Prevaranti i kapitulanti

Deo levice u Srbiji pokazuje svoje prave boje na lakmus-testu antirežimskog pokreta, svrstavajući se uz naprednjačku upravu kapitalističke države protiv, kako oni to vide, himere imperijalizma i njegovih „korisnih idiota“ u obliku masovnog pokreta. U svojim tezama pak nisu originalni, već samo razgolićuju pogubnu nacionalističku logiku uvijenu u retoriku levice. Piše Pavle Ilić

Društvena stvarnost u Srbiji drastično se promenila u poslednjih godinu dana. Duboka socijalna kriza otvorila je izrazito širok prostor za političko delovanje ogromnog broja ljudi, što je posledično izazvalo kolaps legitimiteta vlasti Srpske napredne stranke. Uz to, pokret je, uz sve svoje protivrečnosti, omogućio široku demokratsku diskusiju na teme koje se tiču organizacije čitavog društva, odnosno načina njegove temeljne promene. Svi ovi faktori omogućili su i snagama levice da iskorače sa političke margine.

Deo tih snaga bacio se u masovni pokret inspirisan činjenicom da organizovana radnička klasa u njemu igra istaknutu ulogu. Njihov rad bio je usmeren ka razvijanju bitnih saveza između radnika, studenata i drugih pobunjenih grupa, a jedan od značajnijih rezultata kojem su doprinele jeste i nastanak Društvenog fronta. S druge strane, posvedočili smo pojavi da izvestan broj organizacija i pojedinaca koji za sebe tvrde da su socijalistički, pa čak i marksistički nastrojeni, staju na stranu režima. To su učinili kroz javnu apologiju, ili kroz sopstvenu stidljivu, konfuznu i protivrečnu političku praksu.

Borba za socijalizam, na koju se obe ove struje pozivaju, jeste borba za promenu društva iz korena. Međutim, samo jedna od njih razume da put ka socijalizmu zahteva nezavisno političko organizovanje radničke klase u nemilosrdnoj borbi protiv vladajuće klase i buržoaske države koja je predstavlja. Izdaja ovog principa od strane manjine nominalnih levičara koji staju na stranu države direktna je posledica teorijskih pretpostavki od kojih oni polaze. Stoga, iako je izlišno kritikovati pojedince i organizacije koji su se ne samo isključili iz redova onih koji se bore za pravednije društvo, već stali na stranu koja decenijama direktno – pravno, ekonomski i politički – napada radničku klasu Srbije, veoma je bitno razotkriti njihove teorijske pretpostavke i falsifikate marksizma koje plasiraju. Naročito jer su neke od tih pretpostavki, nažalost, prihvaćene među nemalim delom ljudi na levici koji uprkos njima učestvuju u pokretu. Ipak, ukoliko se razviju do svog logičkog zaključka, te pretpostavke nepogrešivo vode u odbranu buržoaske države i kapitalističkog poretka. Samim time, nužno je da ih svi oni koji istinski žele da grade socijalistički pokret u Srbiji, na Balkanu i šire, odbace i prevaziđu.

Za državu, a protiv radnika

Prva netačna pretpostavka koju treba raskrinkati tiče se tvrdnje da se socijalistički pokret u Srbiji mora graditi na temelju programa nacionalnog suvereniteta. Mnogi koji je ponavljaju najčešće se pronalaze na pozicijama takozvanog marksističkog trećesvetaštva. Međutim, glavna stvar oko koje se trećesvetaška levica uopšte – a njeni loši imitatori u Srbiji posebno – sapliće i gubi jeste uporno insistiranje na tome da je centralna karakteristika svetskog kapitalističkog sistema neokolonijalna eksploatacija svetske periferije od strane imperijalističkog centra. Tačnije, da se na globalnom nivou klasni sukob javlja u obliku sukoba između nacionalnih država. Kada se ovakav pogled na svet usvoji, proletarijat i buržoazija nestaju kao klase, što znači da se zaboravlja centralna pretpostavka klasičnog marksizma o tome da je internacionalistička radnička borba preduslov za rušenje kapitalizma. Umesto toga, pojedine nacionalne države (uključujući i njihovu radničku klasu) postaju u celosti eksploatatori, dok druge (uključujući i njihove vladajuće klase) postaju u celosti eksploatisane. Polazeći od ovako izvitoperenog pojma imperijalizma, redukovanog na spoljnopolitičke i ekonomske sukobe bogatih i siromašnih država, ne može se stići daleko pre nego što se kapitulira pred nacionalnim interesima matične države i odustane od klasne borbe protiv njene buržoazije. Vajni borci za socijalizam tako se razotkrivaju kao puki nacionalisti.

