Od prvog plenuma do klasne solidarnosti

Kada su petnaestominutne blokade prvi put pomenute na Mašinskom fakultetu, to je naišlo na oštru osudu studenta-prodekana i članova Studentskog parlamenta. Brže-bolje su pokušali da umire studente organizovanjem humanitarno-muzičkog kviza, nadajući se da će time sanirati štetu koju su naneli svom ugledu. No, studenti koji su učestvovali u odavanju počasti žrtvama pada nadstrešnice osetili su se kao da se sa njima šegače i shvatili da njihovo samoorganizovanje smeta „predstavnicima“ u Studentskom parlamentu. Student-prodekan, koji nikada nije uživao ugled među „mašincima“ jer se isključivo borio za sopstveni položaj, ubrzo je postao najomraženija ličnost među studentima.

Ko bi rekao da će upravo ovi potezi „predstavnika“ studenata dovesti do toga da se tridesetak mašinaca samoorganizuje i 29. novembra prošle godine uputi ka zgradi Rektorata Univerziteta u Beogradu – ni ne znajući da će ulaskom u tu zgradu zajedno sa ostalim okupljenim studentima započeti višemesečnu blokadu. Kada je došlo do upada u Rektorat i kada je blokada počela da se širi po fakultetima oko Studentskog trga, ljudi sa tehničkih fakulteta zapitali su se kako da taj plamen pobune prenesu na matične fakultete. Samoorganizovane grupe studenata tehničkih fakulteta okupile su se u podrumu Rektorata i započele zajedničko planiranje. Do kraja prve nedelje decembra svi tehnički fakulteti u Beogradu pokrenuli su blokade.

Na plenumima je učestvovao veliki broj studenata tehničkih fakulteta, koji su jasno izrazili želju da uđu u blokade uprkos brojnim pokušajima sabotaža i opstrukcija. Među pokušajima da se blokade spreče ističe se zvaničan poziv koji su brucošima uputili student-prodekan i Studentski parlament Mašinskog fakulteta, naglasivši da bi na plenumu trebalo da se „podrži ideja da ne dođe do prekida nastave“. Taj poziv je prouzrokovao nekoliko manjih incidenata; najzanimljiviji je bio kada je osoba iz Studentskog parlamenta Mašinskog fakulteta pokušala nasilno da uđe na plenum, nazivajući studente-redare nacistima jer su proveravali da li je svako ko ulazi na plenum student.

Još od prvih plenuma u Rektoratu, u fazi u kojoj većina fakulteta još nije stupila u blokadu, profilisala su se dva pogleda na zahteve i ciljeve blokada. Prvi pristup bio je građanski; zahtevao je „normalan“ rad institucija, ne želeći da „isprlja“ borbu zahtevima koji se ne tiču isključivo pada nadstrešnice u Novom Sadu. Na drugoj strani izrastala je i jačala ideja da je pad nadstrešnice još jedna posledica dugogodišnjeg nemara vlasti kojoj je profit važniji od ljudskih života.

Ograničenja prvog pristupa pokazala su se u toku protekle decenije, kada smo svedočili nizu neuspelih opozicionih protesta, propalih zbog nesposobnosti liberalne opozicije da masi pruži ubedljivu alternativu društva. Zbog toga su studenti i radni narod koji je podržao i pomogao njihovu borbu od početka studentskih blokada strogo osuđivali svaki pokušaj upliva opozicije u akcije studenata, kao i sve pokušaje oportunizma. Čuvanje moći plenuma i strah od davanja bilo kakve autonomije za pojedinačno delovanje radnim grupama ili delegatima različitih fakulteta uspešno su sprečili da se studentske blokade zloupotrebe za bilo kakve lične ambicije. Sa druge strane, isto tako su sprečili i mogućnost da se neke odluke brzo donesu u danima u kojima je svaki sat bio važan. Nesumnjivo, ovakav pristup je omogućio da blokade istraju i ostanu autentičan izraz studentskog nezadovoljstva; međutim, isto tako je u samom početku otežao komunikaciju sa sindikatima i širenje pokreta sa studenata na radnike, tj. na članove društva koji direktno učestvuju u proizvodnji i koji bi svojim organizovanjem značajno uzdrmali režim. Takav pokret bi svakako u prvom planu imao socijalne zahteve i njegov uspeh bio bi primer za samoorganizovanje širom Balkana. No, to se tada činilo veoma daleko.

