Štrajk mora da probudi ostatak društva
Intervju sa Irenom Ristić o napadu na državne fakultete
Blokade fakulteta ušle su u fazu limba, jer su u međuvremenu svi državni univerziteti izglasali nadoknadu nastave. Kao zadnje domine pali su fakulteti s kojih su blokade i započele – Fakultet dramskih umetnosti i Filozofski u Beogradu. Neposredno pre ovih događaja razgovarali smo sa dr Irenom Ristić, redovnom profesorkom na Fakultetu dramskih umetnosti, o režimskoj ofanzivi na javno visoko obrazovanje i važnosti odbrane autonomije i dostupnosti univerziteta. Iako blokade nisu pretrpele definitivan poraz, predstoji nam velika i teška borba da sačuvamo državne univerzitete od režimskog mešetarenja i osvete. Pitanja priredio Viktor Radu.
Kontranapad (KN): Otkako su počeli studentski protesti, svedočimo mnogim narativima kojima se uprave fakulteta služe kako bi suzbile blokade – od toga da dekani i dekanke govore da preti privatizacija fakulteta, do razloga koje nam nude da bismo pomislili da je štrajk na fakultetima nemoguće organizovati. Da li su se profesori i studenti uključeni u organizovanje na vašem fakultetu suočavali s tim? Kako su odgovarali na pritiske, ako ih je bilo?
Irena Ristić (IR): Studenti će da kažu u svoje ime, a meni se čini da je Dekanat Fakulteta dramskih umetnosti od početka solidarno stajao uz sve zajedničke akcije i prakse otpora, i negde je razumeo zbog čega je važno u ovom trenutku boriti se za studente i ono što studenti zastupaju. To se ne odnosi samo na njihove prvobitne zahteve već i na širu borbu za autonomiju univerziteta.
Ako se malo osvrnemo, neposredno pre blokada bila je najavljena promena Zakona o visokom obrazovanju [ZoVO u nastavku], kojom je režim pretendovao da favorizuje strane univerzitete tako što će im omogućiti da diplome dobijaju bez akreditacije, te tako što će iz državnog budžeta – dakle, novcem poreskih obveznika ove zemlje – stipendirati studente stranih univerziteta koji neće biti akreditovani od strane Nacionalnog tela za akreditaciju (NAT). Zbog jedinstvenog stava akademske zajednice nastao je veliki pritisak i te izmene ZoVO nisu donete, odnosno bile su odložene. Ta namera dakle nije nova: nije nastala kao reakcija na studentski pokret i štrajk na Univerzitetu u Beogradu.
Lično mislim da je i sam napad na studente FDU bio napad na celokupnu akademsku zajednicu. Možda se mnogi ne bi složili sa mnom, i kazali bi da je napad bio usmeren na članove ProGlasa, ali i sami potpisnici ProGlasa su mahom bili vezani za Univerzitet. U kontekstu pokušaja da se ZoVO izmeni, nije bilo slučajno što su krajem novembra napadnuti upravo studenti FDU.
Stoga studentsku i profesorsku borbu vidim kao borbu za autonomiju univerziteta. Autonomija je u velikoj meri već okrnjena ranijim promenama ZoVO, ali ono malo što je od nje ostalo u ovom trenutku je na meti.
Čini mi se da je naš fakultet, a posebno dekanat, zaista stoički stajao uz studente tokom čitave blokade, iako je bilo razlika i nesaglasnosti, ljutnji i pritisaka sa svih strana. Pri tome ne mislim samo na podršku dekana, već i naše dve prodekanke, nezamenljive u brojnim situacijama; mislim i na većinu zaposlenih FDU, koji su borbu proširili ulaskom u štrajk. Naravno, jedan deo nastavnog kolektiva istrajno podmeće režimsku agendu ili iz straha posustaje pred ucenama vlasti, ali su oni u manjini.
KN: Vi ste sa svojim kolegama učestvovali u organizovanju štrajka na FDU. Kako ste uspeli da se organizujete uprkos pritiscima od strane režima, i kako ste postigli da u štrajk uključite i nenastavno osoblje? Pored toga, kako uspevate da ohrabrite i zadržite kolege u toj borbi?
