Šta možemo da naučimo iz klasne (ne)solidarnosti

Značaj štrajka u prosveti za sudbinu antirežimskog pokreta ostao je nedovoljno prepoznat u širokim krugovima koji učestvuju u pokretu. U kod nas retkom primeru otvorene politizacije radničke borbe, te prerastanja čisto ekonomskog štrajka u politički, učitelji^/ce i nastavnici^/e u osnovnim i srednjim školama predstavljali su najnapredniju, avangardnu snagu unutar radničke klase u Srbiji. Ostavši usamljeni, oni sada preživljavaju i najusmereniju represiju režima Aleksandra Vučića.

Kada su prosvetne radnice i radnici, nakon izdajničke odluke reprezentativnih sindikata da sredinom januara proglase „moratorijum na štrajk“ i nastave pregovore s Vladom, doneli riskantnu i tešku odluku da nastave i radikalizuju svoju borbu, prva tačka oslonca na koju su računali bile su njihove kolege u sektoru visokog obrazovanja. Imajući u vidu tadašnju, naoko beskompromisnu, podršku univerzitetskog kadra svojim studentima, te sigurniji i bolji klasni položaj profesora na fakultetima u odnosu na prosvetni kadar u OŠ i SŠ, očekivanje podrške i širenja štrajka na ceo sektor obrazovanja u Srbiji bilo je sasvim logično. Do ovoga međutim nije došlo, niti je štrajk značajnije zaživeo i održao se u drugim delovima radničke klase. Dodatno, „beskompromisna“ podrška studentskim blokadama i dotadašnje nekritičko uzdizanje studenata u bezmalo revolucionarni subjekt razbili su se o hridi sa intenziviranjem režimskih napada i na univerzitetski nastavni kadar.

Suština ovog teksta nije kritika samo radi kritike, niti upućivanje na zaključak o nesvodivosti interesa nastavnika u školama i profesora na fakultetima. Suština je da razumemo zašto je klasna solidarnost izostala onda kada je bila najpotrebnija i kada je potencijalno mogla da odlučno zaokrene sudbinu pokreta na štetu režima, te da izvučemo lekcije za nastavak borbe radničke klase u Srbiji. Ma koliko da je tu borbu izazovno i teško izgraditi, ona ostaje neophodan preduslov ozbiljnih i korenitih promena u društvu.

Živa je klasa, umrla nije

Kada marksisti i marksistkinje pozivaju na organizovanje radničke klase, pod time misle na sve ljude koji žive isključivo od prodaje (tačnije, iznajmljivanja) svoje radne snage poslodavcu. Bilo da je poslodavac privatna kompanija ili država, radna snaga koju upošljava neophodna je kako za njegovu akumulaciju, tako i za normalno, predvidljivo funkcionisanje kapitalističkog sistema u kom se celokupna proizvodnja odvija. Zato je odbijanje radnika i radnica da pružaju svoj rad – naročito kada je masovno organizovano i upereno protiv političke vladavine kapitala, kao u generalnom štrajku – toliko ključno za destabilizaciju, a u konačnici i rušenje diktature kapitala nad čovekom i prirodom.

Mnogo je faktora koji otežavaju političko organizovanje radnika protiv vlasti kapitala, a jedan od njih su i klasne razlike unutar same radničke klase. Ovaj faktor se pokazao značajnim za sudbinu ovogodišnjeg štrajka u prosveti. Prosvetni radnici i radnice zaposleni u OŠ i SŠ su, uprkos prekarnosti i uniženosti svog položaja, pokrenuli i mesecima držali verovatno najradikalniji štrajk od početka vladavine SNS-ovog režima. Njihove kolege u visokom obrazovanju velikom većinom su ostale na deklaracijama podrške, bez stupanja u solidarni štrajk. Bez obzira na to, kada je režim počeo da uskraćuje plate prosvetarima kao kaznu za otpor, ova mera nije zaobišla ni prve ni druge.

Pozicija prvih bila je pak daleko riskantnija i ranjivija. Premda je sada, u jeku režimske osvete prosvetnim radnicima^/ama i zataškavanja svake „nevine“ informacije kao potencijalno inkriminišuće, teško dati preciznu ilustraciju stanja u prosveti, ono ugrubo izgleda ovako: u OŠ i SŠ radi više od 80.000 radnika^/ca, od čega je, po procenama različitih sindikata, barem nekoliko desetina hiljada zaposleno po ugovorima na određeno. Oko 40% nastavnika u OŠ nema punu normu (tj. ne radi 40 sati nedeljno), dok je u SŠ situacija verovatno i gora, barem sudeći po podacima iz prethodnih školskih godina. Plate nastavnika^/ca će, uprkos pompeznim izjavama reprezentativnih sindikata o „pobedi“ koja je izvojevana mimo volje njihovih sopstvenih članova i kolega, i u 2026. godini najverovatnije kaskati za dugo jurenim republičkim prosekom. Budući da se u svim „rešenjima“ Vlade redovno insistira na povećanju koeficijenata za obračun zarade nasuprot osnovicama, to u startu ograničava efekat rasta plata, a dovodi i do neverovatnih diskrepanci – pa npr. plate zaposlenih u nenastavi ponekad ne dobacuju ni do minimalca. Kada u obzir uzmemo još i inflaciju, ta 101.000 din. (860 evra) koju prosvetari s punim fondom časova danas na papiru imaju više ne zvuči ni pompezno ni pobedonosno.