Za razliku od toga, borba protiv imperijalizma u izvornom marksističkom značenju jeste borba protiv svetskog sistema koji nacije uvlači u političke, trgovinske i vojne sukobe po istoj nužnosti svojih unutrašnjih zakona po kojoj su radnik i kapitalista primorani da prodaju svoju radnu snagu odnosno da jure profit radi akumulacije kapitala. Zapravo, zakoni koji vladaju na svetskom nivou izrastaju iz zakona koji vladaju u okviru svake svetske nacije podeljene na vladajuću i eksploatisanu klasu. Činjenica da se nacije, tačnije, nacionalne države međusobno sukobljavaju ne negira činjenicu da u svakoj od njih postoji nepomirljiv unutrašnji klasni sukob.

Dakle, prva razlika između marksističkog i trećesvetaškog pristupa tiče se definicije glavnog neprijatelja socijalističkog pokreta – da li se radi o neprijateljskoj naciji (imperiji) ili o neprijateljskoj klasi (buržoaziji). Analogno tome, nema saglasnosti ni u vezi sa time ko predstavlja istorijski subjekt, odnosno društvenu snagu koja je u stanju da sruši kapitalizam. Klasični marksizam je po definiciji internacionalistički. On sebe definiše kao teoriju oslobođenja i političke prakse svetskog proletarijata, jer samo ujedinjena radnička klasa sveta, kroz zajedničku internacionalističku borbu uprkos nacionalnim podelama, može da sruši kapitalizam. Iz toga sledi da je zadatak marksističkih organizacija koje deluju u okvirima pojedinačnih nacionalnih država da organizuju proletarijat kao politički nezavisnu silu u odnosu na druge klase u društvu, pre svega u odnosu na buržoaziju koja sopstveni interes sakriva iza ideje nacionalnog interesa.

Nacionalne države u 21. veku su buržoaske države. Buržoaske su zato što su u njima kapitalisti, to jest buržuji, vladajuća klasa koja kontroliše sredstva za proizvodnju. Vladajuća klasa u svakoj buržoaskoj državi želi da zaštiti svoju kontrolu nad sirovinama, stanovništvom i unutrašnjim tržištem od nasrtaja konkurentskih vladajućih klasa drugih država, ali i da je proširi na njihov račun. Ti nagoni guraju nacionalne države u stanje nepomirljive međusobne konkurencije. Nacionalni interes jedne države nije ništa drugo nego šifra za interes njene vladajuće klase, dok sama vlast te klase zavisi od njene sposobnosti da kontroliše i eksploatiše radničku klasu.

Sve ono što vladajuću klasu jedne države čini moćnijom u odnosu na druge – snažnija vojska, bolja kontrola granica, pozitivan trgovinski bilans, podređivanje drugih nacija sopstvenim interesima – slabi poziciju proletarijata. Zamka nacionalizma iz perspektive radničke klase leži upravo u tome da radnici koji usvajaju nacionalistički pogled na svet vode političku borbu ne u sopstvenom interesu, koji je jednak interesu radničke klase u drugim državama, već u interesu neprijateljske klase. To važi i u slučajevima kada nacionalizam pokušava da prikrije sopstveni buržoaski karakter tvrdeći za sebe da je progresivan ili socijalistički.

Tu tvrdnju u Srbiji sada iznosi nacionalistička levica. Ona je u prošlosti još i delovala spremna da kritikuje buržoasku vlast u Srbiji za njeno poslušništvo prema (isključivo zapadnom) imperijalizmu, i tu je kritiku iznosila tobože iz perspektive radničke klase. Međutim, u trenutku u kom se vlast suočila sa masovnim demokratskim pokretom koji želi da je obori, i u kome organizovana radnička klasa igra bitnu ulogu, oni su se brže-bolje stavili u odbranu te vlasti. U krajnjoj instanci, ove ljude ne zanima šta radnička klasa treba da radi kako bi branila svoj interes i približila se osvajanju političke vlasti, već kom će se imperijalističkom bloku buržoaska Srbija privoleti.

