Snaga leži u savezu omladine i radnika

Počev od 19. marta, u Turskoj traju protesti u kojima učestvuju stotine hiljada ljudi. Protesti su podstaknuti hapšenjem gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamoglua, a ključna za njihovo pokretanje bila je akcija studenata Istanbulskog univerziteta, koji su probili policijske barikade i zakoračili u Gradsku kuću. Istog dana doneta je zabrana protestnih okupljanja u Istanbulu, a dva dana kasnije i u Ankari i Izmiru. „Ako protestujem, to je kršenje zakona; ako ne protestujem, to je onda problem“, pred kamerama izjavljuje jedna učesnica. Njeno lice nije skriveno, ali zbog pretnje hapšenjem, sve više učesnika protesta potpuno je maskirano. Veliki broj nosi i zaštitne medicinske maske kako bi se sačuvali od dejstva suzavca kojim policija obasipa protestante. Uz suzavac, koriste se i vodeni topovi i gumeni meci. Protestanti su nenaoružani, tvrde članovi parlamenta, ali ima ubačenih elemenata koji mogu da okupljanja gurnu do eskalacije sukoba i isprovociraju još brutalniju policijsku reakciju.

U prve tri nedelje protesta policija je privela više od 1500 ljudi, a zadržala više od 250 u pritvoru. Među njima se nalaze i novinari. Televizijama je zaprećeno da će izgubiti licence ako budu prenosile dešavanja s protesta. „Kako se to odražava na slobodu medija u Turskoj?“, pitanje je postavljeno politikološkinji s Oksforda, poreklom iz Turske. Njen odgovor je kratak: „U Turskoj nema slobode medija.“

Hapšenje Imamoglua uzrokovano je optužbama za korupciju. Posle prvog saslušanja, u javnost je „procurio“ zapisnik, prema kome se optužbe zasnivaju na navodima triju anonimnih svedoka. Osim učešća u finansijskim malverzacijama, Imamoglu se tereti za terorizam, tj. za saradnju sa militantnom kurdskom organizacijom PKK (Radnička partija Kurdistana). Razlozi koji se kriju iza lišavanja slobode zapravo su usmereni na to da se onemogući njegovo učešće na predsedničkim izborima 2028. godine, na kojima bi se našao kao protivkandidat Redžepu Tajipu Ergodanu. Procene iz krugova oko predsednika govore da su se moć i popularnost Imamoglua uvećale do pretećih visina. Ranije ove godine Američki univerzitet u Kerineji, u međunarodno nepriznatom severnom Kipru koji je pod turskom okupacijom, a na kom je tri decenije ranije Imamoglu upisao studije pre povratka u Tursku, našao se pod pritiskom da poništi diplome tridesetorici svojih nekadašnjih studenata, samo da bi po istom osnovu tehničkog propusta bila osporena i diploma Imamoglua. Univerzitetska diploma je preduslov za predsedničku kandidaturu u Turskoj, mada se odavno tvrdi da je diploma aktuelnog predsednika takođe podložna preispitivanju.

Optužba za terorističko delovanje pružila je osnov za imenovanje prinudnog gradskog upravnika za Istanbul, čime su gradski resursi stavljeni pod kontrolu režima. Imamoglu nije prvi gradonačelnik sa kojim se vlast obračunava na ovaj način; trenutno se u zatvoru po sličnim optužbama nalazi šest gradonačelnika.

Ko vlada u Istanbulu, vlada Turskom, logika je koju je Erdogan otvoreno istakao, i rečju i primerom, prešavši put od gradonačelnika Istanbula, preko turskog premijera, do predsednika. Imamoglu je 2024. godine osvojio drugi mandat gradonačelnika Istanbula sa 4,5 miliona glasova (51% glasača u Istanbulu). Doduše, njegova partija, Republikanska narodna stranka (CHP), ostajala je na desnom centru praktično sve do trenutka kada ju je studentska odlučnost u borbi za oslobođenje njenog funkcionera pogurala u centar pažnje. Dok su iz CHP pokušavali da protestne zahteve vežu za Imamoglua, pokret je istupio sa zahtevom za ostavkom Erdogana.

Umesto da računa na snagu pravedne borbe kurdskog naroda, CHP je pokušavao da održi distancu u rešavanju kurdskog pitanja, u skladu sa svojim ustaljenim stavom političke kalkulacije neosetljive na težak položaj potlačenih: da, kurdsko pitanje postoji, i rešiće se onda kada Turska bude bila demokratska i otvorena za sve koji žele da u njoj žive; istovremeno, sa protesta su fizički udaljavani svi koji su izvikivali kurdske nacionalističke parole. S druge strane, bilo je prostora za ostrašćena nacionalistička istupanja s parolama protiv Kurda, ukoliko su govornici iskazivali podršku centralnoj temi oslobođenja Imamoglua. Na vrhu CHP odvija se borba na sudu, u kojoj staro rukovodstvo osporava pravo novom rukovodstvu da sazove vanredni kongres, što značajno šteti jedinstvu stranke koja pretenduje da ponudi ozbiljnog predsedničkog kandidata opozicije.

