Sloboda se uvek plaća: Recenzija romana i filma Persepolis

Dirljiv i subverzivan autobiografski roman u stripu autorke Marđan Satrapi priča o životu u Iranu za vreme Islamske revolucije. Po romanu je urađen i animirani film, koji je režirala autorka u saradnji sa Vensanom Paronoom. Jedinstven je jer opisuje žensko iskustvo i položaj žena pre i posle revolucije 1979. godine, kao i tokom formiranja ultrakonzervativne Islamske republike. Kroz roman i film provlači se priča o rasporedu i doprinosu različitih političkih snaga (islamista, nacionalista i komunista) za vreme revolucije, kao i o torturi koju komunisti i komunistkinje doživljavaju nakon dolaska islamističkog vođe na vlast. Radnja obuhvata i Iračko-iranski rat i beg autorke u Beč, gde kroz njeno iskustvo vidimo kulturološke razlike između Istoka i Zapada i sukob koji one proizvode. Zanimljivo je da Marđan ni u jednom od navedenih sukoba ne zauzima stranu. I Istok i Zapad predstavlja samo kroz lično iskustvo puno unutrašnjih kriza, životnih dilema i mnogih problema koje ne može da reši jer ih kontinuirano proizvodi sistem. Iračko-iranski rat naziva besmislenim i eksplicitno izražava antiratno ubeđenje. Ali povodom položaja žena u Islamskoj republici jasno zauzima stranu – on je represiran, zatvorenički i neravnopravan.

„Ovo mi je sin dobio u školi! Rekli su im da će ovim ključem otići u raj ako kojom srećom poginu u boju. Plastičnim ključem! I da u raju ima hrane u obilju, žena, kuća od zlata i dijamanata... Suzama sam odgojila petoro dece, za ključ bi mi uzeli najstarijeg!“

– Tekst iz filma o indoktrinaciji dece za učešće u Iračko-iranskom ratu

Mesto na kome se Marđan određuje su kreativne i sentimentalne scene koje opisuju njenu naklonost prema komunistima. Scene govore o njihovom stradanju i nepravdi koju trpe nakon dolaska Homeinija na vlast. Deo Marđanine porodice i njihovih prijatelja su komunisti i komunistkinje, i ona je upućena u njihov rad i ideje. Tu na površinu izbija njen politički stav, odnos prema religiji i tumačenje uspeha islamističkih snaga da dođu na vlast. Nakon izbora na kojima pobedu odnose islamisti, ona u usta svom nacrtanom protagonisti stavlja sledeći tekst: „Svaka revolucija ima prelazno razdoblje. Pola zemlje je nepismeno, nacionalizam i vera okupljaju ljude.“

Roman Persepolis zabranjen je u Iranu, a film je na insistiranje iranske vlade uklonjen sa Međunarodnog filmskog festivala u Bangkoku.

„Mohamed Reza Pahlavi poznat kao Šah ostao je na prestolu do 1979. kada je pobegao da bi izbegao Islamsku revoluciju. Od tada se o ovoj staroj i velikoj civilizaciji priča kroz prizmu fundamentalizma, fanatizma i terorizma. Kao Iranka, znam da je ta slika daleko od istine. Zato mi je pisanje Persepolisa bilo toliko važno.

Verujem da cela nacija ne treba da bude osuđivana zbog nedela nekoliko ekstremista. Takođe ne želim da se zaborave Iranci i Iranke koji su izgubili živote u zatvorima braneći slobodu, koji su poginuli u ratu protiv Iraka, patili pod raznim represivnim režimima ili bili primorani da napuste svoje porodice i pobegnu iz domovine.

Može se oprostiti ali se nikada ne sme zaboraviti.“

– Marđan Satrapi

„Želela sam da kažem čitaocima: Mi smo ljudi kao i vi! Nemojte misliti da se takve stvari događaju samo u dalekim zemljama.“

– Marđan Satrapi

Persepolis je, na kraju, i priča o ljubavi.

„Bako, kako uvek tako lepo mirišeš?

Svako jutro uberem jasmin i stavim ga u grudnjak. Zato sam uvek tako mirisna.

Kad bi ga uveče raskopčala da se skine, iz nedara bi joj ispadalo cveće.“