Neprijatelj ponovo pred vratima
Rio Tinto: klasnom borbom protiv klasnog neprijatelja
Definitivni povratak Rio Tinta u naše živote, kao egzistencijalne opasnosti koja se nadvija nad glavama stanovnika Srbije i regiona, znači da nam je potrebno još više organizovanog napora nego pre tri godine da bismo na ovaj i slične projekte konačno stavili tačku. To „više“ što nam treba može se, međutim, pronaći samo u jasnoj artikulaciji naše borbe kao klasne i nepomirljive sa interesima krupnog kapitala i njegovih slugu na Balkanu.
Pišu Lav Radonjić i Staniša Vranjković
Kraj 2021. i početak 2022. godine obeležili su masovni ekološki protesti protiv Projekta Jadar međunarodne korporacije Rio Tinto. Tada su desetine hiljada građana i građanki, u spontanom izrazu dobrog klasnog instinkta, ustali da blokiraju prometne raskrsnice u znak protesta protiv devastacije naših života i prirode. Protesti su bili uspešni i doveli su do privremenog odlaganja planova iskopavanja jadarita. Međutim, juna 2025. godine, usred najvećih protesta koje pamte ovi prostori, Evropska komisija uvrstila je Projekat Jadar na listu strateških projekata za Evropsku uniju. Ovaj potez nije prošao bez odgovora lokalnih aktivista, veterana masovnih borbi 2021. godine, kojima se sada priključuju studenti/kinje i radnici/e. Odgovor radnog naroda ponovo glasi – Nećete kopati!
Ekologija po meri imperijalizma
Projekat Jadar podrazumevao bi iskopavanja minerala jadarita čijom preradom se dobijaju litijum i bor, koji bi se potom koristili za proizvodnju litijumskih baterija i za evropsku metaluršku industriju. Iako se projekat lažno predstavljao kao da je prošao sve neophodne i rigorozne ekološke kontrole, sva relevantna naučna istraživanja, kao i iskustva prethodnih projekata ove kompanije, snažno ukazuju da bi iskopavanje litijuma u zapadnoj Srbiji imalo pogubne i potencijalno trajne negativne posledice po prirodnu sredinu, kako na lokalnom, tako i na regionalnom nivou. Posledice iskopavanja bile bi najizraženije kada je reč o životnoj okolini meštana doline Jadra, zagađujući pijaću vodu i uništavajući plodno zemljište, kao i lokalne ekosisteme.
Povrh ekološke tempirane bombe, nejasno je šta bi Srbija i njeni meštani dobili od ovog projekta. Velike količine državnog novca potrošile bi se na realizaciju projekta koji primarno služi proizvodnji baterija za nemačku auto-industriju, umesto za rešavanje gorućih socijalnih pitanja sa kojima se suočava radni narod naše zemlje. Takođe, treba snažno napomenuti da se rešenje ekološke krize ne može naći u električnim automobilima. Narušavajući ekološki balans i prirodnu sredinu, nezajažljivi apetiti kapitalističkog načina proizvodnje potresaju temelje organizovanog ljudskog društva kao takvog, te čak dovode u pitanje njegovu buduću mogućnost da se dalje održava. Rešenje ekološke krize mora podrazumevati ukidanje kapitalističkog sistema proizvodnje, a ne žrtvovanje javnih dobara u interesu „zelenih“ privatnih kapitalističkih interesa. U tom cilju i kult automobila moramo zameniti univerzalnim, racionalnim i besplatnim javnim prevozom.
U celoj ovoj situaciji, uloga Evropske unije i njenih visokih zvaničnika može se opisati samo kao sramna. Pre svega, mora se napomenuti da je Aleksandar Vučić zaista istorijski jedinstvena figura – istorija ne pamti kolonijalnog namesnika koji je u toj meri uspevao da bude poltron svake velike sile na kugli zemaljskoj; neprijatelja radnog naroda koji je uspeo da pretvori svoju zemlju u korporativno korito za kapitalističke interese sa sve četiri strane sveta. Ipak, istina je i da su veze Aleksandra Vučića i vladajuće kriminalne klike daleko razvijenije sa vladajućim klasama Zapada nego Istoka. Umesto da bude samoproklamovani stožer građanskih sloboda i vladavine prava u moru autoritarne regresije i nestabilnosti, EU se pokazala kao najsnažniji spoljni podupirač vlasti SNS-a i Aleksandra Vučića, što je uloga koju verno ispunjava već duže od deceniju. Prljava istina za liberalno-progresivni sloj javnosti koji gleda u EU kao svetionik nade u moru haosa jeste da je EU neoliberalna kapitalistička organizacija, od samog početka koncipirana kao moćna alatka vladajućih klasa svojih najmoćnijh članica, sa ciljem sprovođenja njihovih klasnih interesa. Ovi se bez izuzetka manifestuju u vidu imperijalističkog potčinjavanja manje razvijenih zemalja, u obliku nemilosrdne eksploatacije njihovih prirodnih resursa i jeftine radne snage.
