Slučaj Čarlija Kirka i fenomen „političkog nasilja“

To naravno nije slučajno, već je odraz manipulativnog obrasca uslovljavanja na prihvatljivo odnosno neprihvatljivo nasilje koji reprodukuje svetski kapitalizam. Isti taj sistem i njegovi najreakcionarniji predstavnici odgovorni su, međutim, za porast političkog nasilja kome svedočimo u svetu. Tekst napisao Kevin Ovenden, a preveo i priredio Ivan Điković.

Upozoravao sam sredinom prošle decenije da se vraća epoha „političkog nasilja“. Nisam u tome bio sam, jer su i drugi pojedinci koji su nastupali sa pozicija radikalne levice ukazivali na pojavne oblike nasilja u političkom životu. Pod tim smo podrazumevali politička ubistva i upotrebu sile protiv političkih protivnika. Licemerno je, međutim, to što se državno nasilje ne naziva „političkim nasiljem“, baš kao što se državni terorizam retko označava kao „terorizam“.

Ipak, koliko god termin bio nesavršen, on opisuje nešto konkretno – i svi znamo na šta se odnosi.

U Jevrejskom socijalističkom magazinu (Jewish Socialist Magazine) u oktobru 2016. godine napisao sam:

„Godine krize u Evropi donele su povratak fašističkog nasilja, na višem nivou i rasprostranjenije nego u bilo kom trenutku od sedamdesetih godina. Pored rasno motivisanih ubistava – koja često proizlaze, makar i posredno, iz organizovane rasističke agitacije – poslednjih pet godina ukazuju na trend fašističkih ubistava političkih protivnika.“

U jednom kasnijem tekstu naglasio sam da je raspad parlamentarne politike i liberalno-demokratskih struktura opštije uzev doprineo porastu „političkog nasilja“ usmerenog ka konkretnim metama – i na desnici i na levici. Dvadesete i sedamdesete godine 20. veka nameću se kao istorijske paralele savremenoj pojavi nasilja.

Ovaj trend predvodi fašistička desnica, što potvrđuju izveštaji bezbednosnih službi širom Evrope i Severne Amerike. Podsetimo, u junu 2019. godine neonacisti su u nemačkoj pokrajini Hesen ubili centrističkog političara CDU-a Valtera Libkea. U Velikoj Britaniji je 2016. ubijena laburistička poslanica Džo Koks, ali je reakcija establišmenta bila da se njena smrt depolitizuje i jedva pominje. Umesto toga nam se servira priča da je ovo bila sporedna posledica necivilizovanog ponašanja u javnom životu i da su pojedini ljudi užasni prema parlamentarnim političarima.

Još svežiji primer je ubistvo Melise Hortman, demokratske poslanice u Predstavničkom domu Minesote, i njenog supruga – delo napadača s krajnje desnice iz juna ove godine. Međunarodna pažnja pridata ovom slučaju bila je minimalna, a u SAD se na njega gledalo isključivo kroz prizmu partijskih podela.

Za razliku od slučaja kada je u atentatu stradala njegova partijska koleginica, lider britanskih laburista Kir Starmer sada je prekinuo svoje zvanične obaveze i odvojio vreme da uputi srdačno saučešće porodici ubijenog radikalno desnog aktiviste Čarlija Kirka. Kirk je bio poznat po entuzijastičnoj podršci ubijanju Palestinaca i progonu političkih protivnika, ali to nije sprečilo Starmera da njegovo ubistvo iskoristi kao povod za kampanju u odbranu „slobode govora“ – u isto vreme dok u Britaniji predvodi pravi rat protiv slobode govora, uperen pre svega protiv pokreta solidarnosti s Palestinom i drugih istinski radikalnih kampanja.

Razlika u tretmanu pojedinih ubistava leži naravno u velikoj i ciničnoj politici klanjanja Donaldu Trampu. On će smrt svog radikalno desnog saveznika iskoristiti da pojača autoritarni pritisak na narodnu opoziciju. Dok se svakodnevno nasilje kapitalističke Amerike (sa svim njenim disfunkcijama) uzima zdravo za gotovo, a desničarsko nasilje nad političkim protivnicima ublažava i predstavlja kao „patriotizam“ uperen protiv „ekstremne levice“, sada najednom slušamo vapaje o „političkom nasilju“!

Normalizacija nasilja

Ukazujući na ovo političko licemerje, ne smemo da izgubimo iz vida širu sliku. Ratovi besne, militarizam je u usponu, a SAD se ponašaju kao da mogu bez ikakvih posledica da bombarduju civile na obali Venecuele ili da pretnjama „disciplinuju“ druge narode. Izrael bombarduje Katar i preti udarima gde god da se nalaze lideri Hamasa – dok istovremeno navodno pregovara s njima.

Pretnje nasiljem i normalizacija njegove upotrebe sve su prisutniji u međunarodnoj politici. Istovremeno, u nizu zemalja jača nasilje i zastrašivanje koje dolazi s krajnje desnice. U tom kontekstu, neko je, iz još nepoznatih razloga, uperio oružje ka čoveku koji je i sam bio krajnje desni zagovornik političkog nasilja protiv levice, kao i genocidnog nasilja nad čitavim jednim narodom.