Klasni i nacionalni sukob

U kapitalizmu, klasna borba javlja se kao politički sukob kako u nacionalnim okvirima, tako i na međunarodnom nivou. Međutim, kao što smo videli, međuimperijalistički sukobi zapravo su izraz sukoba vladajućih klasa moćnih buržoaskih država oko kontrole nad sferama uticaja i raspodele čitave planete. Što se tiče klasnog sukoba buržoazije i proletarijata u nacionalnim okvirima, oni se, kao glavne klase u kapitalističkom društvu, u „normalnim“ okolnostima rvu oko pitanja distribucije nacionalnog dohotka, odnosno oko stepena eksploatacije (što proizilazi iz činjenice da je proizvodnja u kapitalizmu pod kontrolom kapitalističke klase).

U konkretnom slučaju, okviri u kojima lokalna (i strana) buržoazija može da eksploatiše rad radnika u Srbiji dobrim su delom postavljeni van Srbije. Dakle, vladajuća klasa oslanja se na snagu međunarodnih, imperijalističkih centara kako bi osigurala sopstvenu poziciju. Međutim, budući da – uprkos zavodljivim ali politički ispraznim sloganima – Srbija nije pod stranom okupacijom, i da stoga njen proletarijat i narodne mase nemaju mogućnosti, a ni potrebe da vode narodnooslobodilački rat, glavni zadatak organizovane proleterske borbe u Srbiji je da se direktno suprotstavi lokalnoj buržoaziji kao glavnom neprijatelju.

Predstavnici imperijalističkih centara svakako neće biti neutralni u toj borbi, što bi trebalo da bude jasno kada se pogleda podrška koja Vučiću stiže iz Vašingtona, Brisela, Moskve i Pekinga u kontekstu masovnog pokreta sa kojim ne uspeva da se izbori. Svakako se može očekivati da će oni u nekom trenutku svog sadašnjeg štićenika pustiti niz vodu i prebaciti podršku nekoj novoj garnituri poslušnika, ali to ne menja činjenicu da bi poraz buržoaskog režima kome bi doprinela radnička klasa bio veliki korak u njenom političkom sazrevanju i jačanju. Pogotovo jer bi to u praksi značilo da je masovni pokret uspeo da sruši vlast uprkos činjenici da je ona imala podršku svih najvećih imperijalističkih snaga na svetu. Doduše, čak i u takvom scenariju, radnička klasa u pokretu morala bi da kao jedan od prioriteta ima izgradnju borbene solidarnosti sa sličnim borbama u drugim državama, prvo Balkana, a onda i šire. U suprotnom, postoji rizik od toga da plodove pokreta odnese nacionalistička, odnosno buržoaska struja unutar samog pokreta, čiji se cilj svodi na to da se dočepa državne vlasti i moći za sebe, a ne da promeni odnos snaga između klasa.

Alternativa koju trećesvetaštvo nudi na prvi pogled može da deluje praktičnije. Ne treba se baviti pitanjem klasnog karaktera države ukoliko je moguće državu usmeriti tako da se ona suprotstavi neprijateljskom imperijalističkom bloku. Samim time, postaje nebitno da li živimo u buržoaskoj državi, dokle god se ona suprotstavlja omraženoj imperijalnoj naciji, a približava voljenoj. Na koji način jedna buržoaska država može da se suprotstavi imperijalizmu, koji, prema marksističkoj teoriji, nije ništa drugo do način na koji su uređeni međunarodni odnosi buržoaskih država u savremenom kapitalizmu? Odgovor je nikako. Ona samo može da izabere da bude deo jednog ili drugog imperijalističkog tabora i da za njihov račun nastavi da eksploatiše sopstvenu radničku klasu ili da je, u najgorem scenariju, gura u smrtonosne ratove protiv radničke klase drugih država. To trećesvetaškoj levici uopšte nije problem, dokle god se višak vrednosti koji se iz domaćeg radnika cedi delimično uliva u proizvodnju kineskih nosača aviona umesto američkih.