Pa šta je Projekat Jadar ako ne neokolonijalna eksploatacija prirodnih resursa jedne polukolonije, „nepravedni sporazum“ koji jednoj multinacionalnoj korporaciji daje sve što poželi na tacni, a radnom narodu naše zemlje nameće slugansku potčinjenost i ekološku devastaciju? Takođe, ne smemo izgubiti iz vida da je imperijalizam svetski sistem, te da vladajuće klase Evropske unije nisu jedine koje nastoje da profitiraju preko grbače radnog naroda Srbije. Najveći privatni deoničari Rio Tinta potiču iz vanevropskih zemalja – SAD, Velike Britanije i Australije – a najveći pojedinačni deoničar je Aluminijumska korporacija Kine. Zaista, reč je o jednom dirljivom primeru međunarodne saradnje, u inače podeljenom i zavađenom svetu! Ipak, da parafraziramo Spinozu – na nama nije ni da plačemo, niti da se smejemo, nego da razumemo.
Od pokreta 2021–22. do pokreta 2024–25.
Iako su postupci vladajućih krugova EU pogubni po dobrobit naroda Srbije, otrežnjujući potencijal trenutnog istorijskog trenutka ne sme biti zanemaren. Kao što je već spomenuto, postoji nezanemarljiv sloj progresivno orijentisanih građana/ki s mahom pozitivnim odnosom prema EU, koji će postupke ove organizacije doživeti kao izdaju i gorko razočaranje. Reč je o sloju javnosti koji u velikoj meri stoji na progresivnim društvenim pozicijama, koji je relativno otporan na nacionalističko-klerikalne narative i podmetačine, te baštini vrednosti socijalne pravde i solidarnosti. Vrlo je moguće da će određeni broj socijaldemokratski i levo-liberalno orijentisanih ljudi doživeti ovaj momenat kao prelomnu tačku, te će ustreptalo tražiti odgovore i jasnoću u ovom burnom istorijskom periodu. Marksisti i marksistkinje moraju biti spremni da intervenišu, te da ponude koherentno objašnjenje za trenutna dešavanja, koje može poslužiti kao vodič za dalju akciju. To nas dovodi do ključnog elementa u jednačini – postojanja masovnog pokreta radnog naroda, čije jezgro čini studentski pokret, koji se kroz vlastito iskustvo borbe u sve većoj meri suočava sa ključnim društvenim pitanjima inherentno povezanim sa kapitalističkim načinom proizvodnje.
Iako se postojeći opštenarodni pokret odlikuje značajnom heterogenošću u svojoj ideološkoj i klasnoj strukturi, borba protiv pokušaja korporacije Rio Tinto da rudari u dolini Jadra osvetljava klasne antagonizme i nužno postavlja na dnevni red pitanje vlasti kapitala nad radom i prirodom, i to u naročito izoštrenoj formi. Kao i u slučajevima borbe radnog naroda Bolivije za pravo na vodu u Kočabambi, otpora Ogoni naroda u delti reke Niger ili severnoameričkih domorodaca u Standing Roku, opšti obrisi borbe su isti: na jednoj strani imamo postrojene snage multinacionalnog kapitala, potpomognute svim represivnim organima kapitalističke države, a na drugoj goloruki radni narod koji se bori za svoja najosnovnija prava. Usijana borba o kojoj govorimo predstavlja knjiški primer situacije u kojoj se snage kapitala bore protiv ujedinjenog radnog naroda, koji stoji u odbrani svojih prava na život i zdravu okolinu. Kao takva, borba u kojoj se trenutno nalazimo, i koja će tek doći do punog izražaja, predstavlja odličnu školu klasne borbe, te nosi ogroman značaj za razbijanje malograđanskih iluzija i razvijanje klasne svesti. Radni narod Srbije postaje akutno svestan jedne ključne istine: činjenice da se u ovoj borbi može uzdati samo „u se i u svoje kljuse“, u svoju vlastitu snagu i organizaciju, a ne u tobože neutralne državne organe ili prazna obećanja vladinih predstavnika, koja bivaju „sve odvratnija, što su manje u stanju da nekoga prevare“ (Sezer). Takođe, razbijaju se iluzije o tome da nam pomoć može doći od strane „blagonaklono“ nastrojenih velikih sila, bilo u vidu trapavih greenwashing predstava evropskih birokrata, ili ekoloških garancija „braće“ Kineza, koji su valjda suviše zauzeti pretvarajući istočnu Srbiju u Mesečev pejzaž kako bi nam priskočili u pomoć. Radni narod je u ovoj borbi sam, i nikome ne polaže račune.