Ljudi koji su pristupali blokadi verujući da se samo treba izboriti za to da institucije krenu da rade svoj posao bili su prvi protivnici ideje da se uvodi bilo kakav socijalni zahtev, i prvi zagovornici toga da se u potpunosti izbaci četvrti zahtev, koji se jedini tiče materijalnog stanja studenata. Njihov argument bio je da je „krajnje sebično iskoristiti tragediju poput ove u Novom Sadu kako bismo mi studenti tražili nešto za sebe“ – što zvuči dosta slično onome što bi moglo da se pročita u nekim režimskim novinama.

Ne treba prevideti da kod nas „normalan“ rad institucija u okvirima kapitalizma nikada neće izgledati kao u centrima tog globalnog sistema, već upravo ovako kako izgleda trenutno. Ovo je „normalan“ rad institucija kakav je namenjen zemljama na Balkanu kako bi osigurao profite i obezbedio da se eksploatacija naših naroda nastavi. Borba koja je devedesetih godina prošlog veka obećavala povećanje standarda ali i čuvanje socijalističkih tekovina donela je na kraju samo privatizaciju, povećanje nejednakosti i institucije stvorene da taj sistem održavaju. Sve ono za šta su neke prethodne generacije davale živote, sada je oteto.

Upravo zato što su samoorganizovani studenti to prepoznali, vlastima i lokalnim moćnicima je postalo zastrašujuće da zamišljaju u kom pravcu će se ovakav pokret razvijati i šta će sve iznedriti.

Jedan od transparenata koji je u tim početnim nedeljama počeo da se ističe u prvi plan bio je: „STUDENTI U BLOKADE, RADNICI U ŠTRAJK!“ Upitno je da li je ovo zaista bilo zamišljeno kao prvi korak u širenju pokreta na radnike, ili je posredi bila samo simbolika; svejedno, poruka je bila delotvorna. Već tada na plenumima Mašinskog fakulteta počinje da se govori o osnivanju radne grupe koja bi komunicirala sa sindikatima. Slično tome kako je, na samom početku blokada, jedna od najvažnijih za njihovo širenje bila radna grupa za komunikaciju sa drugim fakultetima, ljudi su počeli da uviđaju da je sada, kada su skoro svi fakulteti u zemlji stali, stupanje u kontakt sa radnicima najvažniji sledeći korak. Na fakultetima poput Mašinskog, gde je značajniji deo studenata upravo iz radničkih porodica, ovo je bilo veoma intuitivno.

Sve se ovo dešava u trenutku kada prosvetari već uveliko govore o radikalizaciji štrajka u kome su od septembra, a studenti Filozofskog fakulteta stupaju u komunikaciju sa njima. Plenumi već sredinom decembra uviđaju značaj organizovanja prosvetnih radnika. Nije napravljena greška kao u vreme pokreta „Srbija protiv nasilja“, kada je nakon tragedije koja je bila vrhunac poniženja za svakog prosvetnog radnika, opozicija to pretvorila u još jednu šansu da se izbori za svoj prostor u medijima. Studentski pokret je bolje razumeo situaciju i imao prirodnije veze sa prosvetarima, te se organizovani studenti povezuju sa radnicima koji počinju da pokazuju volju da se bore ne samo protiv poslodavca, nego i protiv sindikalne birokratije i režima. Isto kao što su Studentski parlament i student-prodekan Mašinskog fakulteta pokušali da zabodu nož u leđa svojim studentima, reprezentativni sindikati kasnije su zaboli nož u leđa radnicima u prosveti. Isto kao što su studenti istrajali, istrajavaju i prosvetari.

