Staze i bogaze Društvenog fronta
Različite političke struje u studentskom pokretu iznedrile su i različite inicijative za dalje vođenje antirežimske i šire društvene borbe. Jednu takvu inicijativu predstavlja i Društveni front, potpuno nov fenomen na našoj političkoj sceni. On krči potencijalno jako važne staze za organizovanje radničke klase u Srbiji – ali mora da pazi da ne zagazi i stranputicama.
Piše Miloš Bokun
Nakon punih osam meseci pobune koja je zahvatila naše društvo, počevši od demonstracija u Novom Sadu nakon pada nadstrešnice, preko studentskih blokada, do mobilisanja ogromnog dela stanovništva u okviru trenutnog masovnog pokreta, režim je i dalje na nogama, iako uzdrman kao nikad do sad. Pred studentskim pokretom neminovno se postavilo pitanje izlazne strategije i doneta je odluka o formiranju studentske liste i izlasku na izbore. Paralelno s ovom odlukom, koja cilja na rušenje trenutnog režima i na ispunjenje studentskih zahteva, pokrenuta je inicijativa za izmenu zakona o radu i štrajku s centralama pet nacionalnih sindikata. U junu je formiran Društveni front studenata, radnika i seljaka. Svi zajedno predstavljaju kolektivni napor koji stremi ka društvenim promenama, a uzeti ponaosob izražavaju različite političke dimenzije studentskog pokreta.
Pokret je kulminirao u zahtevu za izborima i formiranju liste, što izražava parolu koja se ističe od početka – zahtevamo da institucije rade svoj posao. Upravo tu se nalazi i jedna od glavnih protivrečnosti celokupnog studentskog pokreta, a tiče se odnosa između plenumskog načina organizovanja, koji se odvija izvan postojećih institucija, i zahteva da institucije sistema funkcionišu. Među glavnim razlozima ogromne masovnosti i snage pokreta na njegovom početku jeste upravo to što je predstavljao potpuno nov fenomen na srbijanskoj političkoj sceni i što je ulio nadu ogromnom broju ljudi razočaranih u ishode svih prethodnih protesta. Zahtevi su se u početku ticali pravde i odgovornosti, a ne vlasti kao takve. Vlast nije bila posmatrana kao centar ka kome su upućeni studentski zahtevi, već su potonji bili izraz pobune protiv stvarnosti društva u kome je ljudski život nebitna stavka u računici sistema. Vremenom su se različite političke vrednosti unutar pokreta iskristalisale i nisu više mogle da budu potiskivane. Nakon masovnog skupa 15. marta, postalo je potpuno jasno na šta je sve režim spreman da bi se održao na vlasti, i da studentski pokret nema ideju kako da odgovori. Unutar pokreta ubrzo je započela diskusija na temu tzv. političke artikulacije pokreta. Razni predlozi bili su u opticaju, često iz kuhinje opozicionih medija i određenih nevladinih organizacija poput ProGlasa, da bi na kraju bila doneta odluka da se formira studentska lista. Zahtev da institucije rade svoj posao preveden je u glavni institucionalni način vođenja političke borbe, iako je tako nešto delovalo nezamislivo u prvim mesecima pokreta.
Inicijativa za izmenu radnog zakonodavstva ipak nam govori nešto suprotno – da u našoj zemlji postoje institucije koje rade upravo onako kako su zamišljene i time istovremeno štete ogromnom delu stanovištva u zemlji, te da je neophodno promeniti ih – kao i to da su studenti prepoznali probleme koji nadilaze borbu protiv korupcije. Iako je upitno u kojoj meri će pet nacionalnih sindikata da pomogne kampanju za izmene ovih zakona, značajno je to što su se u društvu ponovo otvorila goruća socijalna pitanja koja su ranije bila skrajnuta.
