NIS pod opsadom: kako ugasiti naftni požar?

Ako Srbija dopusti prodaju NIS-a, postaće još dublje integrisana u sistem zapadnog kapitala, uz gubitak kontrole nad resursima. Ako izabere nacionalizaciju, moraće da se suoči sa budžetskim problemima i unutrašnjim krizama. Ako pak ne izabere ništa, status quo će postati stanje produžene krize i stagnacije. Piše S. Gvozdenović

Sankcije koje su Sjedinjene Američke Države u oktobru prošle godine uvele Naftnoj industriji Srbije predstavljaju najteži ekonomsko-politički udar na Srbiju još od finansijske blokade devedesetih. Time je otvoreno novo poglavlje u odnosima između svetskih centara kapitala i Republike Srbije, koja se našla u središtu potencijalne regionalne energetske krize i klasnog prelamanja interesa.

S jedne strane, u pitanju je energetski gigant koji obezbeđuje više od dve trećine potreba domaćeg tržišta. S druge, to je firma koja je u većinskom vlasništvu ruskog kapitala. U njoj 44,85% deonica pripada kompaniji PJSC Gazprom Neft, a 11,3% ruskom JSC Intelligence, koji je akcije preuzeo od PJSC Gazprom u septembru 2025. godine. Država Srbija kontroliše oko 29,87%, a u rukama institucionalnih i malih akcionara je 13,98%. Ova struktura čini NIS tačkom svetskog kapitalizma u kojoj se prepliću interesi ruskog, zapadnog i domaćeg kapitala.

U trenutku kada su američke sankcije stupile na snagu, privreda ali i politička scena Srbije već su bile pod pritiskom: rast inflacije, pad industrijske proizvodnje i duboka kriza poverenja u vlast. Sankcije su, dakle, stigle kao potencijalni detonator već postojeće nestabilnosti.

Ekonomski zemljotres

Sankcije znače da je NIS-u uskraćen pristup međunarodnim finansijskim tokovima, sistemima plaćanja i delu tržišta sirove nafte. Hrvatski JANAF (Jadranski naftovod) bio je obustavio transport sirove nafte prema Srbiji sve do 31. decembra, kada je američki OFAC (Kancelarija za kontrolu strane imovine) izdao NIS-u privremenu dozvolu da uvozi naftu; dozvola ističe 23. januara. Bankama je zaprećeno sekundarnim sankcijama u slučaju da nastave da posluju sa NIS-om.

Time je blokiran ključni segment energetskog lanca. Rad rafinerije u Pančevu, čiji je kapacitet oko 4,8 miliona tona godišnje je usporen. To čini kako tehnološki problem za samu rafineriju, tako i logistički problem jer je snabdevanje nesigurno – iako je privremeno omogućeno, ali naftom koja nije iz ruskih izvora.

Za državu koja se već suočava s rastom javnog duga i usporavanjem privrede, gubitak redovnog snabdevanja energentima znači povećanje troškova i pad stope profita u čitavom nizu sektora, od saobraćaja do poljoprivrede.

Ukoliko do takvih posledica dođe, one će biti klasičan primer poremećaja proizvodnog ciklusa, odnosno reprodukcije kapitala. Kapitalna oprema stoji, radna snaga je neangažovana, troškovi rastu, a akumulacija staje. Kada se tome doda i finansijski pritisak kroz pretnje sekundarnim sankcijama, dobija se slika u kojoj instrument finansijskog imperijalizma disciplinuje lokalni kapital.

Američka politika sankcija, zapravo, deluje kao sredstvo prinude ne samo prema ruskom vlasništvu, već i prema finansijskom sistemu Republike Srbije. Banke koje ne budu poštovale sankcije mogle bi da budu isključene iz međunarodnih platnih sistema, što bi izazvalo širi finansijski šok.

U praksi, to bi značilo da Poštanska štedionica, Narodna banka Srbije ili druge institucije rizikuju blokadu deviznih transakcija, pad poverenja i odliv kapitala. Posledice bi osetili svi – od malih preduzetnika do najšireg sloja žitelja Srbije.