U jeku svih ovih dešavanja, studenti Mašinskog fakulteta saznaju za protest radnika Pošte i mogući štrajk, i na plenumu iznose predlog da se to podrži. Dan kasnije istu akciju odlučuju da podrže studenti sa brojnih drugih fakulteta, uprkos spinu da iza akcije radnika, delom iz sindikata Sloga, stoji opozicija i da zato ne treba stupati u kontakt s njima. Ova priča je dosta naškodila umrežavanju studenata sa radnicima; uopšte, preterana paranoja oko upliva opozicije bila je parališuća u nekim momentima, osujećujući pojedine vidove podrške i saradnje s radnicima. Studenti sa Mašinskog i Tehnološko-metalurškog fakulteta, koji su izglasali podršku protestu, pojavili su se ispred Glavne pošte u Takovskoj ulici 25. decembra kako bi se solidarisali s manjim brojem radnika koji je imao hrabrost da se pojavi; pojavili su se i pojedinci sa drugih fakulteta i iz drugih javnih preduzeća. Taj protest je, iako ne masovan, bio veoma ohrabrujući za radnike. Tom prilikom je među studente sišao i novi direktor Pošte, Zoran Anđelković, koji ih je pozivao da dođu i rade u Pošti, na šta su se radnici smejali komentarišući niske plate. A kada je, u duhu čuvenog seksističkog SPS-ovskog humora, studentima rekao da „dođu u Poštu da jure poštarke“, studenti su ga nadglasali skandirajući: „STUDENTI UZ POŠTARE!“

Ovaj protest bio je značajan i zbog kontakta koji su mašinci ostvarili sa borbenim radnikom GSP-a, što je značajno doprinelo daljem umrežavanju studenata i radnika. Upravo je neposredno nakon ove akcije izglasana zajednička radna grupa Tehnološko-metalurškog i Mašinskog fakulteta za komunikaciju sa radničkim savetima. Radnički saveti su u tom trenutku studentima delovali kao nešto najbliže plenumima, i zapravo je to bio način da se izbegne bilo kakva optužba da će se opozicioni akteri ugurati u studentske redove, zloupotrebljavajući autentične vidove radničkog organizovanja.

Sa Novom godinom počela je da se širi priča o umrežavanju sa radnicima. Iako se činilo da sledi zatišje i moguće gašenje blokada, studenti su prionuli na planiranje novih akcija, posebno se posvećujući produbljivanju saradnje s radnicima kroz svoje radne grupe. Nezavisno od njih, studenti Mašinskog fakulteta stupili su u kontakt sa nekoliko sindikata u GSP-u i sastali se s njima kako bi isplanirali tribinu o problemima u ovom javnom preduzeću. Kroz sve ove razgovore često se provlačila ideja organizovanja radničkog plenuma, a u komunikaciji sa ljudima sa Filozofskog fakulteta videlo se da su se slične stvari razmatrale. Iako su različite grupe studenata u blokadi koje su radile na umrežavanju sa radnicima funkcionisale decentralizovano i paralelno, bez znanja o tome šta rade druge njihove kolege, ideje su konvergirale.

U nedeljama nakon praznika pokrenula se bujica zajedničkih protesta studenata i radnika, iako te akcije nisu bile ispraćene ni u opozicionim ni u režimskim medijima onoliko koliko je njihov značaj zavređivao.

