Slika u ogledalu je novi metod režimske represije
Vučić sprovodi represiju organizujući svoje formacije tako da deluje kao da je većinski deo naroda uz njega, predstavljen u tobož nezavisnim grupama; otuda članovi SNS-a, kao „studenti koji hoće da uče“ i stranačke crne bande batinaša, u režimskim medijima postaju „pokret za narod“ i „dobri momci“ koji se bore protiv nasilnih studenata u blokadama i drugih izdajnika koji navodno pokušavaju da izvedu „obojenu revoluciju“. Ništa nije dalje od istine.
Piše S. Gvozdenović
Vučićev režim opsednut je idejom većine. Takva opsesija potiče iz njegovog narativa da većinska podrška automatski daje nekome pravo da u politici i životu svima i svakome uradi šta god poželi, i to bez ikakvih posledica.
Bahatost ovog režima, kao posledica stava „Imam većinu – mogu sve“, dovodi svake godine do brojnih kršenja zakona, ugrožavanja prava, otimanja i rasprodaje resursa i do direktnih smrti, kao što je bio slučaj u padu nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Pad nadstrešnice je, poput mnogih drugih zločina, prouzrokovala gramzivost režima, njegovih partija, velikog broja „partijskih privrednika“, kao i domaćeg i stranog krupnog kapitala.
Reakcije na takvu politiku i zločine koji su postali svakodnevni deo naših života izgradile su zid masovnih protesta i pokret koji se od novembra 2024. razvio u ozbiljnu prepreku Vučićevom legitimitetu.
Da bi se održao na vlasti i zaštitio svoje i „poslovne interese“ svoje klike, Vučić mora da sačuva privid „uporišta većine“, koja mu dozvoljava da održi samovlašće i samim tim osigura poslove „elite“. Vučić je iskoristio gotovo sve klasične oblike represije u gušenju narodnog bunta: na prvom mestu (zlo)upotrebom policije u primeni sile prema demonstrantima, ili njenom neblagovremenom reakcijom kada su batinaši, pripadnici kriminalnog miljea koje uz sebe vezuje SNS, napadali i batinali demonstrante i aktiviste; potom korišćenjem zabranjenih tehnoloških sredstava (zvučni top), uz obaveznu medijsku harangu protiv svih grupa i prominentnih pojedinaca koji učestvuju ili podržavaju antirežimski pokret.
Ipak sve to nije bilo dovoljno. Zato je Vučić primenio jedan, kod nas novi oblik represije, kako bi u medijima stvorio privid postojanja dve jednako legitimne političke strane u društvu. Organizovao je tzv. Pokret za narod i državu, koji niti je narodni niti je državni, već je to pokret koji vladajuća klika koristi kako bi parazitirala na državi. Ovaj „pokret“ je suprotstavio legitimnom pokretu koji je nikao iz naroda kao odraz njegovog ogromnog nezadovoljstva.
To objašnjava zašto se za režimske aktiviste tako lako zalepio naziv „ćaci“, iako su mnogi navodno nezavisni „analitičari“ – a u stvari obični propagandisti režima – pokušali da ga okarakterišu kao ponižavajući, a neki čak i kao rasistički. Međutim, jasno je da se tim pojmom ne proziva nikakva velika narodna grupa, već mali broj režimskih aktivista, plaćenih nasilnika i batinaša koje je režim organizovao u akcije pisanja grafita, studenata koji „hoće da uče“ i navodnih članova fantomskog Vučićevog pokreta. Režim konstantno ističe da je antirežimski pokret zapravo politički obračun nekakve srednje klase, kojoj je udobno i koja je zato besna, sa navodnom većinom, koja podržava Vučića i koju ta izmišljena srednja klasa prezire. Istina je da u velikom društvenom antirežimskom frontu ima najviše ljudi iz svih slojeva radničke klase. U borbi protiv autoritarnog režima stoje radnici i radnice iz prosvete, energetike, IT-ja, ugostiteljstva, trgovine, zdravstva, transporta i drugih oblasti.