Povrh svega, kao što radnice i radnici u školama često ističu, plate nisu jedini, a nisu uvek ni najvažniji problem na koji apeluju. Tendenciju da sve probleme prosvetnih radnika i prosvete uopšte svedu samo na tu dimenziju, pa gase požare sukcesivnim povećanjima plata, dosad su na najvulgarnije načine pokazali i Vlada i reprezentativni sindikati u prosveti. Jedno istraživanje koje je sprovela profesorka sociologije zaposlena u Zemunskoj gimnaziji, zajedno sa svojim kolegama iz nenastave (psihološkinja i pedagog), s ciljem da se utvrdi klasni položaj prosvetnih radnika i njegov uticaj na motivaciju za unapređenje nastavnog procesa, dobro mapira ove šire probleme. Uz belodanu egzistencijalnu ugroženost prosvetara, tu su i problemi niskog društvenog vrednovanja ovog poziva, administrativne preopterećenosti, učestale izloženosti nasilju i spoljnom mešanju u njihov posao, izostajanja reformi obrazovno-vaspitnog sistema itd. Prizovemo li u pamet odgovor države na masovno ubistvo u „Ribnikaru“ 2023. godine – nakon kog smo dobili samo više policajaca da nas terorišu po ulicama i radnim mestima, a ne i bilo kakvu, ma i najmanju reformu u obrazovnom sistemu – ili činjenicu da su već na desetine prosvetara širom Srbije kažnjene otkazom zbog podrške studentima i pobune protiv režima, postaje jasno šta je sve ovaj deo radničke klase bio spreman da stavi na kocku ušavši u politički štrajk.

Pokazalo se, međutim, da u odsudnom periodu kada se štrajk u prosveti kao prkosni požar širio po školama širom zemlje, univerzitetski profesori nisu bili radi da na sličan način rizikuju. Broj fakulteta koji su u različitim trenucima stupali u štrajk i dalje je jednocifren. Većina je to učinila tek nakon što su se i plate univerzitetskih profesora našle na udaru. Premda te plate, naravno, ni izbliza ne odgovaraju astronomskim lažima predsednika od „prosečno 520.000 mesečno“, već su i za redovne profesore okvirno četiri puta manje, ipak je činjenica da je sveukupan položaj univerzitetskih profesora u klasnoj piramidi daleko zahvalniji od položaja radnika u osnovnim i srednjim školama – kom su pak bliži saradnici u nastavi na fakultetima. Ne samo da profesorska pozicija omogućava raznovrsnije izvore sticanja od rada u školi (putem projektnog finansiranja, saradnje s privredom itd.), već su univerziteti i dalje zaštićeniji usled svoje autonomije. Ta autonomija je naročito značajna za sigurnost radnog mesta profesora, nasuprot kojoj čak i nastavnik sa 20–30 godina staža u nekoj školi lako može da bude otpušten usled činjenice da je on odgovoran direktoru, a direktor Ministarstvu prosvete. Minimum procesa rada takođe je mnogo restriktivnije propisan u školama nego na fakultetima, gde dekani odlučuju koje tačno aktivnosti (ne) ulaze u ovaj minimum. To olakšava pokretanje štrajka na fakultetima i štiti profesore od otkaza efikasnije nego nastavnike u školama. Profesori su uz to upućeni na rad sa već odraslim, formiranim ljudima, i generalno uživaju veću društvenu moć i ugled nego prosečan nastavnik.

