Šta (ni)je generalni štrajk?

Radikalni elementi u studentskom pokretu rano su prepoznali da je istinska promena sistema nemoguća bez masovnog zaustavljanja procesa proizvodnje i udara na ono na čemu se svaki kapitalistički režim zasniva: profit. Jedini ljudi koji mogu da zadaju takav udarac sistemu su radnici i radnice, svakodnevno eksploatisani i poniženi od strane svojih poslodavaca. Zato je već na početku studentskih blokada osvanuo transparent s ohrabrujućim pozivom: STUDENTI U BLOKADE! RADNICI U ŠTRAJK! Ubrzo su se neki radnici, pre svega u javnom sektoru, odazvali tom pozivu.

Studentske ideje o pokretanju radnika na štrajk postale su ambicioznije. Oformili su radne grupe za komunikaciju studenata i radnika i organizovali brojne tribine o privatizaciji i položaju radnika. Cilj je bio jasan: izgradnja šireg fronta koji bi radnicima mogao da podari sigurnost u zajedništvu, kao i hrabrost da zajedno deluju u trenutku u kom je režim bio posebno ranjiv.

U međuvremenu su iz drugih delova javnosti upućeni neuspeli pozivi na održavanje generalnog štrajka. Prvoj akciji pod tim nazivom, održanoj 24. januara, odazvao se određeni broj manjih privrednika, koji su dali zaposlenima slobodan dan. Time su dezavuisali pojam štrajka, jer bi oni prvi suzbili bilo kakav pokušaj radnika da se samostalno organizuju i zaista uđu u štrajk. Studenti su pozvali na bojkot svih trgovina tog dana i na uzimanje slobodnog dana s posla, odlazak na bolovanje ili davanje krvi.

Ovakvi pozivi na generalni štrajk proizveli su sve samo ne generalni štrajk. Uprkos neuspelim pokušajima da se na ovaj način dođe do željenog ishoda, ideja generalnog štrajka i dalje je kružila vazduhom, a mnogi studenti su se još intenzivnije bacili na posao njegove izgradnje.

Da li to znači da će narednog puta studenti organizovati pravi generalni štrajk? Ne.

Da bismo objasnili zašto studenti ne mogu da pokrenu generalni štrajk, moramo da se pozabavimo time šta generalni štrajk jeste, ali i da se osvrnemo na istoriju masovnih štrajkova kako bismo razumeli na koji način se dolazilo do nadahnjujućih pobeda za radničku klasu u njenim pokušajima da se izbori za bolje uslove života i rada.

Teorija generalnog štrajka

Prva koja je ponudila detaljnu marksističku analizu ovih pojava bila je revolucionarka Roza Luksemburg u pamfletu Masovni štrajk, partija i sindikati. U njemu je opisala kako se generalni štrajk razlikuje od ostalih štrajkova. Pre svega, greška je zamišljati generalni štrajk kao jedan čin. On obuhvata godine, a nekada i duže, organizovanja i pobune radnika, u kojoj su prisutne sve faze ekonomske i političke borbe. Radnici i radnice prepoznaju dublje uzroke svojih problema, a sve pojedinačne borbe na radnom mestu dižu se na viši nivo, ujedinjuju i politički usmeruju protiv režima koji omogućava neometano funkcionisanje sistema eksploatacije.

Generalni štrajk je stoga uperen protiv države. On je vrhunac zaoštravanja klasne svesti u opštoj obustavi rada, do kakve se dolazi kroz samu borbu radnih ljudi. Iako revolucionarne partije, sindikati, pa u našem slučaju i studenti mogu da pomognu njegovoj organizaciji i širenju, oni ipak ne mogu da ga sprovedu umesto same radničke klase.