Poslednja, ali ne i najmanje bitna jeste inicijativa Društvenog fronta. Nastala u okviru Radne jedinice za radnička pitanja na Univerzitetu u Beogradu, ova inicijativa počela je s radom sredinom januara. Njen prvi cilj bio je širenje fronta studentske borbe, a preko toga i rad na ostvarivanju još jedne poznate parole studentskog pokreta – generalni štrajk. Vremenom se fokus prebacio na ovo drugo, pa je više pažnje pridavano saradnji s pet nacionalnih sindikata i pisanju radnog zakonodavstva. Društveni front je, sa svoje strane, okupljao one koji su protestom i/ili štrajkom dali podršku studentima i njihovim zahtevima – počevši od prosvetnih radnika, preko radnika GSP-a, Pošte, Kolubaraca, poljoprivrednika, socijalnih radnika, inženjera, radnika u pravosuđu, kulturi, zdravstvu, RTS-u... Nasuprot izborima kao jednom od izlaza i dominantnoj taktici pokreta usmerenoj na smenu vlasti, Društveni front pored tog cilja ima strategiju koja nadilazi same izbore i stremi ka tome da ujedini sva ona formalna i neformalna udruženja radnika i seljaka koja vide svoj interes u tome da se zajednički bore za promene unutar sopstvenog sektora i za menjanje zakona koji se tiču celokupne radničke klase, konkretno za promenu zakona o radu i štrajku. Što se tiče neformalnih udruženja, ona predstavljaju samoorganizovane kolektive iz nekoliko sektora, npr. iz prosvete, zdravstva i predškolstva. Društveni front je organizovan demokratski, odluke se donose glasovima većine sektora, a učesnici su okupljeni u radnim grupama koje razrađuju predloge za glasanje.
U pogledu sektorske strukture unutar Fronta, većina radničkih kolektiva pripada javnom sektoru, tj. njihov poslodavac je država, što znači da su u direktnom sukobu sa režimom, s obzirom na to da ih naročito dotiču problemi poput partijskog zapošljavanja i visokog stepena kontrole ministarstava i partijskih kadrova nad sektorima. Prosveta je dobar primer za ovo, budući da je imala najdugotrajniji i najmasovniji štrajk u zemlji, koji je bio direktno vezan za studentski pokret i njegove zahteve, kao i za pobunu koja se širila po Srbiji. Da je tokom samog štrajka postojala inicijativa većeg broja ostalih sektora, šanse su da bi svi zajedno izvršili daleko veći pritisak na vlast, koja bi bila prisiljena na ustupke i na povlačenje. Umesto toga, prosvetni radnici su sada sve više na udaru, dok se energija koju je štrajk probudio postepeno gasi. Da je nešto kao što je Društveni front tada postojalo, bilo bi moguće efikasnije raditi na koordinaciji i umrežavanju više sektora i najverovatnije ne bi došlo do prekida obustave rada.
Pored toga što omogućava solidarnost i međusektorsku saradnju, Društveni front svojim učesnicima daje priliku da identifikuju glavne probleme sopstvenih sektora i da predlože njihovo rešenje u okviru dokumenta Programskog minimuma. Ovakav dokument može studentskoj listi da ponudi najjasniju konkretizaciju izbornog programa – kroz fokus na promenu zakona o radu i štrajku, kao i svih ostalih zakonskih akata koji se tiču pojedinačnih sektora. Izmena tih zakona – nešto što režim nikada neće dopustiti – značila bi poboljšanje položaja za radničku većinu u zemlji i, ukoliko bi takav poziv bio među nosećim stubovima predizbornog programa, postojao bi realni osnov da se već okrnjena društvena i glasačka baza režima dodatno okrene protiv njega. Ako bi se taj poziv sjedinio sa pitanjem suverenosti zemlje u pogledu raspologanja svojim kritičnim sirovinama, kroz odbijanje rasprodaje litijuma i drugih prirodnih resursa stranom kapitalu, mogli bismo po prvi put da imamo izborni proces u kome bi radnička klasa glasala za svoj interes, a ne protiv njega.
Iako Društveni front predstavlja potporu i pomoć studentskom pokretu, kao i studentskoj listi i izlasku na izbore, on zapravo čini jednu potpuno novu pojavu u srbijanskom društvu, koja nadilazi izbornu politiku. Front kao takav izraz je nastojanja studentskog pokreta da se poveže s radnicima i poljoprivrednicima koji su mu pružili podršku, ali on ima potencijal da radi i na dugoročnom međusektorskom povezivanju radnika unutar jedne demokratske asocijacije. Iako je ovaj potencijal značajan, trebalo bi realno sagledati neka od ograničenja i stranputica na koje bi Front mogao da skrene.