To je proizvod raspada kapitalističke demokratije, kome doprinose upravo političke snage koje veličaju Kirka. Pri tome su najopasniji oni primeri gde to ne rade kroz ogoljenu mržnju i predrasude, već tako što sprovode dugoročne i finansijski velikodušno „pokrivene“ planove da unište svaku iole smislenu demokratiju i izgrade nasilni, prokapitalistički autoritarni poredak.

No, ubistvo jednog Čarlija Kirka ili niza sličnih pojedinaca ne može zaustaviti taj proces. On se ne bi zaustavio čak ni ubistvom „orguljaša“, a kamoli „majmuna“. U sećanje mi naviru reči ruskog revolucionara Lava Trockog povodom atentata Heršela Grinšpana na nacističkog diplomatu u Parizu 1938. godine. Nacistička partija iskoristila je to ubistvo kao izgovor za Kristalnu noć – dvodnevni pogrom nad Jevrejima u Nemačkoj.

Ipak, Trocki je tada preneo osećanje koje su delili mnogi levičari i iskrene demokrate:

„Svakome ko je iole upoznat sa političkom istorijom jasno je da politika koju sprovode fašistički gangsteri direktno, a ponekada i namerno uspeva da isprovocira terorističke akte sa suprotne strane. Najčudnije je pak to što se do sada desio samo jedan Grinšpan... Nesumnjivo je da će broj takvih dela rasti. Mi marksisti smatramo da taktika individualnog terora nije podesna za ostvarenje ciljeva oslobodilačke borbe proletarijata i potlačenih naroda. Jedan usamljeni heroj ne može zameniti mase. Ali takođe i vrlo jasno razumemo neizbežnost ovakvih grčevitih činova očajničkog otpora i osvete. Sva naša osećanja i simpatije su na strani samopožrtvovanih osvetnika, iako nisu uspeli da pronađu ispravan put. Naša simpatija je utoliko snažnija što Grinšpan nije politički borac već neiskusan mladić, gotovo dečak, koga je usmeravalo isključivo osećanje ogorčenosti.“

Američka tradicija političkog nasilja

U trenutku pisanja ovih redova malo znamo o osumnjičenom za pucnjavu na Kirka. Teorija je mnogo, te je najbolje sačekati dokaze. Ali pod pretpostavkom da je to bio čin političkog nasilja ili osvete, a ne nešto drugo – ovo ne treba da nas iznenađuje.

Američka država, usled svojih specifičnosti, ima dugu tradiciju endemskog državnog nasilja, a takođe i striktno političkog nasilja različitih vidova. Koliko se još zemalja može „pohvaliti“ time da su joj četiri predsednika i jedan popularni predsednički kandidat ubijeni, dvojica predsednika ranjena, dok su radikalni lideri crnačke i drugih zajednica, poput Martina Lutera Kinga, stradali u atentatima? Razlika danas jeste što je nasilje dublje ukorenjeno i što njen glavni pokretač, radikalna desnica, sada otvoreno preti i pribegava smrtonosnim metodama. Pritom se deo njenog biračkog tela radikalizuje zbog uverenja da Tramp ne „stavlja Ameriku na prvo mesto“ dovoljno agresivno.

U takvom okruženju nije iznenađujuće da neko očajnički posegne za istim metodama i udari jedan šamar terora onima koji, iz perspektive počinioca, svakodnevno zasipaju američke građane salvom udaraca. To njihovu odluku ne čini ispravnom. Naprotiv, pogrešna je, ako ni zbog čega drugog, onda zbog političke dinamike koju takav postupak pokreće. Jer takvi činovi Trampu služe kao povod da proširi već zastrašujuću ofanzivu protiv građanskih sloboda i demokratskih normi, poput raspoređivanja vojske u opoziciono orijentisane gradove i presude Vrhovnog suda koja dopušta pritvaranje bez dokaza. Demokrate mu, uzgred, ne pružaju otpor.

Tramp nije mogao da reaguje na ovaj način posle fašističkog ubistva Heder Hejer u avgustu 2017. godine u Šarlotsvilu. Nije to bilo samo zato što je ubijena bila antirasistička, levičarska aktivistkinja, već i zato što je pripadala jedinstvenom masovnom pokretu koji je pokušavao da zaustavi fašističke gangsterе i njihov pokušaj „ujedinjenja desnice“. Tada je Tramp, suprotno sopstvenom instinktu, rekao da ima „dobrih ljudi na obe strane“. Ali prilike su se otada radikalizovale. Invazija pristalica MAGA pokreta na Kapitol 2021. godine označila je prekretnicu.

Zaključak

Solidarnost zavređuju svi oni koji u SAD pokušavaju da izgrade masovni, demokratski odgovor na nasilnu reakciju koju Tramp i njegovi sledbenici ohrabruju i stavljaju u pokret širom zemlje. Ona je naravno proporcionalna opadanju Trampovog rejtinga.

Takav masovni demokratski pokret ključan je u vremenu rastućeg političkog nasilja svih oblika i vrsta. On može ponuditi alternativu onima koji su u iskušenju da krenu putem samoporažavajućih metoda individualnog terora, iako one proističu iz opravdanog protivljenja onome što naše države čine i što toliki broj političara danas legitimizuje – a to je fašistička desnica.