Koristeći metod „slike u ogledalu“, vlast pokušava da oduzme legitimitet svima koji se bune protiv zločina autokratskog režima i lopovskog sistema. Služeći se ovim metodom, Vučić svoje formacije organizuje slično antirežimskom pokretu, kako bi ih lažno predstavio kao grupe koje se nezavisno od njega i njegove vlasti bore protiv antirežimskog pokreta. Uzmimo za primer „studente koji hoće da uče“. U nameri da nam pokaže kako su studenti u blokadi nekakvi zlikovci, a „studenti koji hoće da uče“ zapravo dobri momci, Vučić organizuje svoje omladince nasuprot studentima koji protestuju na fakultetima, i naređuje im da blokiraju Pionirski park. Od tog dana ti nazovi-samoorganizovani omladinci, a u stvari dirigovani SNS aktivisti, kampuju u Pionirskom parku, ali tako da u njega više niko izuzev članova SNS-a ne može da uđe – pod pretnjom nasiljem. Tako se represija koju sprovodi vladajuća stranka zapravo predstavlja kao sukob između „zlih stranih plaćenika“, antirežimskih demonstranata s jedne i, kako ih je sam režim nazvao, „tihe većine naroda“ s druge strane, koja navodno trpi nekakvo „studentsko nasilje“. Zato je Vučićev režim organizovao „Ćacilend“, a ljude koji se bune proglasio izdajnicima i teroristima pa ih hapsi. Zato je zbog korišćenja svog prava na štrajk uhapšena dekanka Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, pod optužbom za zloubotrebu službenog položaja. Zato Vučić svoj fantomski pokret, u kojem na skupove autobusima dovozi jedne te iste ljude, smešta u šatore na Trgu Nikole Pašića, u nameri da prikaže kako zapravo on ima podršku naroda, a ne novostvoreni, istinski narodni, široki društveni front.
Vučićev cilj je da „sliku u ogledalu“ iskoristi kao još jedan alat za simulaciju legitimiteta, i zato pokušava da kaže da je broj onih koji se bune manji od broja onih koji ga podržavaju. Zato se po potrebi insceniraju sukobi za koje se uvek optužuju protivnici režima, dok se batinaši, oni koji gaze poštene ljude kolima i Vučićeve „crne čete“ predstavljaju kao junaci koji brane državu od nekakvih zlih revolucionara koje plaća Zapad. Vučić nikada nije konkretno prozvao nijednu zapadnu državu da pomaže antirežimske proteste, jer desničarske stranke i vlade zapadnih država otvoreno podržavaju Vučićevu vlast. Dok svom narodu govori da ga Zapad ruši, Vučić istovremeno kuje planove s političarima s tog istog Zapada, i spreman je da im zarad očuvanja svoje vlasti pokloni sve naše resurse i proda nas kao jeftinu radnu snagu.
Da bi pobedili ovu Vučićevu zlokobnu inverziju, neophodno je da ljudi u širokom društvenom frontu organizovano krenu da diljem Srbije obelodanjuju sve režimske laži i manipulacije. Kao što su studenti svojevremeno pokrenuli akciju „student u svakom selu“, borba radnih ljudi u jednom takvom frontu mora da se prenese u svaki kutak zemlje, u svaku radnu organizaciju, u svaku društvenu grupu u cilju mobilizacije drugih radnih ljudi.
Borba u kojoj su u ovom trenutku studenti u fokus postavili zahtev za raspisivanje izbora neminovno će u nekom trenutku prerasti u izbornu kampanju. A svi koji u njoj budu učestvovali protiv režima, naročito ako krenu od vrata do vrata i od čoveka do čoveka, mogu da očekuju pretnje nasiljem, batinaše, policiju koja ne reaguje ili sprovodi naloge režima, i razapinjanje u tabloidnim režimskim medijima. Zato je važno da se radi organizovano, u grupama, da se obezbedi pravna zaštita, da se u javnosti odmah skreće pažnja i da se kolektivno suprotstavimo svim slučajevima represije i režimskog nasilja, bez obzira na to odakle oni dolaze.
