Sloboda košta ali nema cenu

Kontranapad (KN): Zakoni o radu i štrajku su, pokazalo se, ogromna rampa za radničku borbu – kako za poboljšanje uslova rada na radnim mestima, tako i za organizovanu političku borbu protiv sistema koji eksploatiše radnike. Zato je pokrenuta inicijativa za promenu ovih zakona, iza koje je stalo pet sindikalnih centrala. Kako vidite mogućnost organizovanja radnika kroz ovu inicijativu? Kakva je njena perspektiva da širi i podiže političku borbu radnika na viši nivo?

Stefan Mitrović (SM): Pored činjenice da je radnicima u Srbiji neophodno usvajanje novog Zakona o radu kao i Zakona o štrajku, nakon skoro pune decenije aktivnog učešća u sindikalnim aktivnostima u JP Pošta Srbije Beograd, odgovorno tvrdim da su radnici izgubili poverenje u sindikate i da teže alternativnim modelima radničke borbe. Na primer, spontana samoorganizovana obustava rada koja je dala vidljive rezultate u tri navrata: marta i decembra 2019, kao i u novembru 2023. godine. S druge strane, radnici uporno insistiraju da svaki vid borbe za svoja prava apsolutno odvoje od stranačke politike i uticaja lica sa strane koja su politički aktivisti.

Vladimir Markoski (VM): Zakoni o štrajku i sindikalnom organizovanju radnika kod nas i u svetu uglavnom su doneseni i usvojeni tokom 1990-ih godina, i u potpunosti odražavaju težnje i potrebe neoliberalnog kapitalizma za poslušnim i od sistema zavisnim radnicima. Počevši od proglašavanja određenih profesija za profesije od izuzetnog značaja, uvođenja klauzula o obavezi poštovanja minimuma procesa rada tokom trajanja štrajka, zakonske najave obustave rada 10–15 dana pre započinjanja obustave, oformljavanja štrajkačkih odbora... sve to je dovelo do potpunog obesmišljavanja obustave rada (što štrajk i predstavlja).

Što se političke borbe tiče, a odnosi se na zakone o štrajku i radu, političke opcije leve, desne i centrističke orijentacije u poslednjih nekoliko decenija svele su se na manje-više vrlo slične političke programe i težnje. Uglavnom je u prvom planu ekonomski razvoj, podilaženje stremljenjima imperijalističkih sila, njihovim zahtevima i ucenama, kao i u velikoj meri priklanjanje nekoj od vojnih, informacionih i energetskih opcija koje diriguju sistemom. Samim tim, politička borba za prava radničke klase, koja čini većinu populacije, a koja je direktno vezana za socijalističke političke programe koje je neoliberalni kapitalizam u potpunosti uništio, zahteva pre svega političko organizovanje unutar samih radničkih sektora, međusobno povezivanje sa drugim sektorima na osnovu zajedničkih interesa, kao i ozbiljno angažovanje na ostvarivanju zahteva koji se odnose na radnička, socijalna i na kraju krajeva ljudska prava. Iako sve ovo zvuči utopistički, mislim da je ostvarivo ako se intenzivno bude radilo na daljem podizanju nivoa svesti o samovrednovanju radnika kao najbitnije karike u svakom sistemu.

Ivana Milovanović (IM): Nisam upoznata sa pomenutom inicijativom, što nije čudno jer kao samostalna umetnica nemam dodirnih tačaka sa sindikatima. Završila sam glumu i slikarstvo i isto je u obe delatnosti. Konkretno, ja sam članica Udruženja dramskih umetnosti u statusu slobodne umetnice već deset godina. Status podrazumeva staž i afirmaciju, ali takođe znači nemanje stalnog poslodavca, nemanje plate (sama sebi nalazim jednokratne poslove) i nemanje mogućnosti da se uđe u štrajk. Znam da u nekim institucijama koje se bave kulturom postoje sindikati, ali mislim da je sve loše regulisano; a tu je i užasan Zakon o štrajku, tako da inicijativu koja donosi promene u korist zaposlenih, podržavam.