Prepisivači osvedočenih izdajnika

Biranjem da stane na jednu od strana u međuimperijalističkom sukobu – konkretno u današnje vreme između Amerike i Kine – svetska radnička klasa, uključujući i njen deo koji živi u Srbiji i drugim balkanskim zemljama, ne može dobiti ništa, a može izgubiti sve.

Ova pozicija bila je univerzalno prihvaćena u međunarodnom radničkom pokretu pre stotinak godina, sve dok nije došlo do strašne izdaje Druge internacionale u Prvom svetskom ratu. Velike socijaldemokratske radničke partije tada su redom podržale „svoje“ države u ratu, umesto da održe zakletvu da će raditi sve što je u njihovoj moći, uključujući organizovanje generalnog štrajka i opšte pobune, kako bi se svetski rat priveo kraju u najkraćem mogućem roku i prekratilo stanje u kome delovi radničke klase iz različitih zaraćenih zemalja moraju da se međusobno ubijaju. Ovu tragičnu izdaju na farsičan način ponavljaju svi oni koji pozivaju radničku klasu Srbije na podršku „slobodarskim“ zemljama BRICS-a i globalnog Juga u borbi protiv NATO-a, jednako kao oni koji ubeđuju radničku klasu Hrvatske da će morati da stegne kaiš kako bi se finansirala militarizacija i priprema za rat u ime slobode i evropskih vrednosti protiv istočne autokratije i diktature.

U srži problema leži činjenica da nacionalistička levica ne veruje da je međunarodna radnička borba uopšte moguća. Zato za njih poraz (američkog) imperijalizma nužno znači vojni poraz od suparničkog, njima milijeg, imperijalističkog bloka. Škakljivo pitanje posledica vojnog sukoba po položaj radničke klase u zemljama koje smatraju neprijateljskim ona rešava izvlačenjem iz rukava teze po kojoj je proletarijat na Zapadu „potkupljen“ na osnovu svog udela u preraspodeli imperijalističke dobiti, i kao takav nepokolebljivo odan sopstvenoj buržoaziji i spreman da se žrtvuje u odbrani njenog imperijalnog prestiža od hipotetičkog pritiska radničke klase u zemljama nad kojima imperija dominira. U odgovoru na ovaj argument dovoljno je istaći da je radnička klasa u imperijalističkim centrima neretko u značajnoj meri sačinjena od pripadnika drugih, siromašnijih i potlačenih nacija. Drugo, izmišljotina o nepokolebljivoj odanosti zapadnog proletarijata tamošnjoj buržoaziji za cilj ima da prikrije činjenicu da je politički program nacionalističke levice u Srbiji upravo poziv radničkoj klasi da (p)ostane odana naprednjačkom režimu.

Kritika i oružje

Ako je prema marksističkom stanovištu za radničku klasu Srbije navijanje u međunarodnom sukobu između SAD i Kine neprihvatljivo, a direktna politička i ekonomska borba protiv domaće vladajuće klase obavezna, kako odgovoriti na konkretne optužbe koje nacionalistička levica upućuje na račun trenutnog pokreta da se njegov cilj svodi na „smenu kolonijalnog namesnika“? Da li marksisti u pokretu zapravo prihvataju liberalnu ucenu da je najvažnije po svaku cenu srušiti Vučića i da sada nije vreme za razgovor o tome ko će ga odmeniti i kakvu će politiku sprovoditi naredne vlasti? Naravno da ne. Levica koja učestvuje u pokretu usmerena je na konkretan rad na političkom organizovanju i osnaživanju radničke klase, koji smatra preduslovom za bilo kakve dugoročne progresivne društvene promene. Taj rad je svrsishodan bez obzira na to kakav bude rasplet trenutne političke krize, jer otvara mogućnost da radnička klasa u svaki sledeći okršaj uđe u povoljnijem položaju. Pored toga, sledeći zadatak za marksističku levicu jeste i praktičan rad na stvaranju međunarodne radničke solidarnosti i razmeni političkih lekcija izvučenih iz ovog i drugih masovnih pokreta.