IR: Ne znam da li ćemo uspevati i dalje. Dugo smo sakupljali potpise, čitava 23 dana (i noći), jer nemamo sindikat, i na kraju smo uspeli da sakupimo više od 50% potpisa, koliko je neophodno za stupanje u štrajk. Prvobitna ideja nam je bila da potpisnici budu ljudi iz nastavnog kolektiva, jer se Uredba 5/35 [kojom je Vlada promenila način obračuna plata tako da 87,5% plate otpada na nastavni a samo 12,5% na naučni rad] pre svega odnosi na njih. A naravno, kada stupiš u štrajk, taj minimum procesa rada određuje i tvoju zaradu, i onda nije bilo logično očekivati od nenastavnog osoblja da napravi takvu žrtvu, u sistemu u kome su njihove plate daleko manje od nastavničkih.
I zaista, ogroman broj nastavnika je potpisao za štrajk. Radi se o dve trećine nastavnika. To je bilo iznenađenje za mene. Zbog toga sam ponosna na svoje koleginice i kolege, kao što sam ponosna i na studente i njihove borbe. Međutim, iako je dve trećine nastavnika potpisalo odluku o štrajku, to nam nije bilo dovoljno da ostvarimo potrebnu većinu čitavog kolektiva.
Obavili smo razgovor sa nenastavnim osobljem, vrlo otvoren i iskren, i objasnili im da minimum radnog procesa koji određuje i visinu plate za njih može da ostane vrlo visok (90%), jer su u ovom trenutku neophodni, što je i potvrđeno Odlukom dekana. Da, rekli smo im otvoreno da nemamo dovoljno potpisa. Da smo svesni da je to velika žrtva koju nemamo pravo da tražimo, jer ni sami ne znamo kakva će da bude situacija, kakvi će biti pritisci i ko će uopšte garantovati plate, ali smo im rekli da smo voljni da se štrajkom borimo. I da štrajkom možemo da zaštitimo čitav Fakultet, jer je to zakonski oblik protesta koji onemogućava otkaze, otežava blokadu fakultetskog računa i donekle ograničava pritiske od strane Ministarstva prosvete.
Nakon tog razgovora, pridružile su nam se kolege iz nenastave – jedan deo njih. Mislim da je na njihovu odluku uticala želja da se bore protiv režima, da zaštite Fakultet, da budu solidarni sa studentima u blokadi, kao i sa nama koji smo ostali bez pune plate. Svakako su njihovi potpisi bili ključni za proširenje borbe kroz štrajk. Naravno, odmah su počeli i različiti pritisci i krenulo je obaranje štrajka.
Paralelno sa štrajkom, vodila se borba na svim fakultetima, ne samo na našem, koja je vezana za nadoknadu nastave. Vlada je direktno ucenila Univerzitet na više nivoa – ne samo Uredbom nego i kvotama za budžetska mesta, održavanjem prijemnog ispita, blokadom računa, čak i ukidanjem čitavog državnog univerziteta. Uslov koji su postavili jeste da se uđe u neki vid nastave, odnosno nadoknadu putem onlajn asinhronih predavanja u kratkom roku. Problem su i materijalni troškovi, koji se fakultetima mesecima uopšte ne uplaćuju, što je takođe vid ekstremnog pritiska, jer dugovi vode fakultete u finansijski kolaps. I zaista, pojedini fakulteti su ozbiljno ugroženi, jer treba platiti struju za velike prostore i regulisati brojne druge troškove. Naravno, pritisak je ogroman i zbog inspekcijskih kazni koje nijedan fakultet ne može da plati više od jedanput, ako očekujemo da je kazna do dva miliona dinara. Ujedno, i položaj studenata je ugrožen zbog budžetskih mesta, stipendija, kredita i domova.
To su realne materijalne okolnosti, zbog kojih je jačala tendencija da se izglasa ta iznuđena nadoknada nastave, kako bi se fakulteti izvukli iz ove talačke situacije. Na nastavnike je poseban udar izvršio manjak plate koji traje više od četiri meseca, a koji srednja klasa ne može da izdrži tako dugo. Stoga je i očekivano da su krenule rasprave u okviru nastavnih kolektiva o pristajanju na zahteve Ministarstva i o povratku u nastavu.
KN: Radnici u visokom obrazovanju, a u ovom trenutku posebno nastavni kadar i ljudi na funkcijama na Univerzitetu, trpe ogroman pritisak od režima, i utom se traže neke izlazne strategije. Da li postoji drugi način da se spasu institucije državnih univerziteta i odbrani njihova autonomija osim organizovanjem i ulaskom u štrajk?
