Oportunizam i umeće mogućeg
Pred vama je prevod jednog manje poznatog teksta revolucionarke Roze Luksemburg iz 1898. godine. Uprkos velikim razlikama između njenog i našeg neposrednog konteksta, verujemo da Luksemburg podvlači neke trajne lekcije za usmeravanje socijalističkog pokreta – koje nisu ništa manje relevantne ni danas.
Tekst preveo Sekula Dožić.
Sve dodatne napomene i naglašavanja u tekstu su naši.
Kako je već poznato, drug [Volfgang] Hajne sastavio je pamflet uoči partijske konferencije, pod nazivom „Glasati ili ne glasati?“ U njemu se zalaže za učešće SPD-a na izborima za prusku skupštinu. Ipak, nije glavna tema pamfleta ono što nas primorava da napravimo nekoliko neophodnih zapažanja, već su to dva termina koji se pojavljuju u njegovoj argumentaciji, a na koje reagujemo s naročitom osetljivošću usled dobro poznatih događaja koji su nedavno zadesili partiju. Ti termini su: umeće mogućeg i oportunizam. Hajne veruje da otklon partije od ovih trendova zapravo počiva na nerazumevanju pravog lingvističkog značenja ovih stranih izraza. Avaj! Drug Hajne je, nalik Faustu, proučavao pravnu nauku sa revnosnom posvećenošću – ali za razliku od Fausta, ne i mnogo toga drugog. I u pravom duhu jurisprudencije, reče on sebi: „U početku beše Reč“. Ako želimo da znamo donose li umeće mogućeg i oportunizam štetu ili korist socijaldemokratiji, treba samo da otvorimo rečnik i u roku od pet minuta ćemo pronaći odgovor. Naime, iz rečnika saznajemo da je umeće mogućeg „politika koja nastoji da ostvari ono što je moguće pod datim okolnostima“. Hajne na to veli: „Zaista, pitam sve razumne ljude, zar bi politika trebalo da nastoji da ostvari ono što je pod datim okolnostima nemoguće?“ Da, odgovaramo mi, razumni ljudi; kada bi se pitanja politike i taktike mogla rešavati tako jednostavno, onda bi leksikografi bili najmudriji državnici a mi bi, umesto socijaldemokratskih izlaganja, trebalo da počnemo da držimo javna predavanja iz lingvistike.
Naravno da bi naša politika trebalo, i da jedino i može da nastoji da ostvari ono što je pod datim okolnostima moguće. Ali to nam ne govori kako, na koji način treba da pokušavamo da ostvarimo ono što je moguće. To je, međutim, ključna stvar.
Osnovno pitanje socijalističkog pokreta oduvek je bilo kako da uskladi svoju neposrednu praktičnu aktivnost s krajnjim ciljem. Razne „škole [mišljenja]“ i struje unutar socijalizma razlikuju se upravo po rešenjima koja nude za ovaj problem. A socijaldemokratske partije prve su u istoriji socijalističkog organizovanja razumele kako da usklade svoj konačni revolucionarni cilj sa svakodnevnim praktičnim radom; tako su i uspele da uvedu široke mase u svoju borbu. Zašto je ovo rešenje tako jedinstveno? Ukratko i u najgrubljim crtama, zato što se borba koju partija u stvarnosti vodi oblikuje u saglasju sa opštim principima njenog programa. Svi ovo instinktivno znamo, i ako neko pokuša da nas ospori, znaćemo da mu odgovorimo jasno kao i uvek. Ipak, verujemo da je ovaj princip, uprkos svojoj opštosti, ujedno i vrlo konkretna vodilja za našu aktivnost. To možemo pokazati na primeru dva aktuelna pitanja partijskog života – militarizma i carinske politike.