Na osnovu primera masovnih štrajkova u Rusiji 1896–1905. godine, koje Luksemburg opisuje u pamfletu, jasno je da je svaki štrajk budio klasnu svest i podučavao kako se borba efikasnije vodi. Tako je kroz štrajkove, sa svakom pobedom u borbi za bolje materijalne uslove, radnička klasa počela da osvešćuje i političke uzroke svoje situacije. Kroz zajedničku borbu radnici i radnice postaju svesni sopstvene moći – a uz usmeravanje koje mogu da im ponude revolucionarne partije, ujedno počinju da posmatraju svaku reformu u svetlu revolucije.

Mnogi masovni štrajkovi završavali su krvoprolićem i svirepom osvetom vladajuće klase, koja je bila spremna da hiljade i hiljade ljudi prepusti gladi. No, ono što je radnička klasa zaista postigla jeste dublja promena u razumevanju i vođenju klasne borbe. U generalnom štrajku radnici se više ne obraćaju svom poslodavcu, već ga preskaču i obraćaju se direktno državi, kao utvrđenju vladavine kapitala koje omogućava da se eksploatacija radničke klase odvija neometano. Tada su radnici sposobni da ispostave ne samo ekonomske zahteve nego i političke, svesni toga da problemi koje žele da reše ne mogu da budu rešeni ako ne adresiraju pitanje vlasti i šire promene društva. Ključno za dugoročno menjanje društva u interesu radnika je upravo to da se postavi pitanje osvajanja vlasti – jer je nemoguće izboriti se za radikalno drugačije, radničko društvo putem kapitalističkih institucija i reformi unutar njih.

Praksa generalnog štrajka

Dolazimo do pitanja: kako do generalnog štrajka u našim uslovima?

Položaj radnika i radnica u Srbiji je nezavidan. S jedne strane tu je vlast koja pravi svaki ustupak kapitalu, a s druge strane gotovo da ne postoje borbeni sindikati da radnike organizuju na radnom mestu, niti radničke partije da ih povedu u borbu za osvajanje vlasti. Jedan od preduslova za uspešan generalni štrajk ovde je i organizacija radnika u privatnom sektoru, koji je većinski zastupljen u našoj privredi, a u kome je po pravilu prisutan neverovatan pritisak protiv svakog pokušaja organizovanja sindikata. Uopšte, organizovanje na radnim mestima je nedovoljno razvijeno i uglavnom ograničeno na javni sektor.

Zato je bitno da se svako uključi u zajednički napor da se radnička klasa politički obrazuje i klasno osvesti – kako na radnom mestu, tako i van njega. Svaki pojedinačni protest ili štrajk, organizovano učešće radnika u masovnim antirežimskim pokretima, tribine i diskusije o tome kako naše društvo funkcioniše a kako bi moglo da se promeni u radničkom interesu, služe kao poluga jačanja radničke strane u sukobu s kapitalom i režimom koji mu služi. Revidiranje rada postojećih i izgradnja novih radničkih organizacija ključni su da bi o generalnom štrajku, u pravom smislu reči, moglo da se govori.

Treba svesno raditi i na tome da sve što bude izgrađeno predanim zalaganjem na organizovanju i političkom osposobljavanju radnika ne bude porazbijano u revolucionarnom vrtlogu, već da se održi kao osnov radničke moći u novom društvu koje budemo gradili. Upravo kroz sav rad koji prethodi revoluciji, kao vrhuncu političke borbe radnika, klasa postaje spremnija da konačno preuzme kontrolu nad sredstvima za proizvodnju.

Da bi ostvarila ovaj odlučujući korak, potrebna joj je revolucionarna partija kao udarna pesnica političke borbe radnika i radnica. To nije samo zbog uloge partije kao izvora edukacije i pamćenja radničke klase, već i zbog njene uloge da povede i koordiniše borbu protiv kapitalističkog sistema, te da napadne državu koja taj poredak opslužuje i održava.

Želiš da podržiš rad Kontranapada?

Javi se za svoj primerak u elektronskoj ili paprirnoj formi.

Prijavi se odmah!