Sadašnjica Sudana

Godine 2018. Sudan se približavao kraju treće decenije pod diktaturom Omara el Bašira. Južni Sudan je stekao nezavisnost sedam godina ranije. Nezadovoljstvo širom zemlje je jačalo jer se životni standard nije poboljšavao, dok su troškovi života stalno rasli.

U zemlji su postojale dve glavne vojne sile: Sudanske oružane snage (SAF) i Snage za brzo delovanje (RSF). Obe su bile deo državnog aparata, ali, uprkos pozivima da se integrišu, do toga nije došlo. Neki su smatrali da je jačanje RSF-a bila taktička odluka El Bašira, s ciljem da se stvori protivteža vojsci i time smanji verovatnoća da eventualni državni udar protiv njega uspe. Situacija nije izgledala dobro i bilo je potrebno vrlo malo da se pokrene masovni pokret protiv El Bašira.

Masovni protesti ruše El Bašira

Stoga mora da je El Bašir bio veoma zabrinut kada je niz masovnih protesta izbio u decembru 2018. godine. Protesti su otpočeli u Atbari, severno od glavnog grada Kartuma, nakon što su se cene hleba preko noći utrostručile, delom kao posledica preporuka Međunarodnog monetarnog fonda. Ovi protesti proširili su se širom zemlje i u aprilu 2019. godine El Bašir je smenjen s vlasti. Njegova nadanja da će dovoljno velika milicija predstavljati protivtežu vojsci i sprečiti nove državne udare pokazala su se kao pogrešna.

Zanimljiva taktika demonstranata bili su „sit-in protesti“ (stalna okupljanja s ciljem blokiranja saobraćajnica ili institucija, prim. prev.). Šestog aprila 2019, na godišnjicu nenasilne revolucije koja je 1985. godine dovela do svrgavanja Nimeirija, hiljade ljudi okupile su se ispred vojne komande u Kartumu i započele protestnu blokadu, koja će postati okosnica borbe protestnog pokreta za demokratiju.

Trećeg juna 2019. godine pregovori o tome ko bi trebalo da vodi izborni proces dospeli su u ćorsokak, što je dovelo do nove blokade. Međutim, Prelazni vojni savet (TMC) proglasio je to okupljanje pretnjom po nacionalnu bezbednost i nasilno ga razbio. Mnogo ljudi je ubijeno i pretučeno, a veliki broj njihovih šatora je zapaljen. Brže-bolje je TMC pokušao da onemogući internet veze sa spoljnim svetom kako se vesti o masakru ne bi proširile – ali čim je sudanska dijaspora saznala šta se dogodilo, počela je da objavljuje plave slike u znak solidarnosti sa ubijenim demonstrantima. Nakon ovoga, premijer Hamdok položio je zakletvu kao vođa Prelaznog suverenog saveta (TSC). Hadmokov cilj bilo je održavanje potpuno demokratskih izbora 2022. godine.

Avramovski sporazumi i rat u Tigraju

Pored pandemije kovida-19, bilo je još nekoliko važnih događaja u 2020. godini. Najpre je u septembru Izrael potpisao Avramovske sporazume sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Bahreinom. Ovo je predstavljalo značajnu promenu u regionalnoj politici, s ciljem postavljanja osnova za širu normalizaciju odnosa u regionu sa genocidnom državom Izrael. Nedugo potom je i TSC Sudana, u oktobru, potpisao sporazum o normalizaciji. Verovatno je razlog tome bio što su SAD pristale da uklone Sudan sa svoje liste država koje sponzorišu terorizam, kao i da pruže olakšice od drugih ekonomskih i političkih sankcija.

Drugi važan događaj bilo je izbijanje rata u Tigraju. Iako ni SAF ni RSF nisu bile glavne zaraćene strane, SAF je bio uključen u borbe protiv eritrejskih snaga oko sporne granice kod El Fašake.

