinu.

Predsednik Sindikata radnika EPS-a u Rudarskom basenu (RB) „Kolubara“, Miodrag Ranković, tom prilikom je pozvao nekoliko hiljada zaposlenih na protestni zbor posvećen temi nastavka radova na izgradnji „Kolubare B“. Na zboru je osuo paljbu po Milanu Đorđeviću, predsedniku celokupnog Sindikata, koji je pak bio kritičan prema radu Grčića. Ranković i Đorđević su pre toga godinama sarađivali i iznova zajednički nastupali na jedinstvenoj listi za sindikalne izbore. U maju 2021. godine su radnici prvi put iskorišćeni kao sredstvo pritiska na druge funkcionere.

Na jesen iste godine, Rankovićeva struja je zbacila Đorđevića sa čela sindikata i postavila svoje ljude na funkcionerske pozicije. Đorđević tu odluku nije smatrao legitimnom. Od tada de facto postoje dve frakcije, što je i ozvaničeno u novembru 2022. godine, mesec dana nakon formiranja nove Vlade. Tada je svaka frakcija održala zasebne sindikalne izbore, na dva različita datuma, a na svakoj listi bio je samo po jedan kandidat.

Obe struje smatraju sebe legitimnim predstavnikom svih zaposlenih u EPS-u, a izvor svog legitimiteta traže u različitim polovima vlasti. Rankovićeva struja je „bliža“ sa Anom Brnabić i ministarkom Đedović, dok se Đorđevićeva vezala za Miroslava Tomaševića, tadašnjeg v. d. direktora EPS-a. Posledično, prvi su se zahvaljivali Vladi na konstruktivnim pregovorima, dok su drugi napadali Vladu i ministarku. Druga struja je, nakon aprilske odluke Nadzornog odbora, dobila više prostora u opozicionim medijima da iznosi svoje kritike.

Sukob je, barem formalno, razrešen smenom Tomaševića i pobedom Rankovićeve struje, ali tek nakon što su progurane ključne promene u procesu restrukturacije EPS-a. Drugim rečima, dok su se sindikalna vođstva prepirala a sve ostale sumnjive njuške izrotirale na rukovodećim pozicijama, vlast je sebi osigurala značajne pobede u ovoj fazi bitke, gde se suparničke armije – poslodavci i radnici – bore za povoljniji strateški položaj.

Radnici EPS-a bili su jedini koji su se usprotivili spornoj odluci Nadzornog odbora. Iako je Radno telo „Jedinstvo Kolubara“ nastalo ranije, kako bi prevazišlo probleme u borbi za radna prava nastale podelom sindikata na dve frakcije, ono se od aprila usredsredilo na sprečavanje države da proda EPS. Radnici okupljeni oko ove inicijative u maju su organizovali veći protest u Lazarevcu, uz još nekoliko manjih. Sredinom maja postali su redovni učesnici protesta protiv nasilja u Beogradu. Ispostavili su jasne zahteve: (ponovno) formiranje jedinstvenog sindikata u EPS-u; primanje EPS-ovih „iznajmljenih“ radnika (npr. iz preduzeća „Pro Tent“, „Kolubara usluge“ itd.) u stalni radni odnos; smenu ministarke Đedović; te, finalno, poništavanje aprilske odluke Nadzornog odbora koja olakšava privatizaciju EPS-a. U nastojanju da ojačaju svoju poziciju, radnici i radnice „Jedinstva Kolubara“ pokrenuli su kampanju skupljanja potpisa za opoziv aktuelnog predsednika Sindikata u RB „Kolubara“. Nadaju se da će time otvoriti put ka novim sindikalnim izborima, na kojima bi oni mogli da postanu reprezentativni sindikat celokupnog radništva „Kolubare“.

Ova mala grupa radnika uplela se u igru sa velikim ulozima. Iako je sa druge strane stola „samo“ jedan korumpirani, antinarodni režim, oličen u Aleksandru Vučiću, iza tog režima stoje, i naredne poteze mu sufliraju, institucije međunarodnog kapitalističkog poretka. Srbija je tako po diktatu (tj. „dobronamernom savetu“) MMF-a pre dve godine usvojila Strategiju upravljanja državnim preduzećima, ne bi li rešila „problem“ postojanja preko 500 javnih preduzeća do 2027. godine. Kao deo te strategije, Vlada je početkom juna, u jeku protesta protiv nasilja, pokušala da progura predlog zakona kojim bi se 23 JP pravno prevela u AD i DOO (društva kapitala). Iako je, pod pritiskom javnosti, privremeno povukla predlog, on se na velika vrata vraća javnom raspravom zakazanom za 17. jul. Potencijalna privatizacija EPS-a, kao jednog od retkih preostalih državnih giganata, neupitno će biti strateški odlučujuća bitka, čija sudbina će u bitnoj meri odrediti i sudbinu preostalih 500 preduzeća.