Štrajk povlači nove, klasne linije

Šta bi dakle štrajk u visokom obrazovanju postigao, da je do njega došlo dok je štrajk prosvetara bio u usponu? Za početak, predstavljao bi značajan, konkretan čin solidarnosti sa kolegama na nižim nivoima obrazovnog sistema. Uz studentske blokade, koje su prve poručile da život u Srbiji ne može i ne sme da nastavi da se „odvija normalno“ dok obični ljudi ginu kao žrtve režimske bahatosti, korupcije i nasilja, štrajk prosvetnih radnika na svim nivoima paralisao bi ceo obrazovni sistem. Time bi izvršio veći pritisak ne samo na režim, već i na ostatak društva – a posebno na radničku klasu u drugim njegovim podsistemima, koja bi imala još snažniji podsticaj da i sama organizuje štrajkove. Premda je naravno konkretne ishode, pa tako i prethodno pomenuti, uvek teško garantovati, ipak sa sigurnošću možemo reći da bi omasovljavanje borbe radnika u OŠ i SŠ doprinelo tome da se, posle višemesečnog i hrabrog držanja radničkog barjaka, oni ne osete ponovo izdano, usamljeno i poraženo u svojoj borbi, koja je navodno i borba svih nas. Kada njihove kolege u visokom obrazovanju, koje su u komparativno boljem i sigurnijem položaju, nisu bile spremne da preuzmu makar deo istog rizika, pozivi na štrajk upućeni drugim sektorima radne snage brže su pali na gluve uši.

Štrajk u prosveti je međutim izneo na površinu i druge, prethodno latentne klasne razlike i raslojavanja u društvu. Zanimljiv je primer heterogene „zajednice“ IT-jevaca u Srbiji, koja se poslednji put pre ovog pokreta klasno profilisala tokom frilenserskog pokreta nastalog 2020. godine. Dok su s jedne strane organizacije poput Srpske IT asocijacije, koje predstavljaju interese vlasnika krupnog kapitala, najveći deo ove godine provele negodujući zbog odluke Vlade da ukine određene privilegije poslodavcima u IT sektoru koji zapošljavaju visokoplaćenu stranu radnu snagu, a na višemesečni štrajk, blokade i državnu represiju se nisu ni osvrnule, dotle su organizacije kao što je IT Srbija dosledno podržavale i inicirale akcije koje idu u prilog svih radnih ljudi. Potonja je pokrenula i dalje najveću akciju prikupljanja solidarne pomoći za prosvetare pod represijom režima i postala članica Društvenog fronta, asocijacije radničkih kolektiva koja se bori za dublje promene u korist radnog naroda.

Nema dakle sumnje da je politički štrajk u prosveti, iako poražen i za sada neutralisan, doprineo zaoštravanju klasne politike u Srbiji. Povratak organizovane radničke klase u politički život, iako još uvek skroman i stidljiv, neophodan je da bi se u našem društvu – i u svakom društvu – donosile odluke koje ga iz temelja menjaju. Nije reč o „utopijskom“ socijalističkom zahtevu, već o neposrednim potrebama našeg društvenog trenutka.

Režim nije pojačao svoju ofanzivu samo kroz otkaze i policijsku brutalnost na ulicama, već sistematskim napadom na svaku manifestaciju javnog, radničkog interesa u Srbiji. Preostalim javnim preduzećima smeši se putanja Elektroprivrede Srbije, sa pretvaranjem u društva kapitala i otvaranjem mogućnosti za njihovu privatizaciju. Ekspo 2027 halapljivo guta i budžetska sredstva i preostale zelene oaze glavnog grada. Državni univerziteti se disciplinuju metodom štapa i šargarepe – a štap je zapravo toljaga u vidu pretnji gašenjem javnog visokog obrazovanja. U drugom planu, Rio Tinto i bulumenta rudarskih kompanija čekaju da, uz amin državnog vrha, krenu da kolonizuju zemlju i region.

Dve najbitnije lekcije klasne (ne)solidarnosti u prethodnim mesecima su sledeće: za početak, moramo biti spremni na praktičnu solidarnost, pa i žrtvovanje sopstvenih relativno „udobnijih“ pozicija, da bismo ponovo izgradili uzajamno klasno poverenje, samopouzdanje i snagu radničke klase. Druga i još bitnija lekcija je da to neće ići bez grešaka i propusta, a svakako ne prekonoć. Nema tog arbitrarnog poziva na „generalni štrajk“ koji će stvarno prouzrokovati generalni štrajk. Ali mora biti stalnog, strpljivog i često nevidljivog rada na međusobnom zbližavanju različitih delova radničke klase, na njihovom organizovanju i planiranju borbi – od ulica do radnih mesta i obratno. Generalnom štrajku treba stremiti, kao izrazu koncentracije radničke moći koja se suprotstavlja političkoj vlasti kapitala. Uostalom, imali smo jedan takav, istorijski štrajk 2000. godine – štrajk koji je osigurao pad prethodne političke vlasti, ali ga je nova vlast potom izneverila i žrtvovala radnike na oltaru tržišnog kapitalizma. Uprkos završnici, taj štrajk je odškrinuo revolucionarni potencijal organizovanih radnika i radnica. Zašto taj prozor mogućnosti ovoga puta ne bismo otvorili do kraja?

Želiš da podržiš rad Kontranapada?

Javi se za svoj primerak u elektronskoj ili paprirnoj formi.

Prijavi se odmah!