Za sada ne postoje sindikati koji bi se bavili samostalnim i slobodnim umetnicama i umetnicima. Zapravo, cela Nezavisna kulturna scena Srbije je u problemu. Institucije imaju problem jer su pod kontrolom i pritiskom sistema i režima, dok akteri na NKSS istupaju mnogo slobodnije, ali zbog toga i jesu dovedeni u situaciju skapavanja. Sloboda uvek košta. Znam da je prošle godine Asocijacija NKSS formirala radnu grupu koja se bavi merama unapređenja položaja nezavisne kulturne scene u Republici Srbiji, ali to je sve što je za sada do mene stiglo – samo informacija, rezultate još uvek ne vidim. Volela bih da inicijativa koju spominjete donese nešto dobro zaposlenima u institucijama, ali bih takođe volela i da se radnice i radnici bolje upoznaju sa svojim pravima, politički se edukuju, osvešćuju i aktiviraju. Ovo nije kritika uperena prema radnicama i radnicima, već najpre ka sistemu koji reprodukuje probleme iz decenije u deceniju, ali i ka onima koji taj sistem najviše podržavaju jer uživaju određene privilegije.

Dakle da sumiram, promena Zakona o štrajku ne obuhvata aktere na NKSS jer mi ne možemo čak ni da štrajkujemo. A da radimo – moramo. Ipak, uživamo veliku slobodu mišljenja i delanja, kao i kritičkog promišljanja, što nam je najveća satisfakcija za sada. Opet, dopiremo do malog broja publike, jer naravno da kao takvi nismo podobni da budemo medijski propraćeni i finansijski podržani.

Želiš da podržiš rad Kontranapada?

Javi se za svoj primerak u elektronskoj ili paprirnoj formi.

Prijavi se odmah!

KN: Kakav je vaš lični odnos ili odnos radnika u vašem preduzeću ili sektoru prema postojećem pokretu, štrajkovima i antirežimskoj borbi? Koje su po vama glavne prednosti ali i mane dosadašnjeg načina organizovanja? Na koji način može da se pojača aktivna brojnost, uticaj i doprinos radnih ljudi ovoj borbi i pokretu?

SM: Što se tiče studentskih protesta i blokada, moram da istaknem, nažalost, da je velika većina radnika Pošte potpuno nezainteresovana da uzme aktivno učešće u istim tako što bi, na primer, obustavili rad na svom radnom mestu ili se pojavili makar na nekom od protesta koji su organizovani u prethodnom periodu. U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da je od marta 2021. godine i dolaska Zorana Đorđevića na mesto v. d. direktora našeg preduzeća, pored osnivanja sopstvenih i podobnih sindikata od strane direktora, zaposleno na stotine, ako ne i hiljade novih lica van poštanskog sistema, a koji su svi do jednog ako ne aktivisti, onda sigurno simpatizeri vladajuće partije.

VM: Odnos prosvetnih radnika osnovnih škola, čijem sektoru i pripadam, u odnosu na studentske proteste, štrajkove i antirežimsku borbu koja traje već dosta dugo je uglavnom pozitivan. Osim što je mnoge oslobodio straha od izražavanja protesta i drugačijeg mišljenja od onog koje nam režim diktira, mišljenja sam da je jednako važno što je došlo i do podizanja svesti o samoj mogućnosti da se omasovljavanjem i organizovanjem mnoge stvari ipak mogu promeniti. Dugogodišnje, a usudio bih se da kažem i višedecenijsko sistemsko uništavanje merila vrednosti, empatije, kolektivizma, duhovnosti, tolerancije, različitosti, vaspitanja, a na kraju krajeva i obrazovanja, od mnogih ljudi je (bez obzira na to da li su labilni ili ne), putem medijske manipulacije, imperativa uspeha, forsiranja forme nauštrb sadržaja, beskonačnog veličanja hedonizma i materijalizma, senzacionalizma, zastrašivanja i manipulacije, napravilo izolovane poslušne konzumente koji su u potpunosti zavisni i zatrovani vrednostima koje im sistem decenijama natura kao jedini poželjan model ponašanja i življenja. Sve ovo je čoveka našeg doba dovelo u situaciju da uopšte ne razmišlja o tome da bi njegov život možda mogao biti drugačiji, sadržajniji, a što je najvažnije psihički i fizički zdraviji. Čak i kada možda razmišlja o tome, on ne vidi način na koji bi to mogao da ostvari.