Nadovezujući se na ovo, borba u kojoj se trenutno nalazimo predstavlja praktičan primer kako se čak i takva borba koja je uokvirena kao legalistička i reformistička, te primarno orijentisana na vladavinu prava i građanske slobode, inherentno mora suočiti sa klasnim pitanjem, te na njega adekvatno odgovoriti, kako bi se uopšte izborila i za svoje deklarisane ciljeve. U tom smislu, ona samom svojom prirodom ne može ostati u građansko-demokratskim okvirima, a da se kao rezultat toga ne ugasi i izvetri. Živimo u 21. veku, u epohi najrazvijenijeg globalnog kapitalizma, koji je već odavno zagazio u svoj dekadentni, „prezreli“ stadijum.
U trenutnom razdoblju sveopšte krize kapitalističkog sistema, borba za demokratske slobode i protiv autokratskih režima zadržava svoju taktičku važnost, ali više ne predstavlja krajnji cilj. U svetskoistorijskom smislu, živimo u dobu kada je borba za svrgavanje kapitalizma, kao poslednje istorijske forme klasnog društva, sledeći korak u istorijskom razvoju čovečanstva. Svuda širom sveta klasna borba je na dnevnom redu, borba koja postaje sve nemilosrdnija i radikalnija, što su klasne nejednakosti izoštrenije, a antagonizmi između snaga kapitala i rada ogoljeniji. Stoga, trenutni antirežimski pokret koji unutar sebe okuplja široke slojeve radnog naroda dolazi u poziciju da mora povezati konkretne i pojedinačne borbe svojih sastavnih delova, te ih artikulisati u vidu pozitivnog programa društvene promene. Umesto da se formulisanje plana prelaza ostavlja anonimnim ekspertima ili političkim analitičarima, borba protiv novog nasrtaja kompanije Rio Tinto na našu zemlju predstavlja odličnu priliku da pobunjeni radni narod postavi vlastite interese u prvi plan, te da zahteva ono što je u njegovom klasnom interesu.
Put ka pobedi
Imajući u vidu rečeno, razmotrimo šta bi mogli da budu potencijalni zahtevi u ovom kontekstu, te ciljevi koje bi valjalo postići:
1. Momentalno raskidanje svih ugovora koje je trenutna vlast sklopila sa kompanijom Rio Tinto, uz trajnu zabranu rudarenja u dolini Jadra;
2. Ukidanje svih poslovnih tajni i omogućavanje javnog uvida u sve prljave dogovore i projekte koje je trenutni režim sklopio sa ovom i sličnim kompanijama;
3. Ovi zahtevi se moraju generalizovati te iskoristiti kao uvod u širu, ali nužnu, političku raspravu o sledećim ključnim pitanjima:
a. Ko je stvarni vlasnik prirodnih resursa naše zemlje? Da li su oni kolektivno dobro svih nas, ili izvor profita za domaće i strane kapitaliste?
b. Kako eksploatišemo prirodu? Da li je moguće pronaći održivi balans između ekoloških obzira, društvene koristi i ekonomskog razvoja?
c. Ko ima pravo da eksploatiše naše prirodne resurse? Kakva, ako ikakva, treba da bude uloga domaćeg i stranog privatnog sektora u upravljanju našim resursima?
d. Pitanje profita – cui bono? – ko profitira od trenutnog načina organizacije eksploatacije prirodnih resursa, a ko snosi posledice?
e. Pitanje eksploatacije prirodnih resursa mora se povezati sa ključnom temom polukolonijalnog položaja Srbije u međunarodnoj podeli rada i sa imperijalističkim karakterom svetskog kapitalističkog sistema. Otvaranje ove Pandorine kutije inheretno nas dovodi do ključnog pitanja – pitanja opravdanosti kapitalizma kao sistema, pitanja eksplotacije rada, dominacije kapitala nad čovekom i prirodom, te kapitalističkog uništavanja prirodne sredine u ime profita.
