Početak kraja? Kako država otima EPS iz ruku naroda

Elektroprivreda Srbije je 2023. godine zvanično pretvorena iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo, i to po vrlo lošim uslovima, kako za radnike Kolubare, tako i za Srbiju i njene građane uopšte. Vrednost EPS-a srozana je sa petnaest na svega tri milijarde evra.

Piše Živojin Milovanović

Pobuna ili podvala

Protest u Kaleniću, dvadeset četvrti maj 2021. godine.

Okupilo se tada na placu predviđenom za izgradnju Termoelektrane „Kolubara B“ oko 3000 radnika Kolubare. Radnici su se odazvali pozivu sindikalaca okupljenih oko Miodraga Rankovića Picija, tadašnjeg predsednika sindikata Kolubare.

Zahtevi su bili jasni: nastavak izgradnje TE „Kolubara B“ i ostavka tadašnje ministarke rudarstva i energetike, Zorane Mihajlović. Priča o „Kolubari B“ počela je još 1984. godine, kada je planirana kao moderni zamajac socijalističke privrede. Sa izgradnjom se započinjalo triput (najpre 1988. godine) i svaki put je stopirana. Projekat je drugi put obustavljen 2013, dok su u zenitu moći bili sindikalni pobratimi Pici i Milan Đorđević Đokin, a kada su Zorana Mihajlović i Milorad Grčić bili na početku svog uspona. Država se 2019. godine ponovo setila „Kolubare B“ i Grčić je, tada kao direktor Elektroprivrede Srbije, krenuo u realizaciju projekta. Mihajlović, međutim, postaje nadležna ministarka i stopira projekat. Tada je izbio sukob koji je prevazišao granice ministarstva i EPS-a, a naša sindikalna organizacija našla se u epicentru.

Picijeva struja privukla je radnike na protest pričom da se bori za radna mesta i za to da Srbija ne ostane u mraku. Prvi redovi bili su popunjeni njihovim pristalicama, koji su mahali zastavama i transparentima i aplaudirali na svaku njihovu reč. Sve je to bio lep uvod u ono što je zapravo usledilo: okupljeni narod iskorišćen je za podelu u sindikatu. Pici je optužio Đokina da radi protiv interesa radnika preduzeća i smenio ga na čelu sindikata EPS-a, dok je Đokin smenio Picija sa čela sindikata Kolubare. Bilo da su „iza kulisa“ radili u tandemu ili ne, jedno je sigurno: zahtevi protesta više nisu zanimali nikoga od njih.

Projekat „Kolubara B“ zvanično je prekinut 2023. godine, jer nije bio obuhvaćen rebalansom trogodišnjeg programa poslovanja EPS-a. To znači da će, u najgorem slučaju, biti u fioci do 2025. godine – a tada će, prema međunarodnim obavezama koje je preuzela država, biti kasno za ponovni razvoj ovog projekta.

Borba za radnike ili za fotelje

Tri godine kasnije, farsa i dalje traje, a za to vreme desilo se mnogo toga nepovoljnog.

Elektroprivreda Srbije je 2023. godine zvanično pretvorena iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo, i to po vrlo lošim uslovima, kako za radnike Kolubare, tako i za Srbiju i njene građane uopšte. Vrednost EPS-a srozana je sa petnaest na svega tri milijarde evra.

To je bio prvi korak ka privatizaciji. Sindikat je na ovo ćutao.

Za to vreme, sindikalci podeljeni u dve struje nastavili su borbu za prevlast u, svojevremeno, jednom od najjačih sindikata u Evropi – koji je sada, njihovom zaslugom, bačen na kolena. Krajem 2022. godine organizovani su sindikalni izbori, i to dvaput: u dva različita termina, kako bi svaka od dve struje jednog te istog sindikata mogla da proglasi svog pobednika. Nijedna struja nije legitimna, iako svaka to za sebe tvrdi. Radnici i Kolubara prepušteni su sami sebi.

Poslednji put se to pokazalo u pregovorima za novi kolektivni ugovor u Kolubari (videti str. xyz), koji su trenutno obustavljeni. Sindikalci su se udobno zavukli u svoje rupe da uživaju u benefitima koje ostvaruju, dok masa radnika ne zna da li će do avgusta biti prebačena na opšte odredbe Zakona o radu i proglašena tehnološkim viškom.

Budućnost: svetlo ili tama

Kolubara je u svom punom kapacitetu proizvodila oko 30 miliona tona uglja godišnje sa 13.000 zaposlenih. Poređenja radi, u 2022. godini proizvela je 24 miliona tona uglja sa 11.000 zaposlenih. Proizvodnja se smanjuje, ali se zato uvoz uglja povećava. To nameće pitanja na koja ne dobijamo odgovore ni od sindikata ni od vlasti, pa ih tražimo sami:

Ako se smanjuje proizvodnja uglja, da li će biti tehnoloških viškova i od čega ćemo da pravimo struju? Da li se tzv. zelena agenda sprovodi preko naših leđa, a da se mi tu ništa ne pitamo?!

Manje uglja znači manje zaposlenih!

Ono što znamo jeste da „zeleni“ lobisti nameravaju da u potpunosti izbace ugalj iz upotrebe i da do 2034. godine ugase Kolubaru. Već do 2030. godine, prema INEKP-u (Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan), udeo uglja u proizvodnom miksu EPS-a mora da padne na ispod 50%. Potom se 2031. godine očekuje završetak projekta reverzibilne hidroelektrane „Bistrica“, a 2034. i RHE „Đerdap 3“. Udeo uglja do 2035. godine treba da padne na manje od 25%.

Rudnik Kostolac će raditi duže, jer ima bolje ležište i bolju kaloričnu vrednost uglja od Kolubare. Međutim, predviđeno je da do 2040. godine nuklearni program u potpunosti izbaci ugalj kao izvor energije u Srbiji.

Nakon decembarskih izbora, proces reorganizacije EPS-a samo se nastavlja. On će dodatno rasparčati Kolubaru, izdvajanjem posebnih preduzeća iz njenog sastava (npr. Metal ili hidrosektor, koji će postati EPS – obnovljivi izvori), odnosno gašenjem postojećih (Sušara ili termoelektrana). Sistematizacija radnih mesta dovešće do prvih otkaza. Od EPS-a će ostati samo termosektor, unapred osuđen na gašenje.

Da ne bismo, kao mnogi radnici u Srbiji pre nas, ostali bez svojih poslova, akcija i čitave industrije, preostaje nam samo jedna opcija: BORBA. Mi koji smo svoje živote posvetili Kolubari moramo da odlučujemo o budućnosti svojih radnih mesta i o daljem razvoju svojih gradova. Plan zelene tranzicije ne sme da se sprovodi u interesu privatnih kompanija i garniture na vlasti, već u interesu radnika i građana Srbije. U suprotnom, čeka nas budućnost praznih gradova i otete industrije.