Plenumi su srce pokreta

Razgovarali smo sa nastavnicima srednjih škola u Beogradu aktivnim u borbama tokom prošle školske godine. Poziv na širenje ciljeva studentske borbe među radništvom našao je najsnažniji odjek u redovima prosvetnih radnika i radnica. Zato vredi posvetiti posebnu pažnju njihovim svedočenjima: kako je borba počela, kako je tekla, i kako očekuju da će se nastaviti? Grupni intervju pripremio Vukoman Milenković.

Kontranapad (KN): Kako su tekle obustave i blokade u školama prošle školske godine? Šta biste rekli o fazama, akterima i epilogu u maju/junu?

Odgovor (O): Obustave su krenule krajem prvog polugodišta u malom broju škola, a pred početak drugog polugodišta postale su rasprostranjene. Mediji su stalno manipulisali brojkama pa je teško reći koliki je bio stvarni obuhvat; bitnije je da obustave nisu svuda imale isti karakter niti isti značaj i da se situacija menjala.

Kad kažemo „obustava nastave“, mislimo na to da nastavnici u jednoj školi, ili pojedinačno, jedan ili više dana ne drže nastavu. Taj oblik se pojavio već na jesen na predlog reprezentativnih sindikata, koji su tada delovali prilično jedinstveno; NSPRS [Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije – prim. ur.] je u isto vreme promovisao „beli štrajk“, ali je u jednom trenutku podržao i obustave. Pre druge polovine decembra obustave su uglavnom bile jednodnevne i predstavljale su radikalizaciju u odnosu na zakonske štrajkove i ulične proteste. Svesno smo izlazili iz okvira restriktivnog zakona o štrajku, uz sindikalno ohrabrenje.

Prelom je doneo tragični događaj u Novom Sadu prvog novembra, koji nas je zatekao tokom jedne takve obustave povezane s uličnim protestom. Usledili su masovni građanski protesti i policijska/paradržavna represija, a potom komemorativna 14‑minutna ćutnja i blokade saobraćaja koje su se produžavale. Represija je podstakla studentske blokade (počelo je na FDU, pa se širilo), iz kojih su izrasli i učenički bojkoti/blokade. Razlika je što su studenti u pravilu fizički zauzimali zgrade, a u srednjim školama je dominirao bojkot nastave, sa povremenim fizičkim blokadama kao radikalizacijom.

U oba slučaja uspostavljali smo plenume, oblike samoorganizacije i zajedničkog odlučivanja. To je srce pokreta. I mislimo da je to najvažniji momenat u celom pokretu – preuzimanje odlučivanja od struktura kontrolisanih od sistema, i prenošenje na nivo samoorganizacije i neposrednog odlučivanja.

Dinamika je bila različita; negde su učenici, ili deo učenika, npr. maturanti, prvi stupali u blokade, pa onda nastavnici, a negde su nastavnici ulazili u obustavu pre i nezavisno od učenika. Tamo gde je kolektiv uz podršku uprave nezavisno od učenika stupao u obustavu, situacija je bila manje borbena, a emancipatorno iskustvo je bilo daleko slabije nego tamo gde je postojala međugeneracijska saradnja koja je izlazila izvan dosadašnjih odnosa moći nastavnik – učenik.

Takvo iskustvo je i za jedne i za druge od neprocenjivog značaja.

U ranoj fazi pokreta javlja se i poziv na generalni štrajk, za koji se nije znalo odakle dolazi i šta podrazumeva.

Taj poziv se pojavljuje na protestima koji se u toku januara odvijaju po Srbiji. U to vreme mnogi prosvetari su se osetili izdanim od reprezentativnih sindikata, koji su svoje sindikalne proteste u jednoj fazi u decembru povezali sa studentskim protestima i dali podršku studentskim zahtevima, da bi oko Nove godine pristali na dogovor sa vlašću. Taj dogovor je samo donekle podrazumevao ispunjenje ranijih zahteva prosvetnih sindikata, dok su zauzvrat dali svoj izlazak iz širih društvenih borbi – tačnije, odustali su od studentskih zahteva.

Mi koji smo bili svesni da je vlast pristala na ustupke sindikatima tek kada se pojavio širi pokret okupljen oko studenata u blokadi, smatrali smo (i još uvek smatramo) ovakav čin za izdaju nas i naše borbe, budući da smo već do tada svoju borbu videli kao nešto što treba da ima opšti društveni karakter.

Mi smo poziv na generalni štrajk doživeli kao poziv na radikalizaciju i poziv na obustavu nastave do ispunjenja studentskih zahteva na prvom mestu i prosvetnih zahteva (pošto ni oni nisu bili ispunjeni u potpunosti) na drugom mestu.

Budući da od tog trenutka u većini škola nije više bilo nikakvih organizacija koje stoje na toj liniji, okrenuli smo se samoorganizaciji, te nastaju plenumi unutar konkretnih škola. Kasnije dolazi do umrežavanja nastavnika različitih škola koji su u obustavi, i danas imamo nekoliko takvih udruženja. Taj proces povezivanja još uvek traje i prilagođava se potrebama naredne faze borbe.

Sam generalni štrajk, koliko god da je imao motivacioni karakter, kada prvi put „nije uspeo“ krajem januara (desio se zapravo masovan protest, sporadični neorganizovan neodlazak na posao bez štete po poslodavce, i potrošački bojkot), poslužio je nekima da izađu iz obustave pod izgovorom da ne može prosveta sama. Prosveta zaista i ne može i ne treba sama, ali je to tada bilo prerano odustajanje pojedinih, čije su namere i motivi pritom bili upitni.

