Nema oslobođenja bez narodne odbrane

Naučene lekcije iz pokreta protiv režima

U svakoj borbi za oslobođenje, radni ljudi i omladina moraju da se suoče ne samo sa državnim represivnim aparatom, već i sa parapolicijskim strukturama – kriminalnim grupama koje režim koristi da zastrašuju učesnike i guše proteste. Takvi batinaši i nasilnici deluju na marginama zakona, ali u stvarnosti uživaju zaštitu i podsticaj vlasti. Njihova funkcija je jednostavna: unošenje straha, razbijanje protesta, gušenje slobode okupljanja. To je oblik kontrarevolucionarne sile u kojoj se ogleda suština kapitalističke države – zaštita privilegovanih, a ne radnog naroda.

Oslobodilački pokreti širom istorije pokazali su da odbrana ne nastaje odozgo, već iz same baze društva. Ona se formira kao narodna i demokratski kontrolisana zaštita, podignuta na principima solidarnosti i samoodbrane.

Takva odbrana trebalo bi da uključuje redarske službe u zborovima, slične onima koje su formirali studenti. Zadatak redara je da disciplinovano štite okupljene, učestvuju u mrežama za dojavu i obaveštavanje koje omogućavaju brzo reagovanje i koordinaciju, upućuju ljude u sigurne prostore za privremeno sklonište, te da uključe u svoj rad dobrovoljce koji su medicinski profesionalci i mogu da pruže solidarnu medicinsku pomoć nezavisno od kompromitovanih institucija. Trebalo bi da bude jasno da ovakva organizacija ne služi da vodi borbu protiv policije, već da zaštiti i podrži ljude u protestu kako bi u najvećoj mogućoj meri odvratili batinaše od namere da napadaju skupove i događaje. Njihova uloga je i da na vreme upozore i sklone ljude od nezakonitog postupanja instrumenata sile.

To nisu tek tehnički mehanizmi – to su klice novog oblika kontrole vlasti odozdo. Organizovana odbrana nije dakle cilj sama sebi. Njena suština leži u tome da omogući narodu da sačuva prostor za političku borbu. Bez zaštite, pokreti se lako gase pod udarima nasilnika; sa zaštitom, oni postaju stabilni i otvaraju prostor za dugoročnu strategiju.

Zamislimo sledeće situacije:

• Kada se studenti okupe da brane univerzitet od političkog pritiska, redarske službe garantuju da protest može trajati do kraja i da nasilnici ne mogu da ga razbiju iznutra, provokacijama i fingiranim nasiljem.
• Kada radnici uđu u štrajk i blokiraju fabriku, zborovi i esnafska udruženja koordinisano pružaju zaštitu ulaza i štite štrajkače od pokušaja zastrašivanja.
• Kada se organizuju masovni protesti u gradovima, mreže obaveštavanja i sigurne lokacije čine da se učesnici osećaju bezbednije i spremnije da istraju.

U svakom od ovih slučajeva odbrana postaje produžena ruka političke borbe, a ne samo fizički štit.

Odbrana, međutim, ne garantuje automatsku pobedu. Ona može biti više ili manje uspešna, zavisno od stepena organizovanosti, discipline i poverenja među učesnicima. Ali istorija pokazuje da tamo gde mase preuzimaju inicijativu, kao u Petrogradu 1917. godine, odbrana ne ostaje samo defanzivna – ona postaje podrška budućoj vlasti. Na teorijskom planu, uspeh se meri time da li pokret zadržava inicijativu, da li umanjuje strah i da li produbljuje poverenje u kolektivnu snagu. Neuspeh se javlja tamo gde dominiraju fragmentacija i spontanost bez organizacione infrastrukture.

Upravo u formiranju organa samoodbrane leži zametak buduće narodne milicije – snage radnog naroda. Njena uloga nije samo da odbija napade nasilnika danas, već da u danima i mesecima posle pada režima obezbedi kontinuitet društvenih promena za koje se pokret borio. Po padu režima, takva organizovana odbrana mogla bi da bude jedna od snaga koje bi vršile pritisak na privremene vlasti da sprovedu lustraciju i promenu ključnih zakona tako da oslabe i umanje snagu instrumenata sile, koji su redovno oružje vlasti u borbi protiv narodnog bunta.

Kao što su revolucionari u Rusiji 1917. naučili da oslobođenje ne donose institucije buržoaske države, već organizovana radnička sila, tako i današnji pokret u Srbiji mora da izvuče istu pouku. Ono što je u Ruskoj revoluciji povezalo pobunjene radnike, seljake i intelektualce u odbranu bilo je delovanje radničkih partija, među kojima se istakla, po borbenosti i beskompromisnom duhu, Ruska socijaldemokratska radnička partija – boljševika. Uz nju su stali studenti, radnici i vojnici, i tako je nastala Crvena garda, pomoću koje je revolucija odbranjena.

Odbrana je nužan uslov opstanka i širenja borbe. To nije dodatak, već centralni zadatak svakog oslobodilačkog pokreta. Primenjeno na naš kontekst, samo kroz organizovanu saradnju zborova, studentskog pokreta, esnafskih udruženja i sindikata možemo da stvorimo snagu koja će ne samo preživeti udar režima, već i pobediti i otvoriti radnom narodu i studentima prostor da iz baze, demokratski, kandidujemo drugačije ideje i izborimo se za drugačije društvo. Nijedna druga politička snaga u društvu, ako je nisu formirali radnici i studenti, neće se boriti za interese najširih slojeva.

Zato radnička klasa ne treba i ne sme da beži od politike, već treba da se bori za svoju, socijalističku politiku – jedinu političku ideju nastalu u interesu radnika. Na klasi je i da formira svoju udarnu pesnicu, kako za odbranu tako i za osvajanje novog života u boljem, socijalističkom društvu – radničku partiju.