Najveći udar režima u tom trenutku pretrpeli su prosvetari, kada su četiri reprezentativna sindikata zaključila dogovor sa vlastima i potpisala moratorijum na štrajk. Međutim, veliki broj studenata izglasao je podršku prosvetnim radnicima i najavio dolazak na njihov protest koji je bio zakazan za 20. januar. Tog ponedeljka dogodio se veličanstven protest na platou ispred Filozofskog fakulteta, gde je Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije, proglasio generalni štrajk sledećim rečima: „Konstantujem da je plenum prosvetnih radnika Srbije aklamacijom proglasio generalni štajk u školama!“

Dan kasnije, 21. januara, Elektrotehnički fakultet daje primer svim ostalim visokoškolskim ustanovama kada organizuje prvi zbor radnika na kome su bili prisutni, i imali pravo glasa, svi zaposleni – od spremačice i domara, do profesora i dekana. Istog dana izglasan je i štrajk.

Potom je u sredu, 22. januara, organizovana veoma posećena tribina u velikom amfiteatru Mašinskog fakulteta, na kojoj su radnici GSP-a i drugi upućeni sagovornici govorili o problemima ovog javnog preduzeća. Svi ovi ljudi različitih profesija, od vozača i radnika primarne delatnosti pa sve do inženjera i profesora, poslali su jasnu poruku da se sistematsko urušavanje radničkog organizovanja sprovodi upravo sa ciljem da se to preduzeće koje su oni gradili rasparča i posluži ljudima bliskim režimu za zgrtanje profita. Napomenuli su da znaju šta gradske vlasti žele da urade i da im neće to dopustiti. Kada je došlo do pitanja umrežavanja studenata i radnika, govornici su zahvalili na podršci i prilici da govore pred punim amfiteatrom, i rekli da dolaze na Auto-komandu da podrže studente. Dve nedelje kasnije održan je jak i posećen protest radnika GSP-a na kojem je bio veliki broj studenata Mašinskog, Filološkog, Saobraćajnog i drugih fakulteta koji su podržali zahteve radnika.

Dan nakon tribine na temu problema u GSP-u, u četvrtak 23. januara, organizovan je veliki protest podrške radnicima EPS-a. Tiskajući se uskom Balkanskom ulicom ispred upravne zgrade EPS-a, studenti su zajedno sa radnicima glasno uzvikivali: „GENERALNI ŠTRAJK!“ Nakon govora predstavnika Radnog tela Jedinstvo Kolubara održano je 15 minuta ćutanja za žrtve zločina u Novom Sadu, nakon čega se ulicom zaorilo skandiranje: „STUDENTI UZ RADNIKE! RADNICI UZ STUDENTE!“ Članovi Radnog tela su prethodno, 18. januara, već govorili na veoma posećenoj tribini na Filozofskom fakultetu, na kojoj se diskutovalo o saradnji studenata i radnika.

Iste nedelje, u petak 24. januara, organizovana je akcija koja je samo u nazivu bila štrajk. Naime, plenumi mnogih fakulteta izglasali su podršku akciji pod nazivom „Generalni štrajk“, koja je trebalo da bude poziv svima da se organizuju i obustave rad. Ono što se zapravo desilo jeste da su neki sitni preduzetnici svojim radnicima dali slobodan dan, a da su svi ostali imali priliku da tog dana bojkotuju svaku vrstu kupovine ili trošenja novca. Vrlo je jasno da to što su u obustavi rada bile, recimo, Delfi knjižare, koje pretežno izrabljuju studente za bedne pare, nije bio štrajk koji su organizovali radnici već odluka bogatog vlasnika koji bi inače iskoristio sve mehanizme da autentično organizovanje svojih radnika suzbije. Otvoreno je pitanje koliko je ovakva akcija zapravo doprinela širenju ideje generalnog štrajka, budući da su radnici dan kasnije nastavili da rade u istim bednim uslovima. Takav generalni štrajk, bez ikakve strategije, potencijalno pravi više štete nego koristi.