Gubitak profita i tržišta

Naftna industrija Srbije trenutno kontroliše oko 80% domaćeg tržišta goriva i više od polovine maloprodaje naftnih derivata. Sankcije tu dominaciju direktno podrivaju. Kada se prekine dotok sirove nafte, a finansijske operacije postanu ograničene, kompanija ne može da održi dosadašnji obim poslovanja.

To znači pad profita, smanjenje obima investicija i gubitak tržišnog učešća. Strane kompanije, oslobođene sankcija, mogle bi da preuzmu deo tržišta kroz uvoz gotovih derivata. Dugoročno, to bi moglo da znači deindustrijalizaciju energetskog sektora, uz prateći masovni gubitak poslova, te povećanje zavisnosti od spoljnih dobavljača.

Srbija je u ovom trenutku prinuđena da uvozi gorivo po višim cenama od onih za koje ga je nabavljala u NIS-u, a posledice toga bile su vidljive već u prvim danima. Kurs evra je u porastu i primetne su povremene navale na menjačnice i banke, što ukazuje na nedostatak poverenja u strategije vlasti, naročito ukoliko rastu očekivanja u negativan rasplet situacije. Samo u 2024. godini, NIS i njegova zavisna društva uplatili su u budžet Srbije oko 244 milijarde dinara, što čini više od 10% ukupnih državnih prihoda. Svako smanjenje poslovanja ove firme znači i ozbiljan udar na budžet.

Tamni vilajet

Predstoje dve mogućnosti: ili prodaja ruskog udela i prelazak NIS-a pod kontrolu zapadnog kapitala, što bi formalno ukinulo sankcije, ili nacionalizacija u kojoj bi Republika Srbija od ruskog vlasnika otkupila i na taj način preuzela većinski paket akcija, u pokušaju da se NIS spase uz unutrašnju konsolidaciju.

U prvoj varijanti, NIS bi postao deo evropskog energetskog sistema, što bi donelo stabilnije finansiranje i pristup tržištima. Međutim, time bi Srbija izgubila kontrolu nad ključnim energetskim resursom i nezanemarivi deo profita otišao bi stranim vlasnicima.

U drugoj varijanti, nacionalizacija bi omogućila veću političku i društvenu kontrolu nad energetikom, ali bi državu izložila dodatnim troškovima održavanja proizvodnje sa otežanim pristupom međunarodnim kreditima. U tom slučaju, budžetski teret verovatno bi se preneo na građane, kroz veće poreze i skuplje gorivo.

U oba slučaja, radnička klasa bila bi ta koja plaća najvišu cenu: rastom troškova života, gubitkom realnih plata i smanjenjem socijalnih davanja.

Posledice sankcija na unutrašnju politiku u Srbiji

Sankcije su uvedene u trenutku kada je politička scena u Srbiji već uzavrela. Nakon pada nadstrešnice u novembru 2024. i smrti šesnaest građana, društvo se suočilo sa talasom besa i ogorčenosti, koji je prerastao u raznolike oblike vaninstitucionalnog organizovanja – studentske blokade, politički štrajk u prosveti, građanske zborove, Društveni front itd. U takvom kontekstu, sankcije prete da u 2026. godini postanu jedan od katalizatora daljih političkih sukoba.

Država sada mora da održi energetski sistem funkcionalnim, spreči dalji rast cena i očuva ionako duboko poljuljani legitimitet režima. Ako u tome ne uspe, suočiće se s daljim gubitkom poverenja i potencijalno snažnim talasom socijalnih protesta. Bankarski sektor, usled pretnje sekundarnih sankcija, tako može da postane nova linija političkog fronta. Ako američke mere prošire obuhvat i na domaće finansijske institucije, panika bi mogla da se prelije na čitavu privredu.

Ovde se ne radi o tehničkom pitanju finansija, već o materijalnom izrazu klasne borbe. Međunarodni kapital koristi finansijske poluge da disciplinuje lokalnu buržoaziju i državni aparat, dok je radnička klasa kolateralna žrtva.

Geopolitički pritisci

Na spoljnopolitičkom planu, Srbija se našla između dva imperijalistička interesa: ruskog, kojem su alat energenti i infrastruktura za njihov transport; i zapadnog, koji se oslanja na moć svojih finansijskih institucija. Sankcije NIS-u simbolizuju početak kraja višegodišnje politike „balansiranja“ između Moskve i Zapada.