Slično je i sa velikim građanskim protestima koji su imali takođe dvostruku ulogu – motivacionu u početku, ali posle navodnog neuspeha i jako demotivišuću. Najizrazitiji primer je to što su mnogi, kada se nije desilo „kalendarsko čudo“ da se posle 15. marta probudimo u „6. oktobru“, počeli da odustaju od obustave i da utiču na druge kolege i učenike da i oni to urade.

Tada su se pojavili i zahtevi za prelaznom vladom, i da se promoviše ideja o izborima. Tu su razni opozicioni akteri (spolja ili unutar prosvete) umešali prste i na kraju doveli do toga da dođe do završetka obustave krajem aprila i početkom maja.

Iako svesni da će na kraju borbe biti neizbežno da se dođe do faze u kojoj će se tražiti izbori, borili smo se protiv preuranjenog dolaska te faze. Konkretnije, pre nego što bi nastale stvari kao što su lokalni zborovi, koji samoorganizovanje izvode izvan amfiteatara, i pre povezivanja studenata i prosvete sa radnicima u drugim sektorima.

Što se „epiloga“ tiče, školska godina je završena, što je podrazumevalo odustajanje od obustave, pa i drugih oblika štrajka; ali ono što je važnije od pitanja da li smo time poraženi je to šta nam je ostalo kao infrastruktura – upravo iskustvo plenumâ.

KN: Ko je bio najborbeniji: sindikati, lokalni plenumi/zborovi ili inicijative van sindikata?

O: Borbu su uglavnom vodili ljudi koje je na različite načine „interpelirao“ studentski pokret i njegovi zahtevi. Organizovali smo se u plenume na nivou škole. Ko nije bio za obustavu, osim možda u samom početku, nije ni učestvovao u plenumima. Svaka škola je imala svoju situaciju, ali borbu su vodili gotovo isključivo ti školski plenumi. Ponegde je to bilo uz pomoć sindikata poput FBG [Forum beogradskih gimnazija – prim. ur.], koji se odvojio od reprezentativnog sindikata kojem je pripadao, ali često i bez te pomoći. O NSPRS‑u nemamo dovoljno podataka. Delovali su nam kao ljudi koji vode politiku „sistemske opozicije“, a ne radikalnog dela studentskog pokreta.

Plenumi nastavnika u obustavi svake škole vodili su borbu. Postojalo je umrežavanje kroz PULS OŠ i PULS SŠ: razmena iskustava, međusobna podrška, najviše emotivna i simbolička, ponekad i praktična. Suština je ipak na najneposrednijem nivou odlučivanja, konkretnom plenumu.

„Profil“ borbenog nastavnika teško je nacrtati: to je češće ona nego on; može biti liberal, konzervativni patriota, anarhista, komunista; ateista, vernik; star, mlad; vođen razrađenim političkim stavovima ili prosto solidarnošću sa kolegama i učenicima; racionalan ili emotivan... Ništa od toga nije bilo presudno. Presudne su bile diskusije, jednakost pozicija i solidarnost. To je iznelo borbu.

Pored nastavničkih plenuma, u nekim školama su podjednako značajnu ulogu imali i plenumi učenika, što je možda posebna tema.

KN: Odakle je stizala ključna represija: gradske vlasti, direktori, „žuti“ sindikati, policija?

O: Sve strane koje ste naveli imale su uloge, i smatramo da je odozgo postojala dobra koordinacija, a ne samo spontano jedinstvo interesa ili „vrednosni okvir“. Tu su državne i opštinske strukture, uprave i direktori, kao i „žuti“ sindikati. U praksi smo kao protivnike često doživljavali i aktere tzv. sistemske opozicije, uključujući i one koji su bili deo naših plenuma. To je važilo u jednoj fazi pokreta, iako smo i pored toga ostajali saborci.

KN: Krajem avgusta smo svedočili talasu otkaza. Ko je tu meta? Po kom obrascu se to sprovodi? Koja je suština „kaznene“ politike?

O: Suština je da se proizvede haos i nesigurnost koji će demotivisati prosvetne radnike: neke kazniti, druge zaplašiti, ponekog naterati da „sam“ ode iz prosvete, nekog odstraniti. Targetira se prekarijat koji je pokazao zube. Nismo primetili jedinstven opšti obrazac; zavisi od direktora, uprava škola i lokalnih vlasti na koga će se vršiti pritisak u konkretnoj sredini. Naravno, ljudi na određeno su zasad najugroženiji.

KN: Predstoje nam jesen i zima. Da li je pokret razbijen ili se pregrupiše? Šta očekujete?

O: Pokret nije razbijen, nadamo se, ali je demotivisan. Oblik borbe koji smo imali teško da će se skoro ponoviti: ne očekujemo višednevne potpune obustave. Ipak, ostaci plenumâ postoje u školama; ljudi koji su učestvovali nisu „promenili stranu“, a većina nije potonula u apatiju ili cinizam („ništa nije urađeno“, „ništa se ne može“). Za nastavak obustava trenutno nema motivacije, iz mnogih razloga, od finansijskih, do osećaja smisla u ovoj fazi pokreta.

Naše „aktivno očekivanje“ je da nađemo novu, noseću strategiju koja će zameniti ili nadomestiti obustavu. Smatramo da to ne može biti „iznošenje borbe iz škole na ulicu“, odnosno prevođenje sindikalne borbe u građansku: to bi bilo odustajanje od borbe u školi i to je od početka bio cilj režima. Zbog toga vidimo veću potrebu za zdravim sindikalnim organizacijama unutar pojedinačnih škola. One su ključne i za oporavak sa što manje posledica iz prethodne faze, i za borbu u narednom periodu.