Papa Francisko (1936–2025): reformista u nereformisanoj Crkvi

Piše Vukoman Milenković

„Kada dajem hranu siromašnima, zovu me svecem. Kada pitam zašto siromašni nemaju hranu, zovu me komunistom.“(Elder Kamara [1909–1999], nadbiskup Resifea u Brazilu)

Smrt pape Franciska ožalostiće mnoge vernike, posebno u zemljama globalnog Juga, dok će je desno krilo rimokatoličke hijerarhije, povezano s reakcionarnim režimima od Varšave preko Budimpešte, Zagreba i Dablina do Vašingtona, dočekati s olakšanjem. Horhe Mario Bergoljo, poznat kao papa Francisko, bio je oličenje tenzija unutar Rimokatoličke crkve. S jedne strane, ostao je čuvar nepravednog autoriteta Vatikana – institucije koja vekovima učestvuje u klasnim, kolonijalnim i patrijarhalnim oblicima represije. S druge strane, bio je retka figura unutar te hijerarhije koja je otvoreno pružila glas potlačenima. U trenutku kada su zapadne sile podržavale ili ćutale pred terorom koji Izrael sprovodi nad narodom Palestine, papa Francisko ga je jasno osudio kao zločin protiv čovečnosti. U domenu unutarcrkvenih reformi napravio je pomake koji su, iako ograničeni, razbijali barijere: dozvolio je pastirski blagoslov istopolnim parovima – što, iako daleko od priznanja punopravnih crkvenih brakova, predstavlja istorijski iskorak; omogućio je ženama da učestvuju u izborima biskupa – što, iako ne znači priznanje ženskog sveštenstva, otvara pukotine u patrijarhalnoj strukturi Crkve.

Štaviše, kao prvi papa iz Latinske Amerike, doneo je u Vatikan duh teologije oslobođenja – radikalnog hrišćanskog socijalističkog pokreta koji je nastao u njegovom zavičaju. Iako je u mladosti bio skeptičan prema ovom pokretu, tokom pontifikata preuzeo je neke njegove temeljne principe: opredeljenost za siromašne, kritiku kapitalističke eksploatacije i povezivanje socijalne i ekološke pravde. Izrazio je i simpatije prema socijalizmu kao etičkoj alternativi neoliberalizmu, što je izazvalo oštre kritike među konzervativcima. Ipak, uprkos toj retorici, odlučno se distancirao od revolucionarne dimenzije teologije oslobođenja, potiskujući njenu klasnu analizu. Umesto poziva na ustanak potlačenih, njegov pristup ostao je u granicama reformizma i moralne osude nepravde – ali ne i političke organizacije protiv nje.

Mali koraci, velike pukotine: Gaza, LGBT i žensko pitanje

Tokom svog pontifikata, papa Francisko se sa rastućom učestalošću pozicionirao u raskoraku sa dominantnim ideološkim tokovima zapadnog imperijalizma i crkvene desnice. Njegova kritika nije bila samo retorička; u nekim slučajevima, poput osude izraelskog terora nad Palestincima, direktno je osporila političku i versku hegemoniju koja decenijama opravdava pokolj muslimana na Bliskom istoku. Kada je Francisko nazvao izraelske zločine u Gazi „terorizmom“ i uporedio ih sa Holokaustom, time nije osudio samo Tel Aviv, već i „civilizovanost“ Zapada koji finansira masakre. Njegove reči imale su snažan odjek među narodima globalnog Juga – podsetivši da se glas protiv imperijalističkog nasilja može čuti čak i iz Vatikana, uprkos njegovoj kolonijalnoj prošlosti.

Po pitanju ženskih prava unutar Crkve, Francisko je napravio simbolične, ali značajne pomake. Godine 2021. prvi put je dozvolio ženama da glasaju u izboru biskupa, što je predstavljalo prekid sa viševekovnom praksom isključivanja žena iz donošenja odluka. „Ne možemo zamisliti Crkvu bez ključne uloge žena“, izjavio je, istovremeno odbijajući pitanje ženskog sveštenstva. Ova dvostrukost – između uključivanja žena u upravljanje i odbijanja da im se prizna punopravno sveštenstvo – oslikava suštinsku napetost njegovog pontifikata: spremnost na određene reforme, ali ne i na radikalno preuređenje struktura moći.

