Tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu nije slučajnost!

Koliko puta se tragedije moraju ponoviti da bi se priznalo njihovo sistemsko poreklo? Crna je simbolika da se stravičan događaj u Novom Sadu dogodio istog dana, čak i istog sata, kada su u Beogradu svi reprezentativni prosvetni sindikati stupili u štrajk zbog neispunjenih obećanja koja je režim dao pre više od godinu dana, nakon još jedne nezapamćene tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“. Dok mi zbrajamo „nezapamćene tragedije“, halapljiva kamarila na vlasti zbraja profite koje je zgrnula preko mrtvih ljudi – žrtava politike privlačenja stranih investicija i služenja interesu kapitala. Sličnost sa nedavnim katastrofalnim poplavama u Bosni i Hercegovini i Španiji nije nimalo slučajna – sve nas spaja kapitalizam, sistem koji krade, laže i ubija. Ovo nisu nesrećni slučajevi, ovo su zločini!

Vučićevo plačno obraćanje narodu nakon smrtonosnog obrušavanja nadstrešnice, to uvredljivo pretvaranje da on i njegov režim nisu vinovnici nebrojenih nedaća koje su nas zadesile u poslednjih 12 godina, očajnički je krik zveri saterane u ćošak. Najavljivanje smena ljudi iz njegovog tabora pokazuje da je svestan da iz ovoga neće moći da se izvuku neukaljani. Ali ovo se ne može i ne sme svesti na krivicu nekoliko pojedinaca. Pritom, da su posredi samo propusti i greške, posvedočili bismo i nekim srećnim slučajnostima koje bi ih potrle. Previše je „nesreća“ – afera helikopter, pogibija građevinaca u Beogradu na vodi, smrt rudara Sokola, trovanje u Magni... – da bismo verovali u slučajnosti. Ovde je reč o pravilu sistema u kome se sve, pa i životi ljudi, podređuje sitnom ili krupnom ćaru; sve dok ima ko da pokupi kajmak, nije važno koliko će nevinih žrtava sebi prišiti.

Jedino što nas i u ovoj kolektivnoj traumi održava na površini jesu istinsko saosećanje i solidarnost u neizdrživom bolu koji trpimo i osvetničkom besu koji osećamo prema svojim zajedničkim krvnicima. Vladajuća klasa rukovodi društvom u kome je sve namerno dovela do tačke pucanja – od nadstrešnice jedne železničke stanice do nas samih. Dugujemo i sebi i svima drugima čije je glave već smrskala bahatost kapitala da se jednom za svagda ratosiljamo ovog šljama koji nas kolektivno šalje u smrt. Prošle godine smo zajedno rekli: Ostavke, pa robija! Isto kažemo i sada: oterajmo ih s funkcija, zahtevajmo da krivično odgovaraju, ali ne zaustavimo se na tome. Organizujmo se da se ni jedna druga kamarila ne popne uz lestve vlasti kako bi nas ponovo gazila u ime profita. Organizujmo se za socijalističko društvo, jedino dostojno čoveka!