Kao što zna svako ko je upoznat sa našim programom, mi se principijelno protivimo svakom obliku militarizma i zaštitnih carina. Da li iz ovoga proizlazi da naš predstavnik u Rajhstagu automatski mora da odbije da učestvuje u svakoj debati o zakonima koji se tiču ovih pitanja? Naravno da ne, jer je to stav koji priliči maloj sekti a ne velikoj masovnoj partiji. Naši predstavnici moraju istražiti svaki pojedinačni zakon, moraju razmotriti sve argumente, te debatovati i doneti svoj sud na osnovu konkretnih odnosa koji postoje u stvarnosti, na osnovu stvarne ekonomske i političke situacije – a ne na osnovu apstraktnog i beživotnog principa. Odgovor, međutim – pod uslovom da smo ispravno procenili postojeće odnose i interes ljudi – mora biti i uvek će biti ne. Naš odgovor je: ne damo nijednog čoveka niti ijednu paru za ovaj sistem! Ali uzevši u obzir postojeći društveni poredak, ne može ni postojati sistem koji neće biti baš poput ovog. Svaki put kada dođe do povećanja carina, mi kažemo da ne vidimo osnov da se na njih pristane u trenutnoj situaciji; ali za nas ne može ni postojati situacija u kojoj bismo došli do drugačijeg stava. Samo na ovaj način naša praktična borba postaje ono što mora da bude: ostvarenje naših osnovnih principa u odvijanju društvenog života; otelotvorenje naših opštih principa u praktičnoj, svakodnevnoj aktivnosti.
I samo pod ovim uslovima nam je dopušteno da se borimo za ono što je u datom trenutku „moguće“. Ako bi nam npr. neko rekao da treba da ponudimo razmenu – naš pristanak na militarističke i carinske zakone u zamenu za političke ustupke ili socijalne reforme – onda bi taj neko žrtvovao osnovne principe klasne borbe za sticanje kratkoročne prednosti; njegova dela zasnivala bi se na oportunizmu. A oportunizam je, sticajem okolnosti, politička igra koja se da izgubiti na dva načina; kao žrtva mogu pasti ne samo osnovni principi, već i praktični uspesi. Pretpostavka da se najveći broj uspeha može ostvariti pravljenjem ustupaka potpuno je pogrešna. U ovom pogledu, kao i po svim velikim pitanjima, najlukavije osobe nisu uvek i najinteligentnije. Bizmark je svojevremeno rekao jednoj opozicionoj buržoaskoj partiji: „Izgubićete svaki uticaj na stvarnost ako uvek i na sve budete odgovarali sa ne.“ Stari je tada bio, kao što često biva, inteligentniji od papenhajmera [odnosi se na vojnike u Tridesetogodišnjem ratu koji su slepo pratili svog generala, grofa Gotfrida Hajnriha od Papenhajma]. I zaista, buržoaska partija, koja dakle prihvata celokupan društveni poredak ali će se usprotiviti svakodnevnim posledicama tog poretka, predstavlja himeru, veštačku tvorevinu. Mi koji se protivimo celokupnom postojećem poretku znatno drugačije gledamo na stvari. U našem odbijanju, u našem nepopustljivom stavu leži sva naša snaga. To je stav kojim zavređujemo strah i poštovanje neprijatelja, a poverenje i podršku naroda.
Upravo time što ne odstupamo ni centimetar od svoje pozicije, mi primoravamo vlast i buržoaske partije na one ustupke koji se mogu neposredno pridobiti. Ali, ako se damo u poteru za „mogućim“ vodeći se principima oportunizma i ne obazirući se na sopstvene, ako se poslužimo sredstvima državničke trampe, uskoro ćemo se obreti u situaciji lovca koji ne samo što nije ulovio jelena, već je u lovu izgubio i svoju pušku.
Ne gnušamo se mi stranih termina – oportunizma i umeća mogućeg – kao što Hajne misli; gnušamo se samo toga da se oni odomaće u praksi naše partije. Neka oni za nas ostanu strani izrazi. A ako se sa njima ipak nekad susretnemo, neka naši drugovi i drugarice odbace ulogu prevodilaca.
Želiš da podržiš rad Kontranapada?
Javi se za svoj primerak u elektronskoj ili paprirnoj formi.