Veličina protivnika ne treba da nagna radnike EPS-a i širu javnost – za koju je pitanje snabdevanja strujom od prvorazrednog javnog značaja, ma kakve laži država pokušavala da plasira – na predaju bez borbe. Naprotiv, dobro organizovanje manjih zupčanika u velikom lancu promena, poput npr. uspešne smene marionetskog predvodnika Sindikata u „Kolubari“, sada može da odigra ključnu ulogu u određivanju toka tih promena. Sva kapitalistička mašinerija u krajnjoj liniji može da progura reforme u svom interesu samo ako obezbedi saglasnost radnika. Zato se iznova i koristi taktikama manipulacije i prisile. U tom svetlu treba razumeti i sramnu odluku od pre nekoliko dana da se Milovanu Ćojbašiću, radniku „Kolubara usluga“ i jednom od vodećih članova Radnog tela „Jedinstva Kolubara“, aneks ugovora o radu produži na samo mesec dana (umesto uobičajenih šest), kao vid „opomene“ zbog borbe koju vodi.

Već smo videli kako su, pre nekoliko godina, tadašnji „aparatčici“ zloupotrebili pitanje nastavka izgradnje „Kolubare B“ da bi pridobili radnike za svoje uske ciljeve. Šta, međutim, ako radnici izmaknu kontroli i odbiju da rade sve dok pogon ne bude pušten u rad? Šta ako se ne zaustave na tome, pa, spoznavši raspone svoje uspavane moći, uspeju da spreče kompletnu privatizaciju EPS-a? Vlast koja balansira na tankom konopcu lako može i da se saplete, a u padu navuče sebi omču oko vrata.

Međunarodne institucije kapitala kao da su svesnije te mogućnosti. Evropska banka se, primerice, zapitala: „Zašto trošiti novac na subvencije preduzećima u državnom vlasništvu, kada se on može potrošiti na druge stvari?“ I zaista, ukoliko radnici i radnice počnu da određuju šta su te „druge stvari“, ni sva mašinerija koja stoji na raspolaganju krupnom kapitalu – poslušna politička vlast, lojalni mediji, unajmljeni batinaši – neće moći da se suprotstavi njihovoj moći.

Zato odgovor onih koji žele da se suprotstave Vučićevom režimu i „roditeljskom autoritetu“ MMF-a mora da počiva, pre svega, na organizovanju i osnaživanju samih radnika. Medijska propraćenost, na kojoj nemali broj radničkih organizacija često ume da insistira kao na glavnom preduslovu da njihova borba postigne uspeh, nije ništa drugo do pomoćno sredstvo. Nemojmo se zavaravati da bilo koji mejnstrim medij, ma koliko opozicioni bio, nastupa iz pozicije odbrane interesa radničke klase. Finansijerima ovih medija ne smeta privatizacija EPS-a kao takva, već pre svega u čije će se džepove (i zašto ne njihove) sliti novac u podeli bogatog EPS-ovog kolača.

Jedini koji su istovremeno u strukturnoj poziciji i imaju interes da se suprotstave ovoj opštenarodnoj pljački jesu sami radnici EPS-a. Uspeh njihove borbe značio bi energetsku i ekonomsku sigurnost za čitav radni narod Srbije. To je čini opštom borbom, u kojoj radnici EPS-a zavređuju svaki vid naše solidarnosti i podrške.

Da bi bili u stanju da je do kraja iznesu, potrebno je da njihovo osnovno oruđe borbe – sindikati – budu nezavisni od spoljašnjih uticaja i pritisaka odozgo, i odgovorni samo klasi čije interese zastupaju. To bi omogućilo da se preskoči i drugi veliki kamen spoticanja radničke klase u Srbiji: neumreženost i međusobni rivalitet različitih sindikata, kako unutar istog sektora tako, još više, među različitim. Tek bi spajanje borbi pojedinih delova klase u potpunosti oslobodilo njen potencijal kao celine. To su rano prepoznali i radnici „Jedinstva Kolubara“, koji su na vest o planiranoj privatizaciji 23 JP pozvali sve njihove sindikate i radnike na „zbijanje redova“ protiv jedinstvenog neprijatelja. Zato je njihova bitka blistavi primer organskog radničkog organizovanja, sa potencijalom da oko sebe okupi sve radnike EPS-a i uzdigne ih na nivo društvene sile od koje bi sve gazde zadrhtale!