Optimizam i osećaj koji su studentski protesti i akcije probudili kod većine naših građana, a sada već i mnogo šire, bude nadu da je većina, ponesena ovim zanosom slobode u širem smislu, odlučila da se toj borbi za istinu, pravdu i ponovno uvođenje merila vrednosti koja zastupaju ovakve stavove priključi. Ovo su prednosti koje je studentska borba iznedrila. Problem koji se javlja što se tiče samog organizovanja i još većeg omasovljavanja ove borbe je po mom mišljenju nedostatak njene političke artikulacije. Sazivanje zborova na lokalu i sprovođenje direktne umesto predstavničke demokratije je u našoj sredini, sa jako slabo razvijenom svešću o takvoj vrsti političkog delovanja, sa površnim, prilično nezainteresovanim stavom o višepartijskom sistemu i kako bi on trebalo da funkcioniše, prilično naivan pristup rešavanju duboke društvene i političke krize koja je zahvatila našu državu i društvo. Mislim da bi studenti, profesori, nastavnici, poljoprivrednici, radnici iz raznih sektora koji su deo ove borbe, trebalo da pokušaju da se na neki način politički organizuju, usaglase zahteve koji su im prioritet i izaberu predstavnike iz svojih redova koji će te stavove i zastupati i koje će podržati većina članova svih sektora uključenih u ovu borbu.

IM: Umetnost je sama po sebi pobuna, kritika, promišljanje, propitivanje (osim ako ne govorimo o dekorativnoj umetnosti), pa samim tim umetnici načelno podržavaju pokrete otpora. Verovatno ste upoznati sa inicijativom Kultura u blokadi, odnosno grupom radnica i radnika u kulturi – doduše sa NKSS – koji su se samoorganizovali u svom otporu prema sistemu u kojem živimo, ali i prema aktuelnom režimu. Imali smo kratkotrajne ali ipak organizovane štrajkove nekih pozorišta u Srbiji. Takođe, tu su i peticije i podrške blokadama i protestima potpisane od strane radnica i radnika u kulturi. Udruženje likovnih umetnika Srbije je stalo sa svojim radom još prošle godine, ubrzo nakon što su studenti pozvali na generalni štrajk. Koliko znam, oni su dali svoje galerije studentima na korišćenje. Lično sam se angažovala i u inicijativi Kultura u blokadi, i potpisala mnoge peticije koje su podržale štrajkove, blokade, proteste. Naravno, idem i u protestne šetnje. Takođe se trudim da što češće organizujem svoju izložbu „Feminizam nam drma lance“, koja sleva i vrlo sveobuhvatno napada postojeći sistem, dakle dotiče se položaja radnica i klasne borbe, o kojoj je suštinski ovde i reč. Znam da je Beogradska filharmonija stupila u štrajk koji je brzo obustavila da zaposleni ne bi „umrli od gladi“ – doslovno je tako glasilo obrazloženje.

U isto vreme znam da u nekim institucijama kulture pojedinci čuvaju svoje pozicije, karijere, čak statuse, što je već poznata karakteristika kapitalističkog sistema (mentaliteta), koji pazi na individualni interes i koji će se teško promeniti ukoliko se ne pokrenu i oni kojima je u tom sistemu udobno. Eto, prosveta je ipak ostala usamljena na prvoj liniji fronta. Doduše, štrajkovi u pozorištima, kulturnim centrima i sl. nemaju mnogo efekta (mada ih ja pozdravljam) jer ne remete ni sistem ni režim, stradaju samo zaposleni, ali ipak mislim da bi se kroz umetnički izraz moralo mnogo više doprineti. Neretko se dogodi da na prostoru od jednog kvadratnog kilometra imamo blokiran fakultet, blokiranu srednju školu, osnovnu u obustavi rada, jedan ili dva protesta ispred neke institucije, a istovremeno u galerijama gledamo pejzaže, u pozorištima nekakvu komediju potpuno odrođenu od postojećeg okruženja, a u kulturnim centrima promocije nekakve poezije. Paralelni univerzumi. Morao bi da postoji otpor i organizovana pobuna zaposlenih protiv takvog uredništva, upravništva i direktorovanja u institucijama koje se bave kulturom i umetnošću. Naravno da drugačije umetničko angažovanje ima svoju cenu, ali moramo platiti cenu ako uđemo u borbu! Ako ne to, onda je samo deklarativno podržavamo i ostajemo suštinski izvan nje.