Papa je takođe izazvao jedan od najtvrdokornijih tabua Rimokatoličke crkve: njen odnos prema LGBT zajednici. U decembru 2023. godine doneta je odluka da sveštenici mogu da daju „pastirske blagoslove“ istopolnim parovima, što je predstavljalo prelomni trenutak nakon decenija institucionalne homofobije. „Kada se traži blagoslov, daje se blagoslov“, izjavio je Francisko, naglašavajući da Crkva ne sme biti „sudija koja samo osuđuje“. Iako je eksplicitno rekao da se ne radi o priznavanju istopolnih crkvenih brakova, ovaj korak izazvao je žestoko protivljenje konzervativnih biskupa, posebno u Africi, gde su neke biskupske konferencije otvoreno odbile da primene ovu odluku. U Poljskoj, kardinal Marek Jendraševski, poznat po izjavama da je LGBT „ideologija“ opasnija od komunizma, nazvao je ovu promenu „destruktivnom“.

Teologija oslobođenja: povratak u Crkvu, bez revolucije

Teologija oslobođenja predstavlja najradikalniji levi hrišćanski pokret 20. veka, rođen iz borbe siromašnih masa Latinske Amerike za emancipaciju. Nastala u bazičnim crkvenim zajednicama (comunidades eclesiales de base), gde su seljaci, radnici i marginalizovani sveštenici čitali Bibliju kroz prizmu sopstvenog ugnjetavanja, teologija oslobođenja je, u duhu ranog hrišćanstva, videla Isusa kao revolucionara koji stoji na strani siromašnih – ne samo u duhovnom, već i u političkom smislu. Njeni osnovni principi bili su: opredeljenost za siromašne koja Božje prisustvo vidi prvenstveno u ugnjetenim i prezrenim, a ne u luksuznim klerikalnim ceremonijama i ordenovanjima političara; marksizmom inspirisana kritika strukturnog nasilja kapitalističkog načina proizvodnje; i Crkva kao zbor politički organizovanih hrišćana i hrišćanki prizvanih da aktivno rade na uspostavljanju Carstva Božjeg iskorenjivanjem nejednakosti, ropstva i sebičnosti. Pokret je platio krvlju: hiljade sveštenika, monaha i laika ubijeni su od strane desničarskih režima uz podršku SAD. Među žrtvama su i Oskar Romero, nadbiskup El Salvadora ubijen tokom mise 1980, i jezuiti Univerziteta u San Salvadoru, masakrirani 1989. godine. Vatikan je pod Jovanom Pavlom Drugim i kardinalom Racingerom (kasnije Benediktom Šesnaestim) osudio pokret zbog „previše marksizma“, a mnogi teolozi oslobođenja – poput Leonarda Bofa i Jona Sobrina – bili su kažnjeni zvaničnom zabranom javnog govorenja, objavljivanja knjiga i podučavanja teologije.

Kao prvi papa iz Trećeg sveta, Francisko je doneo dubok odjek teologije oslobođenja u Vatikan, ali je njeno revolucionarno jezgro zamenio umerenijom „teologijom naroda“ – varijantom argentinskog teologa Huana Karlosa Skanonea, koja izbegava marksističke pojmove i spominjanje klasne borbe, ali zadržava fokus na siromašnima.

Iako rezervisan isprva kao mladi sveštenik i biskup, Bergoljo počinje da se okreće svojoj „prirođenoj“ teologiji od 2013. pa sve do kraja svog pontifikata. To postaje najvidljivije u nizu rehabilitacija teologa oslobođenja koje je izvršio. Gustavo Gutijerez, osnivač pokreta, pozvan je da služi misu sa Franciskom i bivšim prefektom Kongregacije za nauk vere – što je bio neslućen gest pomirenja. Leonardo Bof angažovan je kao savetnik za encikliku (poučno pismo upućeno vernicima, u kojem papa iznosi stavove o važnim pitanjima vere, morala i društva), pod imenom Laudato Si’, objavljenu 2015. godine. Francisko je u njoj spojio ekološku borbu sa elementima teologije oslobođenja: „Čuti vapaj siromašnih znači i čuti vapaj Zemlje.“ Ukinute su kazne za Migela d’Eskota i Ernesta Kardenala, sveštenike koji su podržavali sandinističku revoluciju u Nikaragvi.