U toj su nedelji studenti organizovali protest na Auto-komandi. Plan je bio da se na njemu pokuša s pravljenjem radničkog plenuma, ali se zbog premalog broja uključenih ljudi i neblagovreme najave pokušaj završio tako što su radnici iz različitih javnih preduzeća samo održali govore. Govorili su predstavnici prosvetara u štrajku, ljudi iz sindikata GSP-a, radnici RTS-a, predstavnici radnika EPS-a i Apoteka Beograd. Iako se nije obistinila zamisao o održavanju simboličnog plenuma radnika, kod Karađorđevog parka iznad Auto-komande se u različitim radničkim govorima zaorio poziv na klasnu solidarnost – poziv koji je trebalo širiti.

Moć samoorganizovanja je zastrašujuća za vlast, ali isto tako i za opozicione aktere, jer daje živu sliku jednog revolucionarno drugačijeg društva koje ne bi trpelo izrabljivanje i eksploataciju. Ubrzo su počele da jačaju i šire se njihove priče o prelaznoj vladi, o stručnjacima i moralnim autoritetima, koje su naravno naišle na najžešću osudu u širokom krugu samoorganizovanih studenata. Upravo ti liberali koji su spremni da vode umesto nas, organizovanih studenata i radnika, govore o „levoj radikalštini koja truje blokade“ – ali njihova priča nema snagu da ugasi ovaj plamen slobode.

Studenti su 12. februara, pažljivo organizovanom blokadom Studentskog kulturnog centra, prvi put ušli u blokadu van područja univerziteta, i zaista izašli iz okvira borbe za „normalan“ rad institucija u istinsku borbu protiv privatizacije i profita. Svesni toga da je režim spreman da otme svaki ustupak koji je u nekom trenutku dao, oni sada ponovo traže da se studentski prostor vrati studentima. To ne znači da u studentskom pokretu nije bilo i konzervativnih struja kojima je ova blokada bila trn u oku zbog programa kojim je započet rad slobodnog Studentskog kulturnog centra. Iako su neke grupe studenata išle toliko daleko da nazivaju ovu blokadu „skrnavljenjem“ institucije, ipak je iz dana u dan sve veći broj studenata koji se uključuju u rad slobodnog SKC-a i borbu protiv višedecenijskog otimanja studentskih prostora zarad zgrtanja profita.

Još jedna značajna akcija studenata, možda ne po brojnosti ali svakako po poruci koja je poslata, bila je petnaestominutna blokada ispred ambasade Grčke, a povodom dve godine od sudara dva voza kod doline Tempi, u kojem je poginulo 57 ljudi. Na protestu su osvanule parole „Ista bol“ i šetalica sa natpisom: „U NOVOM SADU I TEMPIMA, DRŽAVA I KAPITAL UBIJAJU!“ Podeljen je i veliki broj letaka na kojima su vrlo otvoreno izneti antikapitalistički argumenti koji opisuju situaciju u Srbiji i Grčkoj: „[U] oba slučaja politički vrh zajedno sa predstavnicima krupnog kapitala sklapaju dogovore na grbači naroda i prave procene gde samo profit ulazi u računicu, dok se sva upozorenja zanemaruju. Rezultat ovakve politike koju vode države jesu katastrofe i gubitak ljudskih života koji isti ti političari i kapitalisti pokušavaju da prikriju manipulacijama preko svojih medija.“

Ljudi zabrinuti za svoju budućnost su i po najzabačenijim selima počeli da se okupljaju, ustaju i jure svoje lokalne siledžije po njivama. Narodi širom Balkana spremni su da izađu u znak podrške studentima iz Srbije. Sada je jedino pitanje da li smo svi spremni da se samoorganizujemo i zajedno ustanemo u borbi protiv moćnika koji nas sve eksploatišu i ruše naše društvo, koji nam otimaju i najosnovnija prava zarad svojih profita, ili ćemo im dopustiti da stare podele iskoriste kako bi ovaj ohrabrujući pokret dočekao sličnu sudbinu kao i masovni studentski protesti devedesetih – da uz minimalne ustupke vladajućih elita ponovo predamo mogućnost borbe za drugačije društvo nekim novim slugama kapitala!