Zemlju potresa ekonomska kriza, ali, uprkos brojnim štrajkovima, sindikati zaziru od generalnog štrajka. Generalni štrajk bi prirodno mogle da inspirišu partije na levici, kada bi bile jedinstvene i organizovane, što nije slučaj. Iz uličnih protesta je potekla ideja o bojkotu nabavke dobara i usluga od kompanija koje su bliske režimu. Republikanska narodna stranka je podržala tu ideju; pojedini lokali u Ankari i Istanbulu ostali su određenog dana zatvoreni u znak podrške, a do sada je uhapšeno jedanaestoro ljudi zbog pozivanja na bojkot.

Status generalnog štrajka odražava opšte stanje: više je gorućih tema koje bi mogle da pokrenu opštu pobunu, ali veliki deo snaga uključenih u proteste ne raspolaže političkom artikulacijom problema i rešenja. Glavne snage na koje bi se moglo računati u narednom periodu za organizovan otpor socioekonomskom urušavanju čine radnička klasa i studenti – jedni izloženi nesigurnosti tržišta rada, drugi na njegovom pragu i u velikom broju primorani da rade tokom studija. Vladajuća Stranka pravde i razvoja, kao organ kapitalističkog porobljavanja, dugo koristi pritisak ekonomske represije da bi suzbila otpor u odbrani prava i sloboda. Radnička partija Turske, nastala 2017. godine kao frakcija Komunističke partije, tokom protesta stiče sve više članova i sve je markantnije prisutna na okupljanjima; njena obeležja ističu i oni koji jesu i oni koji nisu njeni članovi. Režim ulaže kontinuiran napor da univerzitetski kadar bude sastavljen od ljudi kojima lako upravlja, te borba profesora i studenata za slobodu govora ima poseban značaj i u odbrani integriteta akademske zajednice. Uopšte uzev, kontinuirano sužavanje perspektive poštovanja integriteta i ličnih sloboda, sa kojim se „generacija zed“ suočava tokom celog života, tera mlade ljude na otpor i borbu.

Očite su paralele koje se mogu povući između protesta u Turskoj i u Srbiji: institucije su urušene, studenti rade da bi studirali, podrška režimu proteže se korupcijskim kanalima od velikih aktera pa sve do takozvanog običnog čoveka, primoranog na sve oštrije moralne kompromise koji mu, uz odavno neprimerena primanja, gutaju i lično dostojanstvo i osećaj lične sigurnosti. Radikalni štrajk u prosvetnom sektoru osnovnog i srednjeg obrazovanja u Srbiji polako jenjava. Uprkos jasno demonstriranoj volji velikog broja zaposlenih i podršci roditelja, za štrajk koji će doneti rezultat, potrebna je jasnija, bolja, konkretnija i kompetentnija organizacija! Nakon poziva prosvetnih radnika i studenata na generalni štrajk, ovaj pojam je ponovo uveden u javni diskurs. Iako se u dva navrata činilo da se štrajk bliži sprovođenju, ostao je sveden na akcije bojkota velikih trgovinskih lanaca i na izigravanje radne obaveze uzimanjem slobodnog dana, uz pristanak poslodavca. Nije se razvila neophodna svest o totalnom obuhvatu i solidarnosti radničke klase kao neophodnim uslovima za realizaciju generalnog štrajka.

Protesti u Turskoj 2025. godine, kao i protesti u Srbiji 2024/25, pokazuju da društveni pokreti imaju veliki potencijal, zamah i snagu – ali bez političke artikulacije i čvrste organizacije, oni ne mogu da se realizuju na višem nivou, sa rezultatom šire i održive društvene promene. Štaviše, kako se više puta do sada pokazivalo, režim će iskoristiti slaba mesta i računati na zamor učesnika da proteste uguši a istaknute pojedince kazni za angažman. Tim pre je neophodna urgentna konsolidacija progresivnih snaga u jedinstveni front. Studentska populacija u Srbiji brižljivo se distancira od deklarisanih političkih aktera iz redova opozicije, s obzirom na potvrđen i skupo plaćen manir stranaka da snagu pokreta usmeravaju prema sopstvenim uskim interesima. U Turskoj, pobunjena studentska populacija iskazuje svest o ograničenosti sopstvenih dometa, otvoreno promovišući stav da samo organizovano priključenje radničke klase protestima može voditi kraju režima i dubljim društvenim promenama.

Želiš da podržiš rad Kontranapada?

Javi se za svoj primerak u elektronskoj ili paprirnoj formi.

Prijavi se odmah!