U ovom trenutku, proletarijat u Srbiji objektivno nije dovoljno snažan, organizovan, niti ideološki izgrađen da izvrši revoluciju i sruši klasnu vlast buržoazije. Štaviše, vrlo je neizgledno da bi takav revolucionarni proces mogao da se ograniči samo na Srbiju, a da ne zahvati makar deo drugih zemalja regiona. Za razliku od nacionalističke levice, marksisti ne beže od objektivne procene političke slabosti radničke klase u naručje sopstvene (buržoaske) države. Isto tako, oni ne lažu sebe i čitav radnički pokret tvrdnjom da bi snažnija buržoazija bila sposobna i raspoložena da vodi bitno drugačiju politiku, odnosno da prestane da eksploatiše radničku klasu, satire široke narodne mase, rasprodaje prirodna bogatstva i ugrađuje svoju nacionalnu privredu u krupnije blokove međunarodnog kapitala.

Marksisti nužno posmatraju lokalnu vladajuću klasu kao svesnog aktera u sistemu svetskog imperijalizma. Ona je možda unižena, podređena i krajnje nemoćna u odnosu na vladajuće klase u moćnijim, imperijalističkim državama, ali je svejedno akter koji i formalno i faktički vlada na teritoriji Srbije. Radnička klasa u Srbiji angažovana je u klasnom ratu protiv eksploatatora koji deluju u Srbiji, bez obzira na to da li se radi o domaćim tajkunima ili o međunarodnim korporacijama koje izvlače značajan deo viška vrednosti van granica zemlje. 

Dakle, tvrdnja da je snažn(ij)a država Srbija jedini garant boljeg položaja njene radničke klase je laž i prevara. Kroz nju nacionalistička levica otkriva da se zapravo bori za snažniji nacionalni kapitalizam u Srbiji, a ne za političku vlast radničke klase. Najapsurdnija ironija vidi se na simboličkoj ravni, gde ovi ljudi papagajišu trampistički MAGA slogan nastao u „prokletoj Americi“ tako što bez blama prihvataju naprednjački poklič „Živela Srbija!“ U teorijskom smislu, „socijalisti“ sa nacionalističke levice tvrde da više moći u rukama nacionalno orijentisane buržoazije znači bolji položaj za domaći proletarijat, što nije ništa drugo do kapitulacija nezavisne radničke politike pred buržoaskim ciljevima i prioritetima.

I šta sad?

Na kraju, trenutna situacija otvara bitna strateška pitanja za dalji rad i jačanje onih levih snaga u pokretu koje su dokazale svoju nepomirljivu suprotstavljenost naprednjačkom režimu kao političkom predstavniku buržoazije u Srbiji. Između ostalog, radi se o pitanju političke organizacije radničke klase: radnička partija je neophodno oružje u klasnoj borbi i rad na njenoj izgradnji mora biti pojačan. U izostanku takve partije, sve lekcije koje klasa može da izvuče iz svojih poraza ili pobeda biće izgubljene u vremenu, kao suze na kiši.

Nekoliko činjenica je neupitno:

1) Vladajuća klasa Srbije slabija je od buržoazije SAD ili jezgra EU;

2) Pomenute sile, kao i njihovi geostrateški rivali, daleko su ozbiljniji neprijatelji socijalizma i mira na svetskom nivou;

3) Buržoazija u Srbiji, u smislu klase ljudi koja ima ekonomsku moć, veoma brzo će izgraditi odnos sa državnom vlašću koja bude odmenila naprednjački režim, dokle god ona ne dovede u pitanje njen interes;

4) Namesnici imperijalističkih sila na koje nova vlast i buržoazija kao klasa odluče da se oslone imaće ulogu u razvoju i oblikovanju tog odnosa.

Bez obzira na to, konačni poraz koji trenutni pokret može da nanese naprednjačkoj vlasti, nakon što je uspešno mobilizovao i politizovao stotine hiljada, možda i milione običnih radnih ljudi, sigurno bi:

1) Podigao samopouzdanje, snagu i političko iskustvo slojeva radničke klase koji u pokretu učestvuju;

2) Inspirisao radničku klasu van Srbije na slične okršaje sa „svojim“ buržoaskim državnim vlastima, što bi postavilo osnovu za međunarodno povezivanje politički najnaprednijih i najorganizovanijih delova radničke klase.

Nasuprot tome, strategija koja u potpunosti odbacuje mogućnost direktnog sukoba sa lokalnom buržoazijom, odnosno državom, pod izgovorom da se „ona zapravo ništa ne pita“, jeste strategija u kojoj je radnička klasa osuđena da zauvek ostane politički nemoćna.