Prvo, ukoliko je glavna namena Društvenog fronta da piše program koji će da sprovodi neko iz vlasti, onda će morati dobro da se organizuje i konsoliduje u jedan snažan blok koji će zaista imati snagu da izvrši neophodan društveni pritisak. U suprotnom će više podsećati na tzv. socijalni dijalog koji sindikati vode sa državom. Front je organizovan odozdo, demokratski, na talasu masovnog pokreta, protesta i štrajkova i odatle crpi svoju snagu, te predstavlja daleko dinamičniju strukturu od sindikalne birokratije. Međutim, ako se fokus prebaci na pregovore i pritiske na državu, postoji opasnost okoštavanja kada se pokret izduva. Ovaj fokus na zakonodavnu regulativu i kontrolu vlasti proizlazi iz toga što je većina članica Fronta zaposlena u javnom sektoru, pa su neposrednije upućene na sukob s državom kao poslodavcem. Što se tiče privatnog sektora, tu stvari stoje dosta drugačije. Organizovanje na radnom mestu u privatnom sektoru je notorno otežano zbog užasnog radnog zakonodavstva, ogromnih pritisaka pod kojima se zaposleni nalaze kada pokušaju bilo šta u tom smeru, a neretko i otvorenih zabrana sindikalnog organizovanja. Tu je nužno doći do radnika u industriji i velikim inostranim korporacijama koje zapošljavaju na hiljade ljudi – kako zbog masovnosti, tako i zbog pokretanja pitanja politike stranih direktnih investicija u našoj zemlji i njihove održivosti u okviru dokumenta Programskog minimuma.
Druga zamka u koju bi Front mogao da upadne jeste da potiskuje ideološke sukobe da bi se fokusirao na „čisto“ ekonomska pitanja. To će se dogoditi ako Društveni front bude funkcionisao kao organizacija koja se bavi isključivo pitanjima struke, bez otvaranja širih političkih i ekonomskih pitanja. Krajnji domet ekonomske borbe jeste borba za poboljšanje uslova rada i sektorske regulative unutar okvira koje država i gazde dopuste. Sukob sa državom je sa svoje strane prvorazredna politička borba i u tom smislu će biti nužno da organizacija koja je inherentno upućena na taj sukob ima razrađenu ideju toga šta je država i u čijem interesu bi trebalo da radi. Ukoliko se unutar Fronta ne bude kroz diskusije i rasprave izbrusila neka iole koheretna ideološka pozicija u odnosu na ovo pitanje, doći će ili do cepanja ili do toga da Front bude primoran da se oslanja na one aktere koji takvu poziciju imaju.
Država kakva je sada predstavlja kontinuitet i kulminaciju više od 30 godina tranzicione pljačke, razvlašćivanja radnika i bogaćenja onih koji na tom radu profitiraju – domaćih tajkuna, stranog kapitala i partijskih moćnika. Svaka smena vlasti koja stremi ka istinskoj demokratizaciji društva i poboljšanju položaja većine njegovih članova ne može da zanemari duboke sistemske uzroke koji su doveli do sadašnjeg stanja. To pre svega znači da bi demokratizacija morala da bude sprovedena u uslovima iz kojih je prognana – na radnom mestu – kao i to da ekonomska politika takve buduće vlade ne bude sluškinja tajkuna i stranih investitora, već da bude u interesu većine stanovništva.
Ako se ovo ne desi, ostaćemo robovi okolnosti koje „zdrav razum“ uzima kao datost i iznova ćemo udarati u zid u našim nastojanjima da „institucije rade svoj posao“. Naprotiv, institucije kapitalizma su te koje su nas dovele tu gde jesmo. Dok se ne uvidi da je sistem kapitalizma glavna prepreka demokratiji, ona će ostati pusti san.
Želiš da podržiš rad Kontranapada?
Javi se za svoj primerak u elektronskoj ili paprirnoj formi.