KN: Gde mislite da bi trebalo da bude fokus radničkog organizovanja? Da li se u okviru njega može otići dalje od usko ekonomskih promena za bolji život radnika, već i šire, u cilju pravednijeg društva? Da li radnicima treba borbena politička organizacija?

SM: Apsolutno sam pobornik ideje radničke revolucije, jer smo svi svedoci da u poslednje tri decenije na političkoj sceni u našoj zemlji levitiraju jedni te isti likovi, a za sve to vreme, kompletan srednji stalež društva je maltene nestao, ogroman broj domaćih, jakih preduzeća je ili privatizovan ili u stečaju, te kao posledicu tih dešavanja imamo konstantno izrabljivanu i obespravljenu radničku klasu koja odavno nema zarade dostojne čoveka, već minimalne naknade koje nisu dovoljne ni za puko preživljavanje.

VM: Fokus ove borbe bi trebalo da bude na promeni a ne samo korigovanju postojećeg sistema. Međutim, imajući u vidu da je ovaj sistem uspostavljen još od robovlasničkog društva, menjajući imena, način vladanja, metode manipulacije i kontrole, bilo bi naivno nadati se brzim i temeljnim promenama unutar sistema. Ono na čemu se može raditi je politička artikulacija unutar radničkih pokreta, osnivanje i omasovljavanje novih pokreta i radničkih sindikata, sinhronizacija delovanja i akcija u cilju ostvarivanja prava širokog spektra, vezanih za kvalitet života, rada, životne i radne sredine, socijalnih i kulturnih programa i svega drugog što bi doprinelo podizanju svesti, kulture ponašanja i življenja, pravednosti, životnog standarda i standarda uopšte. Sve ovo zahteva hrabrost, posvećenost, istrajnost, jasno definisane ciljeve, odabir najsposobnijih, najstručnijih i etički i moralno neukaljanih predstavnika koji će preuzeti odgovornost i svojim integritetom i punim kapacitetom raditi na tome da ovoj borbi daju epilog.

IM: Mislim da radnička klasa (osim retkih kao što je prosveta) generalno nije politički osvešćena. I na tome je decenijama promišljeno rađeno. I među umetnicama i umetnicima su retki oni koji su politički osvešćeni u meri u kojoj bi to bilo optimalno, i u meri koja bi donela aktivniji bunt i veći otpor. Jako bih volela da radnice i radnici osveste svoju moć. Mislim da bi fokus trebalo da bude na osvešćivanju i na psihološkom osnaživanju. Logično je da pojedinci stradaju ako istupaju individualno ili u malim grupama – ali ako se udruže svi ili makar većina, i to sa saznanjem o svojim pravima, ohrabreni svešću o tome da imaju moć, da su oni ti koji donose zaradu, da od njih poslodavac zavisi a ne obrnuto – mislim da bi to pomoglo.

Bitno je znanje o tome kako sistem funkcioniše. Da bismo promenili sistem, moramo da ga „oštetimo“, da mu se izmaknemo, da ga na neki način sapletemo, a to možemo samo ako ga poznajemo. Mislim da prosečna osoba u Srbiji nema pojma o ovim stvarima, i to je razumljivo – fokusirana je na svakodnevno preživljavanje (finansijsko ali i psihološko, i čini mi se da je ovo drugo teže). U isto vreme onima koji su na boljim radnim mestima je udobno, oni su „dobro prošli“. Postoji čuvena rečenica: „Nije važno koliko vam je oduzeto već koliko vam je ostavljeno.“ Jednima je ostavljeno dovoljno da se ne pobune; drugima je toliko oduzeto da ne mogu ni da se pobune. Dakle edukacija, ali edukacija svih, donela bi i osetljivost prema onima kojima je lošije od nas – jer sistem nas uči da mislimo da je osobi loše jer je ona loša, lenja itd., a zapravo je obrnuto. Sistem je loš, zato je osobi loše. Osetljivost donosi solidarnost i udruživanje. A edukacija bi mogla da dođe i sa strane, iz smera raznih inicijativa, organizacija, aktivističkih grupa itd.