Simpatije prema socijalizmu vidljive su u mnogim papinim obraćanjima. Osudio je „diktaturu tržišta“, „logiku profita koja ubija“, i zagovarao „ekonomiju koja služi čoveku, a ne obrnuto“. Pozivao je na uvođenje univerzalnog osnovnog dohotka, a u enciklici Fratelli Tutti ističe da zemljište i resursi moraju imati „društvenu funkciju“ za opšte dobro, što je jedan od ključnih principa latinoameričke socijalističke agrarne reforme. Podržao je Eva Moralesa u Boliviji i kritikovao Havijera Mileja u rodnoj Argentini.

Iako je izbegavao marksističku analizu društva, odbacio oružani otpor i pozive na političko organizovanje, papa Francisko je određene pojmove teologije oslobođenja vratio sa margine u Vatikan. Međutim, njen radikalni potencijal preoblikovao je u reformistički narativ koji je više moralni apel nego politička strategija. Time je potisnuo klasnu borbu kao osovinu borbe za pravdu i zamenio je opštim pozivom na milosrđe i solidarnost.

Kao što je Leonardo Bof primetio: „Nije toliko bitno da li si za teologiju oslobođenja, već da li si za oslobođenje potlačenih.“ Francisko je prihvatio prvo – simboliku, naraciju i pomirenje – ali ne i drugo: praksu koja bi izazvala poredak. Njegov pontifikat ostaje tako paradoksalan spoj proroka i diplomate – u kojem je vizija oslobođenja zadržala evanđeoski ton, ali izgubila revolucionarnu oštricu.

Snaga nije bila u Rimu

Nasleđe pape Franciska ne može se sagledati bez senki koje ga prate još iz vremena argentinske diktature (1976–1983). Kao mladi provincijal jezuitskog reda, Bergoljo je bio optuživan da je, svojom pasivnošću ili čak kolaboracijom, izložio dvojicu sveštenika represiji vojne hunte. Iako su neki od aktera, poput oca Jaliča, kasnije povukli teže optužbe, istina o njegovoj ulozi ostaje maglovita. Ono što je izvesno jeste da se kao crkveni lider u to vreme nije suprotstavio zločinima države – što baca dugu senku na njegovo kasnije zalaganje za siromašne i potlačene. Njegova ćutanja u prošlosti učinila su kasnije reči glasnijim, ali i dvosmislenijim.

U toj dvosmislenosti leži i ceo njegov pontifikat: između tišine i svedočanstva, između radikalne poruke i institucionalnog kontinuiteta. Iako je otvorio vrata pitanjima koja su decenijama bila potisnuta – od teologije oslobođenja, preko prava LGBT osoba i žena, do otvorene kritike imperijalizma – učinio je to bez narušavanja same strukture Crkve. Njegova je reformatorska delatnost bila istovremeno duboka i ograničena, glasna u formi, ali oprezna u suštini.

Upravo zato što je ostao zarobljen između proroka i diplomate, između nade i kompromisa, pontifikat pape Franciska pokazuje granice unutar kojih se institucionalna crkva može menjati iznutra. Promene koje je doneo – koliko god važne i simbolički snažne – nisu potekle iz samog Vatikana, već su bile odgovor na pritisak odozdo: na vapaj naroda Gaze, na istrajnost žena koje decenijama služe Crkvi bez prava glasa, na veru LGBT hrišćana koji odbijaju da se odreknu Boga jer ih se Crkva odrekla. Prava snaga teologije oslobođenja nikada nije bila u papskim enciklikama, već u rukama bazičnih crkvenih zajednica, u pobunjenim teolozima koji propovedaju uprkos zabranama i u radnicima koji čitaju Bibliju ne kao knjigu poslušnosti, već kao knjigu otpora – i koji se organizuju, štrajkuju, grade alternative. Ako je Francisko pokazao da papa može govoriti protiv imperijalizma, ostaje na narodima da pokažu da Carstvo Božje neće doći odozgo, već da se gradi odozdo – iz blata favela, iz rudnika i polja, sa ulica okupiranih gradova, iz tela koja odbijaju da ćute. U tom smislu, njegova smrt ne zatvara jedno poglavlje, već otvara pitanje: ne šta će biti s Vatikanom, nego šta ćemo mi učiniti sa nadom koju je, makar i nehotice, ponovo razgoreo.