U toku 2021. godine, bilo je jasno da će problemi rasti kako se približavao datum tranzicije 2022. Naime, u novembru 2021. godine civilni članovi Suverenog saveta bi, prema 39-mesečnom planu tranzicije, trebalo da izaberu novog predsednika Saveta. Dve glavne brige vojnih zapovednika u Savetu bile su, najpre, da bi civilno rukovodstvo moglo da pokrene domaće ili međunarodne optužnice za ratne zločine protiv obojice – posebno za ulogu u masakru u Kartumu 2019. godine, ali i za niz drugih zločina protiv čovečnosti za koje su ovi „gospodari rata“, Abdel Fatah el Burhan i general Hemeti iz RSF-a, svakako bili delimično odgovorni. Druga velika briga bila je da bi tranzicija mogla da im oduzme moć da utiču na vojni budžet zemlje, čiji je ogroman iznos išao njima u korist.

Sudanske oružane snage preuzimaju kontrolu

Posledično je, u oktobru 2021. godine, sudanska vojska sa El Burhanom na čelu preuzela kontrolu nad vladom. Iako nisu bili direktno uključeni u puč, na osnovu izveštaja se zna da je veliki broj pripadnika RSF-a bio raspoređen na ulicama Kartuma na dan puča, verovatno kao osiguranje u slučaju protesta. Ipak, tokom naredne godine narod je masovno izlazio na ulice, uz neprekidne proteste krajem 2021. i tokom 2022. godine. U novembru 2021. vojska je ponovo postavila Hamdoka za predsednika, ali je on u januaru 2022. godine podneo ostavku nakon novih ubistava demonstranata.

Sudan je tada ostao pod vođstvom dvojice lidera iz različitih vojnih organizacija, koji su zajedno bili na čelu prelazne vojne vlade. Suočavali su se sa stalnim protestima, kao i sa zahtevima da RSF bude integrisan u tradicionalni vojni aparat.

U aprilu 2023. godine izbile su prve borbe između SAF-a i RSF-a, pri čemu su se najveće bitke vodile oko Kartuma. Na kraju je SAF uspeo da izbaci snage RSF-a iz grada. Rat se dalje razvijao tako što je SAF kontrolisao veći deo severa i istoka zemlje, dok su uporišta RSF-a bila na zapadu.

Početkom 2024. godine RSF je usmerio pažnju na El Fašer, glavni grad države Darfur na zapadu. U ratu su mnogi etnički Afrikanci, koji su bežali od nasilja RSF-a, potražili utočište u ovom gradu, verujući da je to najsigurnije mesto koje imaju na raspolaganju. Tokom osamnaest meseci RSF je držao grad pod opsadom i na kraju izgradio zid kako bi zarobio stanovništvo unutar grada. To je značilo da, čak i ako biste uspeli da izađete iz grada, i dalje biste mogli ostati zarobljeni i usmereni ka kontrolnim punktovima RSF-a, gde su civili prijavljivali stravičan tretman.

Ponovo su se pojavili izveštaji o sveprisutnom seksualnom nasilju nad ženama i devojčicama. Takođe je bilo mnogo izveštaja o otmicama i iznuđivanju otkupnina za ljude koji su pokušavali da pobegnu iz El Fašera. Što se tiče onih koji nisu uspeli da pobegnu, možemo naslutiti šta im se dogodilo na osnovu satelitskih snimaka na kojima se iz svemira vide krvave ulice.

Nažalost, RSF još nije završio svoj pohod, jer se upravo sprema da zauzme El Obeid, grad koji se nalazi nešto istočnije od El Fašera, u centralnoj pokrajini Kordofan. Hemeti i RSF su u aprilu 2025. godine proglasili alternativnu vladu, tvrdeći da predstavljaju „široku koaliciju koja odražava pravo lice Sudana“. Ovo ukazuje na to da Hemeti nema nameru da uspori rat, što ne iznenađuje s obzirom na njegovu nedavnu pobedu u El Fašeru.

Analitičari smatraju da se snage RSF-a premeštaju u Kordofan s verovatnim ciljem da pokušaju da opkole i zauzmu grad El Obeid. Ovo pobuđuje slične brige kao i pad El Fašera. Pre svega, opsada bi mogla da rezultira smrću hiljada ljudi usled sukoba i gladi – a povrh toga, grad je mesto gde su se sklonili mnogi interno raseljeni ljudi, koji bi sada ponovo bili primorani da napuste svoje domove kako bi pobegli od nasilja.

Da bismo razumeli kako da izvršimo pritisak na države u cilju okončanja ovog rata, najpre je potrebno da razumemo u kakve odnose su velike sile stupale sa Sudanom tokom proteklih decenija. Ulogu tih sila u Sudanu razmatraću u narednom članku.