Kada je reč o studentskom pokretu, već vidimo obrise toga šta bi mogla da bude njegova dalja uloga u postojećem širokom antirežimskom pokretu. Studenti su više puta dosad putem objava na društvenim mrežama skretali pažnju na projekat Jadar, kao i rudarenje bakra od strane kompanije Ciđin. Isto tako, putovali su u ugrožena mesta kako bi dali podršku meštanima. Uzimajući u obzir veliki politički kapital koji su studenti zaradili tokom ovih sedam meseci, oni bi imali potencijal da delaju kao platforma gde bi se različiti sektori radnog naroda mogli umrežiti i artikulisati svoje interese u vidu jasnih zahteva. Razgovori ovog tipa, gde se radnici iz različitih sektora umrežavaju, već se dešavaju u okviru razvijajućeg Društvenog fronta. Važan zadatak takođe bi bio i geografsko umrežavanje. Studenti iz naselja zahvaćenih iskopavanjem predstavljaju važnu spojnicu lokalnih boraca i borkinja sa velikim akademskim centrima. Da bi borbe u dolini Jadra bile uspešne važno je da ne ostanu izolovane, te je neophodna podrška i solidarnost radnih ljudi u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i drugim većim gradovima kako bi se vršio snažniji pritisak na vlast, koja bi mogla lako da uguši pojedinačne male pobune.
Vodeći se istom logikom, ne možemo da zapostavimo značaj internacionalizma u trenutnoj društvenoj borbi. Internacionalizam nama nije apstraktna vrednost i idealistička lepa želja, već konkretno i nužno materijalno oružje radničke klase. Kapitalizam je globalni sistem, koji nas duboko povezuje sa ljudima širom sveta. Kriza, rat ili prirodna nepogoda na drugom kraju sveta mogu uticati na cene namirnica ili nekretnina u našoj zemlji i oboriti naš životni standard; transnacionalne kompanije ekstrahuju resurse iz celog sveta kojima stiču politički kapital, te ako se privremeno oteraju iz jednog kraja sveta mogu skoro neometano da se premeste u drugu državu. Zbog ovoga moramo tražiti saveznike izvan granica naše države. Naravno, to nikako ne treba da budu vlade velikih sila ili birokrate EU ili UN-a, već radni narod sveta. Prirodni saveznici su nam pobunjena radnička klasa regiona koja se bori protiv sličnih eksploatatorskih praksi.
Studenti su i ovde već ostvarili određene kontakte sa kolegama iz Atine, a postoji i veliki prostor za umrežavanje sa studentskim pokretima u Makedoniji i Turskoj. Kao što smo već napomenuli, uloga studenata/tkinja nije da komanduju ostatku pokreta, već da pruže idejno usmerenje, organizacionu i logističku potporu, te moralnu čvrstinu. Za sada može biti reči samo o klicama klasnog organizovanja, ali nam one daju razlog da se nadamo stvaranju jedne nove radničke politike na Balkanu. Nezavisno od ishoda izbora na koje studentski pokret poziva, nasrtaji na dolinu Jadra će se nastaviti i primorati pokret da se u većoj meri fokusira na klasnu borbu. Da napomenemo, ekologija nije samo opšte komunalno već i klasno pitanje. Oni koji najviše pate i koji najviše gube su upravo radnička klasa i radne mase celoga sveta, svi oni koji ne mogu jednostavno da se odsele i pronađu druga sredstva za život.
Važno je da kao marksisti i marksistkinje budemo tu da pokušamo da što više skrećemo pažnju na metode borbe radničke klase: štrajkove i blokade. Studenti su već uradili golem deo posla vodeći primerom – blokirali su svoje fakultete, ključne raskrsnice i pozvali su na politički generalni štrajk. Ipak, kao ideološki i klasno heterogena masa, studentski pokret nije u stanju da se samostalno izbori za korenite društvene promene koje su našoj zemlji potrebne, i to ne treba ni očekivati od njega. Odavno je kucnuo čas da teški bataljoni radničke klase stupe na istorijsku scenu, i upravo u tom iskoraku leži potencijal za pobedu postojećeg pokreta. Solidarnost studenata/tkinja i radnika/ca, borbeni i demokratski pokret revolucionarne radničke klase – to je naša jedina šansa da se izborimo sa klasnom eksploatacijom i ekološkom devastacijom sa kojom se suočava radni narod Srbije.
Želiš da podržiš rad Kontranapada?
Javi se za svoj primerak u elektronskoj ili paprirnoj formi.