Videli smo i čuli da je na velikom protestu 28. juna obnarodovan Društveni front, kao esnafsko udruženje koje praktično pokušava da nastavi studentsku borbu i da je prenese na što širi front radnika. Praktično svi esnafi su dobrodošli, uključujući i prosvetne radnike na svim nivoima prosvete. Da li mislite da takva inicijativa može da okupi radne ljude, da im pomogne da se organizuju i da se dugoročno bore za svoja prava, pa samim tim i za autonomiju univerziteta?
IR: Da, sigurno da mogu. Očekujem da će se uključiti svi novi sindikati, koji tek nastaju. Ako ništa drugo, i naši štrajkovi, iako su došli veoma kasno, osvestili su veliki broj ljudi zbog čega nam sindikati trebaju, pa su pokrenute i nove sindikalne inicijative sa namerom da se udružimo u novom granskom Sindikatu visokoškolskih institucija – SVI. Postoji volja ljudi da se oko toga organizuju, a to će prirodno postati deo Društvenog fronta, kao i druge borbe koje se sad u njemu okupljaju.
Kad se sad osvrnem na prethodnih nekoliko meseci, štrajk nije bio dovoljno dobro koordinisan sa studentima, i na velikom broju fakulteta je u stvari došao kasno, jer su studenti doživljavali štrajk kao nešto što može da ugrozi blokade zbog minimuma procesa rada koji je zakonski propisan. Mi smo na FDU dobili punu podršku plenuma, ali smo dugo pregovarali sa studentima, gotovo dve ili tri nedelje, dok nisu svi detalji razjašnjeni.
Nije se tako desilo na svim fakultetima. Taj manjak koordinacije i strepnja da će štrajk urušiti blokadu, konkretno zbog održavanja ispitnog roka, doveli su do dugog procesa. Čini mi se da je to oklevanje omogućilo Vladi da jednom uredbom mnogo toga postigne, da potpuno razjedini nastavni kolektiv i studentsku populaciju, i zaustavi dalju borbu u ovom trenutku.
KN: Pomenuli ste da je još pre početka blokada postojala inicijativa režima da se promeni ZoVO, koja pogađa državne univerzitete. Formiranje radne grupe Ministarstva prosvete i zapaljiva retorika vlasti protiv toga da država ima svoje univerzitete svakako doprinose tom planu. Kako bi u praksi to izgledalo i kakve bi bile posledice ako bi režim sproveo te ideje?
IR: To je put ka gašenju javnog obrazovanja. Privatizacija je počela odavno, ali promena ZoVO jeste put da se državni univerzitet postepeno ali sigurno ugasi. Čak i eksplicitno je ta namera istaknuta. Nije to nekakva skrivena agenda. U više navrata je rečeno da treba ugasiti državni univerzitet i napraviti „nacionalni“, koji čine „čestiti“ privatni fakulteti. To je, dakle, vizija obrazovanja u Srbiji, koja potpuno eliminiše mogućnost besplatnog i dostupnog javnog obrazovanja za sve.
Ukoliko se stvarno ne pronađe neki modus borbe, u ovom trenutku mi se čini da su nastavni kolektivi potpuno iscrpljeni i razbijeni. Jedini izlaz postoji ako protesti na neki način uspeju da se prošire na druge društvene instance. Ali ako se to ne desi, pitanje je dana i nedelje kada će se ponovo na sto staviti promena ZoVO u smeru privatizacije, kada će se uvesti vaučeri [mogućnost da student na budžetu bira da li će da studira na državnom ili privatnom fakultetu o trošku države], centralizovana finansijska i kadrovska kontrola, i kada će režimski ortaci iz Bosne krenuti da štancuju pare na račun naše dece preko nekakvih YouTube kanala, imitirajući univerzitete. Zapravo, to je budućnost simuliranog obrazovanja koje treba da bude „privredno isplativo“.
U ovom trenutku dok pričamo samo su tri fakulteta ostala u štrajku: Šumarski, Filozofski i FDU. Ne vidim budućnost ovih štrajkova, kao ni radničke borbe, ukoliko ne probudi ostale. Ugasiće će na isti način kao i štrajk u prosveti, odnosno u osnovnim i srednjim školama, ukoliko se druge društvene grupe ne probude. Pri tome ne mislim samo deklarativno kroz saopštenja, ili prisustvo na sastancima Društvenog fronta, nego na mnogo drugih načina, kroz direktne akcije i borbene prakse.
Želiš da podržiš rad Kontranapada?
Javi se za svoj primerak u elektronskoj ili paprirnoj formi.