Zapad od Beograda očekuje jasnu lojalnost, dok Rusija pokušava da očuva makar simbolično prisustvo kroz energetiku. Cilj sankcija je izbacivanje ruskog kapitala iz energetskog sektora u Srbiji i priprema terena za uključivanje Srbije u zajednički evropski režim nabavke energenata. To bi značilo duboku promenu u strukturi vlasništva i preraspodeli rente.

Potencijalni ishodi

Prodaja NIS-a zapadnom partneru donela bi kratkoročno smirivanje tržišta i povratak profita, ali bi Srbija i dalje bila u situaciji da nema energetski suverenitet.

Nacionalizacija bi, pod pretpostavkom da je sprovede aktuelni režim, privremeno očuvala stabilnost, ali uz rizik da se umanje socijalna davanja ili da se država iscrpi fiskalno, što bi potencijalno dovelo do još veće političke represije nad radničkim pobunama.

Zadržavanje na sadašnjem stanju (status quo), to jest rad NIS-a u istoj vlasničkoj konfiguraciji uz sankcije i stagnaciju, vodilo bi ekonomskom padu i rastu političkog nezadovoljstva.

Fiskalna iscrpljenost države mogla bi da otvori put ka bankrotu ili rebalansu budžeta, prisiljavajući vlast da posegne za novim zaduživanjem ili oštrim rezovima javnih troškova. Takve mere štednje dodatno bi pogodile već osiromašeno stanovništvo i produbile postojeću krizu novim poskupljenjima robe široke potrošnje i ostalih životnih troškova. Smanjenje državne potrošnje oslabilo bi sposobnost režima da finansira plate u javnom sektoru, koji je ključni oslonac njegove političke stabilnosti. Gubitak te socijalne baze značio bi kraj mogućnosti kupovine društvenog mira, a režim bi tada bio suočen s izborom između priznanja poraza i povlačenja ili pojačavanja represije na putu ka konačnom slomu.

Nijedna od ovih opcija ne donosi sistemsko rešenje, jer problem nije samo u vlasništvu, već u logici kapitalističke akumulacije u kojoj su energetski resursi roba a ne javno dobro, i u kojoj profit a ne društvena potreba upravlja proizvodnjom.

Narod između dve sile

Građani Srbije već osećaju posledice kroz rast cena goriva, poskupljenje svih vidova auto-saobraćaja, kao i porast troškova života. Ako i bankarski sistem doživi udar, to bi moglo da dovede do rasta kamata i mnogo ozbiljnije ekonomske krize od trenutnog blagog porasta kursa evra. Za prosečnog radnika to znači isto ono što svaka kriza kapitala donosi – veće troškove, manju sigurnost i dublju zavisnost. Dok se elita bavi pregovorima o „strateškom partnerstvu“ i „modernizaciji tržišta“, mase ponovo plaćaju cenu političkih odluka koje su donete bez njihove kontrole.

U svim ishodima, radnička klasa će biti ta koja snosi najžešće posledice kroz inflaciju, stagnaciju plata i nesigurnost. Izlaz postoji samo ako se kriza ne prepusti državnoj birokratiji koja čuva interese buržoazije, ili samoj buržoaziji, već se u radnom narodu i kroz široke društvene borbe ona artikuliše kao političko pitanje društvene kontrole nad energijom i društvenim bogatstvom. Kako god da se reši pitanje sankcija protiv NIS-a, ono otvara istorijsku priliku za intenzivniji nastavak političke borbe za socijalizam, koja pretpostavlja da se pitanja energije, rada i suvereniteta moraju vratiti u ruke onih koji sve to zapravo stvaraju – radnika i radnica Srbije.

Napomena: U trenutku objave ovog teksta, specijalna dozvola koju je OFAC dao NIS-u, da uvozi naftu čije poreklo nije iz ruskih izvora, i dalje je na snazi. Licenca je uslovljena time da ruska strana izađe iz vlasništva Naftne industrije Srbije. Pretnja, teret i opisane posledice sankcija i dalje ostaju na snazi do razrešenja situacije.