Međutim, slamanje Vučićeve „slike u ogledalu“ biće težak poduhvat. Važan korak u tom pravcu je da onom delu naroda do kojeg ne dosežu internet mreže i malobrojni antirežimski mediji, koji su i sami privatni i imaju sopstvenu agendu, prikažemo istinu i da ohrabrimo one koji su zastrašeni tako što ćemo im pokazati da nisu sami. Zbog toga kampanja mora da se vodi na ulici, od vrata do vrata i od čoveka do čoveka, kako bi se u ličnom kontaktu umanjio pogubni uticaj režimske propagande, te kako bi se ljudima objasnilo da nije dovoljno „samo“ srušiti režim. Protesti bez konkretnih ciljeva, nedovoljna povezanost radnika i njihovih sektora, spor odziv na pozive solidarnosti i težnja političkoj „čistoti“ i apolitičnosti – sve to nam je pokazalo da je politički glas i političko organizovanje radnika nešto bez čega se ne može, i bez čega ćemo sve više da budemo eksploatisani od manjine koja u svojim rukama drži svu vlast i imovinu. Moramo biti solidarni sa radnicima koji se osmele na štrajkove i obustave rada, sa aktivistima, studentima i ljudima koji počinju da organizuju otpor u narodnim zborovima. Dok ne pobedimo, moramo se sami organizovati tako da budemo zametak budućeg pravičnog društva, kao odgovor na Vučićevu „Ćacidržavu“. Time ćemo pokazati da smo spremni da se izborimo za to da moraju nas da pitaju, i da naš glas mora da se čuje. Na nama je da, organizovani u široki društveni front, ne dozvolimo da „sjaše Kurta da uzjaše Murta“, i da se borimo za veliki iskorak u političkoj borbi za prava radnika i značajno poboljšanje položaja radnog naroda. Sve je to deo borbe za slobodu i pravo radnih ljudi da sami upravljaju svojom sudbinom. Prvi korak u tom smeru je promena najvažnijih zakona u korist svih radnika, što znači značajno veće plate, minuli rad, plaćeno bolovanje, pravo na slobodno sindikalno organizovanje, vraćanje sindikata u radničke ruke, pravo na potpunu obustavu rada i generalni štrajk, i još mnogo toga što nam je, kao radnicima, u poslednih 35 godina silom oteto.
Ako jedni drugima budemo stalno pokazivali da se borimo kako bismo svi mogli dostojanstveno da živimo od svog rada, da ostvarimo i materijalni i duhovni boljitak, onda možemo da pobedimo one koji žele samo da eksploatišu naš rad i naše resurse, da nas osiromaše, da se bogate na našoj grbači, i time nas ponize i drže u pokornosti.
Samo takva borba može svima da pokaže da Vučić ima većinu samo u izbornoj prevari, u lažima i u prividu nekakvog dobrog života koji nam on obezbeđuje, ali samo pod uslovom da ostanemo pod njegovom čizmom. Jer niko ne sme, pa čak ni nekakva većina, Vučiću da pokloni našu zemlju i naše živote da njima upravlja kao da smo sluge i robovi. Mi, radni ljudi, koji na ovom svetu i u ovoj zemlji sve stvaramo, nismo i nećemo biti robovi bahate manjine koja je uzela u svoje ruke celokupno naše bogatstvo i svu političku moć!
Zato ne smemo da dozvolimo režimu koji na pojavu pokreta odgovara kontrapokretom, na bunt – batinama, a na blokade – svojim blokadama i hapšenjima, da ovakvo stanje proglasi normalnim. Ne smemo da dozvolimo da „slikom u ogledalu“ opravda represiju i sprovede neformalni pritisak na institucije koje se u ovom času već duže od pola godine nalaze između dve vatre: sopstvene zakonske i istorijske odgovornosti s jedne, i Vučićevog nasilnog samovlašća s druge strane.
Želiš da podržiš rad Kontranapada?
Javi se za svoj primerak u elektronskoj ili paprirnoj formi.